Početna stana
 
 
 
   

Olga Humo

Sve to bilo je naivno i dirljivo

DESANT NA DRVAR: Ne mogu da se setim kad smo prešli u Drvar. Dabome da se sećam nemačkih padobranaca... izbegli smo iz pećine na konopcima, sa šiframa ispod pazuha. Poslednji iz pećine izašli smo Branko Broz, Titov bratanac, i ja. Bukvalno poslednji. Dara Puškarić i ja, šifrantkinja, nismo htele da se mučimo u pećini, spavale smo u jednoj kući. Ujutru su nas probudile eksplozije, čuli su se avioni, svi beže u rovove... Nas dve otrčimo u pećinu, popnemo se gore, tamo već svi: Tito, Ribnikar, pas Tigar... Nikad neću zaboraviti tu sliku: Titov pratilac stane na vrata pećine, i vikne: Na oružje, evo ih padobranci! Mi se uzmuvamo i čekamo, padobranci se spuštaju tu ispod nas. Razvija se borba

 
Olga Humo(1919), u mladosti je po društvenom statusu pripadala buržoaziji, a po ideološkim uverenjima, komunistima. Njen otac, Momčilo Ninčić, bio je ministar u nekoliko vlada kralja Aleksandra, a u vreme rata bio je bio je član izbegličke vlade u Londonu. Od nove vlasti bio je proglašen narodnim neprijateljem. Ratni vihor je Olgu doveo u Vrhovni štab, gde je radila kao Titov prevodilac. Bila je neposredni svedok mnogih događaja, koji su kreirali budućnost Jugoslavije. Posle rata radila je kao profesor engleskog jezika u Sarajevu, potom u Beogradu, na Katedri za engleski jezik Filološkog fakulteta, gde je penzionisana. Ima dva sina, kćer i petoro unučadi.
sa ono malo naših što se tu zateklo: partijski kursisti i jedna jedinica. Nešto kasnije, spuštaju se jedrilice. Ulaze Marko i Arsa Jovanović, vode žustru diskusiju s Titom, teraju ga da se evakuiše iz pećine, koja je tačno na sredini, između padobranaca i vrha brda. Mi, devojke se tu skupile, čekamo da poginemo. Ako Tito pogine, onda je nama svejedno. Vlada, Kardeljev pratilac, pokazuje nam kako da pucamo iz pištolja. Neki su znali, ja nisam. Malo posle toga, Vlada je stao na ulaz u pećinu, odakle je gledao šta se dole dešava. Odjednom se srušio, metak ga je pogodio u glavu. On, siromah, u ropcu, vidi mu se mozak. Svi kleče oko njega, užasnuti smo. Nailazi Tito, i skine kapu: Neka je slava drugu Vladi! Okrene se Nikici Prlji, svom pratiocu, nešto mu govori. Nikica odmahuje glavom. Tito viče na njega, ovaj se okreće i puca u Vladu. Najedanput, iz onog ropca, mrtva tišina. Kardelj, kaže: Pobili su mu celu porodicu, samo je on ostao. Zato sam ga i poveo sa sobom, da ga sačuvam.
Tito neće da ide, puni revolver. Posle nekoliko sati borbe dole, ubede ga Marko i Arsa Jovanović, da napusti pećinu. Okreće se nama, “devojkama“ : E, devojke, ako dođu... Neko ga je ućutkao. Hteo je da ulije malo hrabrosti, jer mi ostajemo u pećini. Ubrzo svi odlaze, ostajemo Branko Broz, i ja, sa glavnim šiframa. Bila je rupa u patosu, u Titovoj kancelariji, spustili smo se konopcem i pretrčali brisani prostor. Tamo stoji Crni (Sreten Žujović) i šali se: O, zdravo došli, dobrodošli! Mnogo sam ga volela. Ambiciozan, blizak s Rusima, i nije se baš mirisao s Titom. Voleo je da bude glavni. Onda se penjemo uz strmo brdo. Opet bombardovanje. Idemo polako, od žbuna do žbuna, od stene do stene. Vidim Tita, sa Kardeljem i Zdenkom, ona je uvek s njim. To je Davorijanka Paunović, koju sam poznavala s fakulteta. U blizini je ruska delegacija, i sad vidim sliku, da se nasmeješ pored sve muke: oko drveta trči Kornjajev pratilac, beži, sad na jednu, sad na drugu stranu. A, ovaj ga tuče štapom, da ne trči i privlači pažnju padobranaca. Posmatramo šta se dole događa: vidimo padobrance i jedrilice kako se spuštaju, Švabe i naše, kako trče. Otišli smo u Potoke, kroz šumu. Tamo se skupio ceo Vrhovni štab, bio je i Avdo. Bosansko rukovodstvo došlo da se savetuje sa Vrhovnim štabom. Uveče su naši uspeli da potisnu Nemce i uđu u Drvar. Mnogi su se tako izvukli i spasili. Onda su opet morali da se povuku. Tito je priznao, da ga je neko obavestio da se sprema desant. I on, i neko pored njega, rekli su: ma hajde, kakve su to budalaštine, kakav desant!
