Većina skorašnjih anketa slaže
se bar u jednom – zainteresovanost građana za
predstojeće parlamentarne izbore, kao i za nedavne
predsedničke, i dalje se održava na prilično visokom
nivou. Pitanje je, međutim, kako i čime stranke,
u svakom slučaju one najuticajnije, odgovaraju
na ovu povećanu spremnost za građanski angažman
u javnim poslovima.
Predizborne stranačke ponude opet se slepo drže
formula zavođenja birača, umesto da bolje razumeju
nove težnje i savremenije potrebe srpskog društva.
Koštunica, na primer, koji je i inicijator novih
izbora, sve zasniva na tezi da Kosovo može da
se vrati u sastav Srbije samo kada bi ga ljudi
i koalicioni partneri u aktuelnoj Vladi bolje
razumeli. A sa Evropom i UN će, kaže, lako, samo
kada mu pođe za rukom da obnovi razgovor o toj
temi. Ovde nije reč samo o jednoj fatalnoj zabludi
nego i o otvorenom pokušaju podvaljivanja, odnosno
korumpiranja birača lažnim obećanjima. Izrodilo
se ono što i jeste neizbežno kada se insistira
na isključivosti: u Kosovskoj Mitrovici planuli
su krvavi neredi za koje najveći deo odgovornosti
snose premijer i njegov DSS. Teško da nas je neki
događaj, kao ovaj, toliko udaljio od Evrope i
destabilizovao Srbiju.
I druge ponude pokazuju koliko su veće stranke
zarobljenice prevaziđenih predrasuda i stalne
navike da se nudi rog za sveću. Ono što se kod
radikala predstavlja kao program u stvari je primitivni
populizam – svima se garantuje boljitak, od čuvanja
dece u obdaništima do sigurnosti zapošljavanja,
zidaće se i graditi na sve strane, jednom rečju
biće opšti procvat. Pri tom nema ni reči o realnom
pokriću ovih fantazija koje se u suštini svode
na model svemoćne države poznate iz ranijih vremena.
Već poprilično bajata radikalska priča da će iskoreniti
kriminal i razjuriti lopove dobila je ovog puta
najbizarnije vidove. Toma Nikolić je javno ponudio
svima da ubuduće policija radi na procenat! Toliko
smo izgleda navikli na njegove kalambure da ga
gotovo niko nije pitao šta će biti sa sudbinom
zakona, niti upozorio na opasnost, ako se usvoje
njegovi predlozi, da bi se Srbija ponovo vratila
u pred-državno stanje.
Dobro je što Tadić i njegove demokrate zadržavaju
evropsku orijentaciju kao svoj programski prioritet.
Ali, kada oni govore o prilaženju Evropi to najviše
liči na magiju kojom ćemo odjednom sve probleme
da rešimo. To deluje kao nuđenje utešne šećerleme,
umesto da bude, kao što i priliči ovom velikom
poduhvatu, snažan podsticaj i na ličnom i na društvenom
planu. Prosto je upadljivo koliko se njihova retorika
razlikuje od Đinđićeve, koji je znao da dinamično
zainteresuje ljude za društvene promene kao lični
cilj. Kod Tadića ta stalna jednolikost istog i
u govoru i u razumevanju stvari više umrtvljuje
nego što motiviše građane.
Sreća je da naše biračko telo brže politički sazreva
nego naše učaurene stranke. Nikada izazovnije
vreme, a nikada tako malih državničkih formata.
Postoji, međutim, još nešto što moćne stranke
propuštaju da uoče, a i da spreče, a to je
da je Srbija, naročito posle
predsedničkih izbora, postala opasna i nasilna
zemlja. Nasilničke grupe, kivne na Tadićevu
pobedu, nesmetano razbijaju i pale strane
ambasade, pljačkaju i pustoše radnje, sprečavaju
skupove nejednomišljenika, ljudi se opet
žigošu kao neprijatelji, nezavisni novinari
i mediji se progone, sudije i svedoci se
javno ugrožavaju ili spektakularno ubijaju,
radikali otvoreno prete našim Mađarima ukoliko
Mađarska prizna Kosovo. Mnogi su sada skloni
da, zbog opravdanih strahova, kažu da je
isto kao i u Miloševićevo vreme. Naravno,
daleko je od istog, ali postoje mnogi elementi
koji pokazuju da, ipak, doživljavamo neku
vrstu degenerisane »antibirokratske revolucije«.
Gde mi to klizimo kao društvo i zašto se
o ovim temama, sem retkih izuzetaka, gotovo
i ne govori u predizbornoj |
|
|
kampanji? Kako će stranke koje pretenduju na demokratsku
vlast da nas vrate u normalno stanje? Ako toga
ne bude onda su izbori i predizborna kampanja
samo velika podvala.
Danas i deca znaju da sa svim ovim nasleđenim
i novostečenim repovima nikako ne možemo u Evropu.
Naše se stranke i u ovoj predizbornoj kampanji
beskrajno iscrpljuju u traganju za koalicionim
kombinacijama, a manje se brinu o tome da identifikuju
aktuelne i trajne interese Srbije. Važnije im
je da usavrše organizaciju i tehnologiju vladanja
nego da iskreno prihvate vrednosti na kojima se
ta vladavina zasniva. Inflacija, pad investicija,
proizvodnja, zapošljavanje, zločini i saradnja
sa Hagom, sve dublje raslojavanje društva na bogate
i siromašne, u drugom su planu; o svemu tome se
malo, ili nimalo, govori. Kao i o spoljnoj politici,
za koju se ne zna ko je i kako vodi i kakva nam
je uopšte strategija saradnje sa svetom. Da li
su kod nas sada jači oni koji nas vode u Evropu
ili oni koji nas, uz toliko nerazumne isključivosti,
vuku pod skute Rusije?
Zbog ovakvog lutanja mi imamo česte izbore, a
malo ohrabrujućih rešenja. Za poslednjih osam
godina, od prelomnih petooktobarskih događaja,
mi smo skoro neprekidno imali na vlasti DS i DSS,
da bi se tek sada shvatilo koliko je ova koalicija
potpuno promašena. Nije se, zapravo, znalo koja
je ovde politička varijanta pobedila i da li je
uopšte pobedila. Pogledajmo samo ovu izbornu spiralu
za poslednje dve godine. Od ustavnog referenduma
2006, preko parlamentarnih izbora 2007, predsedničkih
2008. i predstojećih parlamentarnih, pokrajinskih
i lokalnih (uključujući i vreme koje će nam posle
izbora 11. maja biti potrebno za obrazovanje nove
vlade), mi 17 od 24 meseca provodimo u predizbornoj
euforiji ili postizbornoj konfuziji oko podele
vlasti. Demokratija, možda, jeste skupa, ali su
najskuplje nezrele i samovoljne stranke, nedorasle
svom vremenu.
