Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Da nam ishrana pored biloškog opstanka, oblikuje živote u mnogo složenijim vidovima, nije toliko očigledna činjenica, ali već letimičan pogled na evoluciju urbaniteta, ukazuje na zavisnosti „kvaliteta življenja“ svakodnevice i onoga čime i kako se hranimo. Ukazuje nam se i uslovljenost „urbanog metabolizma“, vekovima prilagođavanog materijalnim potrebama i tokovima hrane „od njive do trpeze“, uz konsekventno generisanje urbanog otpada, u složenom spletu čvorišta i mreža koji čine urbano tkivo. Sve zajedno, uz prateće kompleksne tokove informisanja i kontrola, presudno utiče na kontekst onoga što zovemo kvalitetom svakodnevnice.
Danas Evropom odjekuju skandali o neispravnoj hrani, ukazujući na prevare snabdevača, omogućene nesavršenom regulativom i nedorečenim pravilima tržišta. Ono oscilira od jedinstvenog do iscepaknog „vetom“ 27 suvereniteta, ali ovaj se odjek preliva i u naše nasleđene proizvodno upravljačke patologije; otvarajaju se neisceljeni ožiljci prethodnih iskustava monokultura „kolhozacije“, „svaštarenja“ usitnjenog zemljišnog poseda, a javljaju se i stare nedoumice o ozbiljnosti stručnosti i nadležnosti. Istovremeno bukte nove želje da se uživaju dobrobiti moderne visoko razvijene podele rada i međuzavisnosti; one su diljem Evrope sve realnije i istančanije u obrascima održive i organske ishrane, ali i modela naseljskog življenja.Sve jasnije i obavezujuće se ukazuje na potrebe da se usklade pravila učesnika u sve kompleksnijoj matrici proizvodnje, razmene i potrošnje hrane, ali i održive morfologije naselja.
Za razliku od Evrope, gde je iskrsao skandal oko kulturoloških tabua potrošnje konjskog mesa, podmetnutog kao govedina (ritualna verovanja u konja kao čovekovog prijatelja; u Indiji bila bi to krava), u nas se prevare u zamešateljstvu kontrola, svode na opasnosti spleta mogućnosti trovanja i oštećenja organizma, na nepoznanice oko GMO uticaja i sl... Panevropski procesi, incidenti neuređenih tržišnih tokova i upravljana netransparentnih korporacijskih igrača, danas su već predmet kritike i hitnih ispravki. Ali i tu se ukazuju na trenutne ograničenosti, poput projekta „bezbedno je ukusnije - Safeness is Delicious“, inicijative oko bezbednosti hrane i zdravlja potrošača, koja se zadržava samo na nivou zaštite ljudskih prava „na zdravlje“, mimoilazeći dublje kulturološke aspekte. Nažalost za sada, kompleksnije ekološke i civilizacijske štete ostaju skrajnute i tu na začelju, van domašaja sinergetskog razumevanja.

Da su okolnosti sazrele za ozbiljnija razmatranja, govori i uvid u dinamiku porasta potražnje hrane u gradovima, ali i ukupnog „metabolizma grada“. Ubrzano rastući gradovi posebno bogatih regiona, traže sve više hrane u količinama i raznovrsnosti, svežih ili procesovanih namirnica, koje treba da zadovolje obrasce življenja rastuće populacije. A ovde dolazimo do važnih determinanti i međuzavisnosti tokova ishrane i dinamike urbanizacije, koja globalno ne jenjava, najizraženija je u t.zv. zemljama u razvoju i tu je ovaj problem mnogo složeniji, a pitanja ljudskih prava i dostupnosti hrane, kao i vode za piće, predstavljaju dublje probleme „globalnog siromaštva i gladi“.

Geografija ishrane ili mapiranje prostorne konfiguracije izvorišta, tokova i mesta potrošnje artikala ishrane, izražena je razmeštajem po gradskoj i okolnoj teritoriji, uslovljavajući i iskazujući „kvalitet dostupnosti“ ishrane. Večiti ideal dostupnosti sveže hrane, bilo da je reč o povrću, voću ili mesu „sa panja“ i ribe iz vodotokova, zamenili su konzervisani i smrznuti proizvodi, gde je distanca od izvorišta i vreme transporta u obrnutoj proporciji sa kvalitetom.

Konzervisana i smrznuta hrana naša je svakodnevnica uz sve odlike konteksta, pri čemu se ekološke karakteristike vezuju za izvorišna mesta, ali ne i na distance dopreme, kao ni za mesta prerade, distribucije i dotura kroz grad do „trpeze” domaćinstava. Dovoz sveže hrane avionom iz područja sa drugačijom klimom, gde je prirodni ciklus suprotan udaljenom potrošaču i mimo sezonskih ograničenja, otvara pitanja ne samo troškova prevoza, energije, već i globalno nejednake cene proizvodnje i rasprostranjenosti bogatstva (ili siromaštva), a posebno uticaja na razvojno značajne klimatske promene. Razmeđe, nazovimo ga kulturno-geografskim, na kojem su se našli naši prostori (pa i grad Beograd), između svetova koje simoblizuju tipovi urbanizacije mega-veličina Istanbula, koji se bliži konurbaciji od dvadeset miliona stanovnika i s druge strane, napora planera evropskih gradova da decentralizacijom, spreče konurbaciju i svedu metropolizaciju mreže gradova na veličine do pet miliona stanovnika. Dakle,
		Gustav Dore: Deca krstaši