TITO I ZDENKA: Ne sećam se da je poginuo neko iz Vrhovnog štaba, vojska je, jadna, ginula. Kao i uvek. Ja sam mislila na Azru i Avda. Išli smo do Glamočkog polja, tamo ležali u travi, i čekali, ne znam koliko dugo. Došla su dva aviona. Jedan ruski, u njega su ušli Tito, Marko, i Zdenka, ne sećam se ko još, a u drugi avion, engleski, ukrcali su se ostali. Stgli smo u Bari i smestili se u lepu vilu, sa divnom baštom. Posle nekoliko dana ukrcali su nas u engleske razarače. Nastala je diskusija, jer oni ne puštaju žene na ratne brodove. Navodno im donose nesreću. Išli smo sa dva broda: Tito u jednom, mi u drugom. Celu noć smo plovili, u zoru se iskrcali na malo pristanište na Visu. Onda smo džipovima išli na brdo, na kome smo stacionirani. Moj posao na Visu bio je kancelarijski. Prevodila sam Titu, kad je potrebno, vodila svu korespodenciju između Tita i Čerčila. Volela sam to kod njega, što je imao poverenje, nije sitničario, da li znam da napišem ili ne. U kom momentu smo saznali da Čerčil želi da se vidi s Titom, ne mogu da se setim. Jedanput smo išli u Napulj, u jedan logor. Bili smo tamo nekoliko dana, Tito je razgovarao sa savezničkim maršalima, Vilsonom i Aleksanderom. Vilson je bio antipatičan, uh! Za razliku od Aleksandera, koji je bio divan, pravi gospodin, vaspitan, odmeren. Vilson je bio komandant savezničkih trupa u Mediteranu, Aleksander je vodio savezničke operacije u Italiji. Naši su ispali smešni: bili smo na ručku kod Vilsona, dvojica Titovih pratilaca stajali su u trpezariji. Vilson je, posle, Maklinu rekao: ako bi mogli, bar za vreme ručka da ne stoje sa strane. Verovatno im je Ćećo Stefanović rekao da stoje, ili takav neki. Ranković je zazirao od Amerikanaca i Engleza. Nije dozvoljavao da Tito ide njihovim avionima, samo ruskim. Iz bojazni da ne likvidiraju Tita. To je period kad su ih naši strašno mrzeli. Ja sam ostala prijatelj sa Dikinom i Maklinom. Bili su džentlmeni: iskazivali su poštovanje, nisu zapitkivali, nisu pokušavali da izvuku neku informaciju od mene, nikad.
Valjda ih je najviše mrzela Zdenka. Žalio mi se Maklin da ga je isterala iz kancelarije u Drvaru. Ona je, inače, stalno pravila scene. Bila je komično-tragična pojava u Vrhovnom štabu. Valjda sam bila preozbiljna, dugo nisam verovala da je ona s Titom u ljubavnoj vezi. Kome bi palo na pamet, da će Tito dati takav primer. Od njegovih žena, jedino je Herta Has vredela. Divna osoba, imala je i odlično držanje na policiji. Zamenom zarobljenika, Tito je nju i Hebranga izvukao iz Jasenovca. Dođe ona kod muža i zatekne Zdenku. Onda je, neko vreme, njih troje išlo zajedno. Da Bog sačuva! I, njemu su gutali to što drugima nije bilo dozvoljeno. Kad je Herta shvatila situaciju, otišla je. Zdenka je jedino mene uvažavala, zašto, nikad mi neće biti jasno. Kao, strašno se bojala aviona, pa se nije micala iz gornje pećine. Sve joj je bilo dozvoljeno, što nikom nije. Bila je takva ličnost, a i veoma lepa. Obolela je od tuberkuloze. Tito ju je poslao na lečenje u Rusiju, u leto 44. Ali, htela je da bude s Titom, i vratila se.
