Početna stana
 
 
 
     

 

Šta Obama može da promeni?

Imanuel Volerstin

Sada već izgleda vrlo verovatno, mada ne baš sigurno, da će Barak Obama biti kandidat demokrata za predsednika. Takođe izgleda vrlo verovatno da će on pobediti u takmičenju sa Džonom MakKejnom. Izgleda, takođe, skoro sigurno, da će većine demokrata, i u Senatu i u Predstavničkom domu, biti povećane. Izgleda da će, tako, Obama ući u kabinet sa relativno jakim mandatom dobijenim od glasača.
Ako se upitamo kako je Obama, koji je ušao u trku pre nekih šest meseci, kao mlad i ne baš verovatan pobednik, uspeo da postigne sve ovo, odgovor izgleda jasan. On je isticao motiv »promene«, a ovaj motiv izgleda da je odjeknuo kod glasača, uključujući i mnoge koji ranije nisu glasali.
Naravno, promena je dvosmislena i značenje termina se razlikuje prema tome ko ga upotrebljava. Ali, izgleda da tema »promene« odgovara visokom stepenu uznemirenosti u SAD sadašnjom opštom situacijom u zemlji i svetu. Dve zone maksimalne uznemirenosti su rat u Iraku i stanje ekonomije. Ono što izgleda da većina glasača misli jeste to da je rat u Iraku postao živo blato i da je invazija te zemlje bila greška. Što se tiče ekonomije, izgleda da glasači misle da je njihov sadašnji životni standard na nizbrdici i veoma su uplašeni da će se to nastaviti. Tako, u stvari, oni odbacuju glavne linije argumenta Bušovog režima i okrivljuju ga, u velikoj meri, za svoju uznemirenost. Ono što glasači žele kao specifične promene izgleda manje jasno, ali oni svakako žele nešto. Obama se sviđa ljudima i nezavisno od teme promene. Sviđa im se njegov stil. On kaže da želi da razgovara sa bilo kim – sa, po pretpostavci, ne baš prijateljskim snagama na međunarodnom planu, sa, po pretpostavci, saveznicima na međunarodnom planu, i sa pripadnicima svih političkih stranaka na unutrašnjem planu. Ovo je suprotno Bušovim stalnim insistiranjima da postoje svakojake vrste grupa sa kojima SAD nikada ne treba da pregovaraju.
Postoji i druga vrsta Obaminog obraćanja sa stilom. On kaže, ponovo i ponovo, »Da, mi možemo!« Ovo je motiv pozajmljen od legendarnog latino-vođe radnika sa farmi, Cezara Čaveza, čiji je slogan bio »!Si, se puede!« Ovim se obraća svima onima koji se osećaju marginalizovanim u političkom sistemu SAD i koji u ovome nalaze ono što ih može osnažiti.
Tako je, sada kada Obama izgleda toliko blizu da postane predsednik, započela značajna diskusija u štampi, na internetu i u javnoj debati o tome koje vrste promena on stvarno namerava da preduzme. Ovo pitanje mi izgleda pogrešno. Stvarno pitanje je koju vrstu promena Obama može da preduzme. Što je sasvim različita pitanja.
U Obaminoj biografiji stoji da je jedan od liberalnih demokrata koji se suprotstavio iračkom ratu i čiji je način akcije uvek bio levo-od-centra, ponekad snažno, ponekad vrlo razborito. On sigurno namerava da unese drugačiji stil u Belu kuću. Koliko radikalno različitu politiku namerava da ostvari daleko je manje jasno. Ali, čak i ako se pretpostavi da je više politički radikalan nego što spolja izgleda, i dalje ostaje pitanje šta on može da uradi. Predsednici SAD nesumnjivo mogu da utiču na politiku na razne načine – Dž. V. Buš je to dokazao – ali su oni, takođe, zatvorenici svog kabineta. Zbog toga vredi pogledati koje su opcije u spoljnoj i ekonomskoj politici i u toj gubitničkoj areni koju možemo zvati kulturnom politikom.