položaj pomenutog razmeđa otvara i u nas brojne dileme i nedoumice, imajući u vidu i pitanja metabolizma naše konurbacijske metropole, probleme i obrasce održive proizvodnje i potrošnje hrane.
Danas su u mnogim državama različitog stepena razvoja, vlade zaokupljene proizvodnjom jeftine hrane i popularnom t.zv.“javnom ishranom“, kao osnovom socijalnog mira. Iako se time često umanjuje kvalitet ishrane, nisu retki slučajevi da se i u razvijenijim zemljama „javnom ishranom“ pomaže ishrana školske i predškolske dece, fabričkih radnika. Tako izreka „hleba i igara” (panem et circenses) govori o drevnom pravilu vlasti, da je za mir gradskog stanovništva neophodno zadovoljiti fiziološku i psihološku glad, makar i u najelementarnijem obliku. Žitarice su u starom Rimu uvožene sa celog Mediterana i iz Ukrajine, preko Ostije i rekom Tibrom doturane do gradskih mlinova i pekara. Narodu je hleb deljen besplatno, a gladijatorske igre su obezbeđivale masovna emotivna pražnjenja „navijačkih“ strasti. Ali mogli bi razmatrati i mnogo sofisticiranije obrasce generisanja i upravljanja ishranom, koji se graniče sa civilizacijsko kulturološkim odlikama, otvarajući time prostore iscrpnije polemike. To bi mogla biti buduća ozbiljnija osnova razmatranja racionalnijeg usmeravanja trendova planiranja (obrazaca urbanizacije i modela „održive ishrane“, odnosno urbanog metabolizma).

O upravljačko direktivnim mogućnostima urbanog planiranja, u tržišno demokratskim okolnostima sa participacijom građana, mnogo je pisano, a ovom prilikom uputno je samo se ovlaš osvrnuti na instrumente upravljanja i intervencije od značaja za bezbednu ishranu urbanog stanovništva. Očigledno je, da je neophodno da se namenom i korišćenjem zemljišta održava ravnoteža gradskog, prigradskog i ruralnog područja, kao osnova dostupne i održive proizvodnje hrane.
Posebno je bitno obezbediti mere, kojima se štiti ljudsko zdravlje od brojnih, često „nevidljivih“ vidova zagađenja prisutnih u savremenoj, globalno tehno-hemijski zavisnoj urbanoj civilizaciji. Pitanja snabdevanje vodom u količinama i kvalitetu za proizvodnju hrane, njenu preradu i za piće, kao i pitanje dovoljne količine energije za proizvodnju i preradu, osnove su obrazaca nacionalnih, urbanih i lokalnih „Strategija održivog razvoja“. Očigledno je da su u nas danas potrebne jasne upravljačke i naučno stručne nadležnosti (planske, tehnološke, laboratorijske i inspekcijske) obezbeđujući jedino tako održivu, ali i slobodnu tržišnu proizvodnju, upravljanje i potrošnju.
Istovremeno, u razvojnim ciljevima stvaranja održive mreže lokalnih zajednica po modelu „Lokalne Agende 21“, uvodi se nova dinamika urbanog planiranja i dizajna, u modelu “stambenih čertvrti sa baštama“ i urbane agrikulture. A u urbanim parkovima ukrasno-proizvodnih površina, stvaraju se mogućnosti proizvodno funkcionalnijeg korišćenja prostora od onog, kojeg je svojevremeno ponudila vizija prostora samo za rekreaciju, Le Korbizjeovog bukvara za arhitekte „Atinskoj Povelji“. Danas već brojne male farme u mega gradovima (London, Fraiburg, Čikago) čak i uzgojem domaćih životinja, podstiču nastanak nove vrste ekosistema i proizvodnje hrane u urbanim sredinama. Brojni su i već u funkciji urbani staklenici-povrtnjaci, a odnedavno i urbani soliteri povrtnjaci, među stambenim i poslovnim soliterima centralnog jezgra grada n.pr. u Barceloni ili mega gradovima Kine. Reč je o već mogućem pomaku sa neodrživog modela, ka visokoj samoodrživosti urbanog-integrisanog okvira.

Ostvaruje se pretpostavka, da je moguća kraća putanja „od leje do kuhinjskog stola“, čime se štedi energija (posebno na putanjama interkontinetalnog transporta), ali se razbuktava i mašta i mogućnosti, koje podrazumevaju i dublje društvene promene. Sagledavaju se mogućnosti preokreta ka strategiji „lokalno ka lokalnom“, koja vodi socijalnom restrukturisanju, tako potrebnoj urbanoj socijalnoj koheziji, ali i promenama obrazaca kulture rada i navika, drugačijeg širenja i sticanja znanja, odgovornijih drušvenih uloga i obaveza.
Danas nam proizvodnja i način ishrane oblikuju urbanu svakodnevicu, ali i diversifikovane obrasce kvaliteta življenja. To otvara potrebu za mnogo širim koncipiranjem problema razvoja. To nas dovodi do prve duboke kulturološke odrednice, koju nalazimo već u jeziku. Jer je u nas naziv „poljoprivreda“ prevoden sa latinskog, umesto adekvatnijeg „agrikultura“, koji u izvornoj osnovi ozanačava složene aktivnosti kultivisanja polja, ali i kulture proizvodnje i koriščenja hrane; dakle od redukovanog ka složenom pojmu u višeslojnom i višeznačnom ključu označavanja. Tome treba hitno i da težimo.