TITO-ČERČIL: Bila sam prisutna kad je Tito razgovarao sa Čerčilom, vrhunac moje prevodilačke slave. Bio je prisutan i manje važan član njihove delegacije, neka špijunčina, ni Englezi ga nisu voleli. Sedeo je sa strane za stolićem i beležio. Bili su prisutni Ficroj Maklin, Čerčil, ja i Tito, dabome. Čerčil pita Tita: Imate li nameru da posle rata u Jugoslaviju uvedete sovjetski sistem. Prevedem to Titu, on, kaže: Od njih ćemo uzeti samo ono što odgovara prilikama u našoj zemlji. U principu, bićemo samostalni. Čerčil dalje pita: Srpski farmeri nisu za vas, partizane?! Tito je odgovorio da to nije tačno, da se deo njih kolebao, ali da su sada svi za nas. Kobajagi. Mada, nije bilo nikakvog otpora, kad smo došli u Srbiju, 1944. Oko Vrhovnog štaba svi su bili Srbi. Prateći bataljon sačinjavali su partizani iz Srbije. Komandanti su Srbi bili. Hrvatski partizani su se borili u Hrvatskoj, Slovenački u Sloveniji, a kod Tita su bili sve sami Srbi. Kad se u leto 44. saznalo da ćemo ići u Srbiju, nastalo je oduševljenje: u Srbiju, u Srbiju! Osetilo se da se bliži kraj rata. Čerčil je bio izuzetno inteligentan, i veoma duhovit. Naravno, bio
je antikomunista, ali to se nije videlo u razgovoru, išlo se ka savezništvu. Bilo je i pitanja o kralju. Čerčil je nabacio da bi kralj hteo da se vrati, da bi bilo zgodno da bude postavljen za komandanta neke vazduhoplovne jedinice! Nije to pitao kategorično, više je to diplomatsko nabacivanje, pipanje. Tito je odgovorio: U našoj vojsci dinastija ne stoji dobro – njegov povratak bi rđavo delovao na moral vojske! Mi smo u zamahu borbe, ne možemo da rizikujemo. Bio je veliki diplomata, hteo je da se formira zajednička vlada, bez obzira na kralja. Čerčil je predložio da Ivan Šubašić, tadašnji predsednik jugoslovenske kraljevske vlade u Londonu dođe na čelo zajedničke vlade, što je Tito prihvatio. U drugom delu pregovora sa Čerčilom, iz Londona su došli: Šubašić, Savica Kosanović, Vlatko Velebit, nisam sigurna ko je bio još. Čerčil nije bio kategoričan, ni po jednoj stavci. I, on Tito, tačno su znali dokle mogu da idu. „To ne bi bilo dobro za moral vojske“ / pogodio je Čerčilovu žicu. Zaista je bio vešt političar.
 
Gustav Dore: Krstaški masakr u Cezareji
Posle je Tito pitao za zapadni front, išli smo u neki sobičak u kome su bile mape, i Čerčil je pokazivao kako saveznici napreduju. Njih dvojica su razgovarali veoma jednostavno, bez filozofiranja, kao deca. Što je, primetila sam, osobina izuzetno pametnih ljudi. A, kakav je bio jadan Šubašić... Govorio je brzo, i sto stvari je ubacivao u svoju priču. Čerčil samo gleda u Maklina, i pita: Šta je rekao, šta je rekao? Tito je prihvatio Šubašića kao predsednika zajedničke, privremene vlade; svi su bili nezadovoljni time. Ali, Tito kaže: Morali smo i neke ustupke da činimo! Nekoliko dana su trajali razgovori s Čerčilom, koji je video s kim ima posla. Inteligentni ljudi se razumeju s malo reči, kao u šiframa da govore. Ipak Šubašić je docnije postao samo ministar spoljnih poslova u toj zajedničkoj privremenoj vladi, a predsednik vlade je bio maršal Tito. Još nešto sam htela da kažem: Čerčil je bio veoma radoznao da vidi tog čuvenog gerilskog vođu, koji je bio uspešan u borbi protiv Nemaca. Ta istina se danas prenebregava. Kako ga je Čerčil samo zagledao! Ali, jao! Tito je naručio uniforme iz Rusije, neke sa ogromnim lovorovim lišćem, zlatnim vencima... Krupno, sjajno, blještavo. Ruski vojni šnajderi su valjda mislili da će se Balkancima to dopasti.