U spoljnoj politici, najneposredniji i preovlađujući problem je Bliski istok – ne samo što se tiče Iraka, već i Avganistana, Irana, Pakistana i Izrael/Palestine. Buš se dobro potrudio da veže ruke svom nastavljaču. Ali Buš je pogrešio misleći da je politika SAD na Bliskom istoku pre svega u rukama vlade SAD. Mislim da to više nije istina. Postoji čitav vrtlog snaga u ovom regionu koje su daleko izvan dosega ograničene sile vlade SAD koja bi im određivala pravce.
Antiamerički nacionalizam sporo ali sigurno dobija enormni tok u Iraku. Talibani se postepeno vraćaju na stvarnu vlast u Avganistanu i prete da, kao nusproizvod, razvale funkcionisanje NATO-a kao međunarodne sile. U Pakistanu izgleda da SAD u potaji mole svog nikad manje popularnog prijatelja Perveza Mušarafa kako bi izbegle oluju. Iranci su odlučili da jednostavno mogu da se opiru SAD a da ne dopadnu u neku stvarnu opasnost. A i vlasti Izraela i Palestine nikada nisu bile na klimavijem terenu, i na unutrašnjem i na međunarodnom planu. Kondolizu Rajs uglavnom svi ignorišu. Da li će državni sekretar Obame biti drugačije tretiran?
Ako vrtlog uništi politiku SAD u regionu, i čak ako se vojne snage SAD povuku iz Iraka, da li će to značiti da će Zapadna Evropa, Rusija, Kina i Latinska Amerika stvarno prići bliže SAD, uz to još ceneći Obamin prijateljskiji i inteligentniji stil? Podzemni politički trendovi su protiv SAD. Obama može da postupa bolje od Buša, ali koliko bolje?
Priča nije previše drugačija kada pogledamo stanje ekonomije SAD. Bez sumnje je da će administracija demokrata imati drugačiju politiku oporezivanja, zdravstvene zaštite, zaštite okoline. A, verovatno, siromašnijima (80% populacije) biće bolje. Ali izgubljeni poslovi se neće vratiti čak i kada bi SAD ukinule svoje neoliberalne trgovinske ugovore. U ovoj areni, takođe, postoji vrtlog, možda čak snažniji od geopolitičkog vrtloga na Bliskom istoku, a SAD ne kontrolišu njegovo razvijanje.
Ovo ostavlja tek jednu arenu u kojoj Obama može imati neki prostor, koju ja, ležerno, zovem kulturnom arenom. Njegova kampanja je mobilisala narodnu snagu koja, istovremeno, i jača i postiže autonomiju. To je ono što sadrži »Da, mi možemo!« Obama je mogao biti od pomoći u njenom pokretanju, ali je to postala samopokretačka snaga koja će sada imati veći uticaj nego on kao predsednik. U širem smislu, to je snaga koja će ga gurati, kao predsednika, ulevo, i direktno, i preko uticaja na članove Kongresa.
Vrlo je teško tačno reći kuda će ova snaga gurati Obamu. Ali možda će se pokazati da je njen uticaj uporediv sa uticajem tzv. religiozne desnice na politiku republikanske partije poslednjih trideset godina. Martin Luter King je rekao »Imam san«. San je bio o drugačijim SAD sa drugačijim prioritetima i sa daleko više egalitarnih uslova. Ako ovaj sledeći period vodi makar prema delimičnom ostvarenju takvog sna to će imati, naravno, dugoročni uticaj na ulogu koju SAD igraju i žele da igraju u svetskom sistemu. To će imati dugoročni uticaj na vrstu ekonomskih struktura koje održavaju SAD i koje održavaju svet.
Promena je, dabome, moguća, i to, potencijalno, vrlo pozitivna promena. Ona zavisi daleko manje od Obame a daleko više od nas ostalih. Ali Obama može, samo može, da nam da prostor u kojem »mi« iz »Da, mi možemo!« imamo mogućnost da poguramo i njega i SAD.

Komentar br. 228, 1. mart 2008.
Prevela Borka Đurić

 
1-30. 04. 2008.
     


Danas

 
 
 
 
Copyright © 1996-2008