Vratili smo se na Vis. Sa avionom nešto nije bilo u redu, vrteo se. Neki su se prepali, a Vlatko, Velebit koji je sedeo sa mnom i Savicom, pričao je viceve. Pravio se junak, partizan – oni se ne boje. Mada, i jeste bio hrabar, kroz šta je sve prošao. Sa nama su došli Šubašić, Savica, i ne znam ko još. I, sad ih vidim, išli su uz jedan strmi put, gore, ka pećini. Isto je imala raspored kao ona u Drvaru: predsoblje, pa sobu napred, i u unutrašnjosti. Tamo su spavali Tito i Kardelj, a u jednom ćošku Zdenka. Gledamo sa vrha, kako se političari u civilu polako penju, a okolo sve partizanija.
OSLOBOĐENJE: Tito se postavio kao mlađi Čerčilov kolega, ali umeo je da se ponaša, da nijansira. Znao je sve, ali je imao nepogrešiv ukus za rđave žene. Kad je Zdenka umrla, Tito je zvao Hertu, koja, dabome, nije htela da dođe. Onda mu je Marko doveo Jovanku, upravnicu partizanske bolnice; stradala joj je čitava porodica, sve najbolje o njoj... Upoznala sam je kao vitku devojku, bila je rasna lepotica, šarmantna, ostavljala je dobar utisak. Eeee, kad se udala za Tita, počela je da se menja. Takoreći, komandovala je Jugoslavijom: ambasadore je smenjivala, generale penzionisala... Sva posluga je mrzela, otvoreno su se tužili na nju. Na kraju, toliko mu se popela na glavu, da se odvojio od nje. Posle se Čerčil naljutio na Tita, zato što je ovaj krišom otišao da se vidi sa Staljinom. Šifrantkinja Branka Savić, supruga Pavla Savića, i ja, bile smo u Titovoj pratnji. Smestili smo se u divnu kuću u Krajovi. Tito je otišao sam u Moskvu. Tigar je ostao s nama, valjda nije hteo da pravi cirkus, da vodi pseto na prvi sastanak sa Staljinom. Postoji fotografija na kojoj stoje njih dvojica, Tito ga gleda sa uvažavanjem. Valjda je prvi put u životu nekog tako gledao. Kad se Tito vratio iz Moskve, otišli smo u Vršac. Bili smo tamo kad je Beograd oslobođen. To je bilo dirljivo: Branka dešifruje, najednom promeni boju i izraz lica. Vikne: Ljudi, oslobođen je Beograd. Odmah Crni ( Žujović) kaže: Idemo u Beograd, hajde i ti sa nama! Moram da pitam, kažem. Ma, kakvo pitanje! I, natera me da se ne javim Titu. Proveli smo noć u kolima, ispod Pančevačkog mosta. Ujutro krenemo kroz grad. Bolna impresija: sve fasade unakažene od bombi i metaka. Idemo na Dedinje, da nađemo kuću u kojoj će biti smešten Tito. I našli smo je, mislim da je to bila kuća ministra Acovića. U našu porodičnu kuću uselili su se Rusi. Šta sam tamo zatekla, nije za priču. Glavno je bilo samo da idu napred, na Berlin.
PARTIJA U BEOGRADU: Bolji svet bio nam je ideal. Nažalost, što je veći raskorak između ideala i mogućnosti, čovek se lošije pokaže. Svašta se posle rata dešavalo, kojekakve partijske gluposti naše. One vile dedinjske, proklete... Našima sam govorila: Zašto se to radi – ceo svet nas gleda popreko, zbog tih vila i automobila! Smučili smo se narodu! Kažu: Mi smo mu toliko dali, da nam apsolutno ništa ne zamera. Nepotrebno i loše bilo je to izdvajanje, ostavljalo je negativan utisak. Ali, naši toliko nisu imali sluha, toliko su bili neosetljivi za takve stvari! Tito je bio slep: voleo je luksuz i te svoje feudalce nagrađivao je luksuzom. Svi su bili tako sjajni u ratu, a onda su učinili sve da se smuče narodu – izigravali su milionere. Nije bilo idealno tih prvih posleratnih godina. Nimalo. Za ta streljanja nisam ni znala do pre izvesnog vremena. Kod nas u mojoj okolini nije bilo osvetničkih osećanja, kao što je, bio slučaj u Parizu, gde su šišali žene koj su bile s Nemcima, i brutalno linčovali kvislinge. U Beogradu je vladala suzdržanost.
Odmah sam osetila razliku: u Bosni je bilo dominantno rasploženje prema nama, narod nas je obožavao. U Beogradu, na mom fakultetu, na samoj engleskoj grupi, bili su nepoverljivi prema novoj vlasti. Oni studenti, koji su bili u partizanima, i imali veze, šepurili su se. Ostali su čutali i mrzeli ih. Ja sam krila gde sam bila – kakva spomenica 41.! Partijom su vladali mlađi ljudi, koji su se krili u mišije rupe za vreme okupacije, da bi posle bili masovno primani u nju. Oni su najbolje profesore terali s fakulteta, proglašavali ih šovinistima i velikosrbima. Ružna je bila Partija u Beogradu, nimalo mi se nije dopadala.
ANTIČKA DRAMA: O ocu sam imala informacije, dok smo bili u Mostaru. Čak mi je i novac poslao, preko nekih trgovaca. Bio je idealan otac. Jadan on. Kakva je to tragedija bila, kad sam se udala za Avdu! A, niko iz moje sredine jednu reč nije rekao: Zašto si se udala za muslimana, i komunistu?! A, onda se dogodila jedna od najvećih nesreća u mom životu: na suđenju Draži Mihajloviću, moj otac, Momčilo Ninčić, bivši kraljevski ministar, proglašen je narodnim neprijateljem! Oca, koga sam obožavala, osudili su ljudi iz partije za koju sam vezala život! To je kao atomska bomba palo na našu kuću. Optužnica je bila bedna, smatrala sam da je to veliki bezobrazluk. Momčilo Ninčić je od 1927. bio u opoziciji, početkom 1943. istupio je iz izbegličke vlade. Milošu Miniću, vojnom tužiocu moj Avdo je rekao: Slaba vam je optužnica protiv Momčila, vrlo slaba. A, on je odgovorio, zapravo, priznao: Moramo da diskreditujemo stare političare! Te naše budale, smatrali su da su time nekog diskreditovali! Naprotiv, samo su im povećali ugled. Moja majka se zatekla kod nas, došla je iz Lozane, gde su oni bili i spemali se da se vrate kući. To se događa 1946, kad se rodio Ognjen. Mama kaže: Šta je vama, mislite da će ovo da traje?! A, ja se osmehujem sažaljivo, mislim: jadna mama, šta ona zna – stara beogradska reakcija! Otac je rano umro, 1949. Bio je istinski rodoljub. Valjda se u vreme suđenja neko od srpskih rukovodilaca setio da kaže: Nema smisla, zbog te njegove dece! A, drugi je bio pametan, rekao je: Pa, ugledno lice, moramo i njega! Najslabije je bilo to srpsko rukovodstvo, i moralno, i politički. Ne računajući Marka. Imali su kompleks inferiornosti, jer su u Srbiji te stare partije bile jake.
Ognjen je bio beba kad sam završila fakultet, u jesen 1946. Odmah sam se zaposlila, kao profesor u gimnaziji, u Sarajevu. Onda sam, kratko, radila na Filološkom fakultetu, pa prešla u Beograd. Dobila sam tuberkulozu: partijski sastanci uveče, beba plače noću, naporan rad preko dana... Smatralo se da žene rukovodilaca treba da budu politički angažovane. A ne da čuvaju decu, a da neke druge žene rade! Sve treba da rade. Većina žena imala je pomoć od od majki i svekrvi, ja nisam. Avdo je još od pre rata, bio u tzv. Pokrajinskom komitetu BiH. Posle rata, kad je Bosna postala republika, taj komitet se zvao Centralni komitet. U našoj kući se otvoreno pričalo i kad je Tito u pitanju. Smatrali smo ga odgovornim za dolazak sve lošijih partijskih kadrova. Avdo se zalagao, zato je i stradao, da Socijalistički savez bude pandan SKJ. Da bi mogao da se razvije politički dijalog i sučeljavanje mišljenja. Proglasili su ga anarholiberalom 1972. On je samo kritički posmatrao stvari, ali imao je i autoritet, mogao je da utiče na druge. Tako da nisu bili blagonakloni prema njemu. Oni, kojima je bio opozicija, čekali su moment da se obračunaju s njim. I dočekali su posle razgovora koji je Avdo imao s Titom, na Brionima, 72-ge. Otvoreno mu je rekao: Ako ovako nastavimo, proklinjaće te generacije koje dolaze! Tito ga je saslušao, i rekao: Moraćemo češće da se viđamo i sarađujemo! Avdo je poverovao da će doći do nekavih pomaka i promena. Onda je bosansko rukovodstvo sazvalo Centralni komitet i Avdo je bukvalno srušen. To znači, da su protiv tebe čitava partija i društvo! Nisi u zatvoru, ali efekt je sličan – izbačen si iz društva, strada porodica. Godinama sin Ognjen nije mogao da dobije posao. Politika je htela da objavi Avdova sećanja, najavili su feljton, ali nikad nije objavljen. Ništa ne možeš da kažeš u javnosti, da objaviš, paze na svaki korak. Žigosan si. Čitava bosanska organizacija je imala takav stav, sa kojom se i Tito složio. Razgovarala sam s tadašnjim šefom predsedničkog kabineta. Kažem: Ne mogu da razumem, da se Tito tako poneo prema Avdu?! Kaže: Video sam da je na jednom tekstu napisao: Treba videti šta rade ti u Bosni! Međutim, bosanski vukovi Mikulić, Džemal i Cvijetin, bili su brži, nadjačali su. Odmah su sazvali CK i pridobili sve organizacije. Niko nije mogao, čak i naši stari prijatelji, ništa da urade. Kad krene takvo rasploženje, to je kao cunami. I, Tito, mada sumnjam da je bio sentimentalan prema Avdi, teško bi mogao da pomogne. To je već veliki rizik, obračunavati se s CK Bosne. Ja sam mu napisala pismo, nije odgovorio. Nije znao šta da mi kaže, a možda ga nije ni dobio. Jedini, koji ga je makar i simbolično podržao, bio je Tempo. U Titogradu je rekao: Ako ne pozovete Avda, da zajedno sa mnom učestvuje u televizijskoj emisiji, neću ni ja. To s Avdom, bilo je urađeno tako užasno, zlikovački. Umro je tužan, 1983. u 69.godini života. Meni je teško pao odnos njegovih drugova: digli su ruke od njega, nisu smeli da ga brane. Iako su se privatno drugačije odnosili. E, kad je umro, hteli su od toga da naprave događaj, preokret. Mada su bili veoma suzdržani po pitanju njegove rehabilitacije. Muka mi je bilo da se u Mostaru održi memorijalni skup. Koliko je to urađeno na jedvite jade, čuli smo od tadašnjeg predsednika opštine. Vidimo da skup nikako da počne, kad, Udba je glavnom govorniku inscenirala saobraćajnu nesreću. Na jedvite jade, postavili su njegovu bistu, na trgu, ispred gimnazije koju je pohađao. Čuli smo da je više nema; i bošnjačka i hrvatska strana namerno su je gađali, razneta je u paramparčad. Ali su zadržali ime univerziteta “Džemal Bijedić”. Mada je ostao upamćen po lošem karakteru. Nažalost, prevladala je ta struja, koja je kasnije dovela Jugoslaviju do rata. I Titova odgovornost je velika, jer je negovao ulizice. Upadljiva je bila ta njegova transformacija, politička i ljudska. Izgleda da je Koča Popović tačno zaključio, da je za Tita bilo vreme da se povuče još 1956. Ali drugi su govorili: nemoj Tito, šta će zemlja bez tebe! To je bio najbrži način za ostvarivanje pozicija. A, onda su se, s njim, održavali na vlasti.
Mada su nam namere bile najiskrenije, istinska emancipacija bila je veoma mala. Razmišljala sam o tome, da li su antikomunisti bili u pravu. Nisu. Ne mislim da su oni bolja alternativa. Još nema alternative. Ne vredi se, ovde, baviti politikom ako imate progresivne ideje.
  Ljubiša Stavrić
 
Ishrana nam oblikuje kvalitet života
1-31. 03. 2013.
Danas

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2013