Jubilarni znaci u Nišu 2013. godine su u mnogo čemu sporni ili neoprezno akcentovani, jer, nisu se oglasili istoričari već crkveni i državni zvaničnici.
Ustavni poglavar srpske države je izrekao nešto što je stvorilo zabunu među prisutnima. Jubilej je proticao u znaku pokroviteljstva Ruske federacije uz prisustvo ruskog ambasadora. "Srbija danas živi po principima i smislu Milanskog edikta" kazao je šef države naše. Sve je tu

godine duhovna prestonica naše zemlje. Predivno je da povodom proslave Milanskog edikta u Srbiji postoji simfonija države i crkve, koje zajednički rade na tom poslu. Nema šizofrenije ni dihotomije između duhovnog i svetovnog". Ta politička nota je bacila u senku činjenice da je Srbija sekularna država i da su država i Crkva po Ustavu odvojene. Teorija simfonije je iz dela cara Justinijana - 515-621. - Novelae constitutiones, a nju je sv. Sava kod nas uneo u svoje Zakonopravilo sa tumačenjem svojim i to negde pre 1219. godine. Tumačenje je tačno, iako se sv. Sava više puta žalio da ne poznaje dobro grčki jezik.
O caru Konstantinu bezmalo sve znamo iz dela istoričara i vizantologa jer je obeležio doba ranog hrišćanstva i bacio senku na hrišćanstvo i ranu Crkvu do naših dana.

Nema veće potrebe govoriti o samom caru Konstantinu jer su istoričari i vizantolozi bezmalo sve rekli i o njemu i o njegovom vremenu, te posebno o surovim borbama za vlast među njegovim najbližima, a to su zavere i zamke sa šekspirovskim scenariom gde ljudski život ne vredi mnogo, a sve je vlast i moć. Da se zadobije vlast nad svetom odnosno Imperijom koja je bila ondašnji pax romana i na Istoku i na Zapadu. O ediktu se međutim, ima mnogo reći. To je ukaz dalekosežnog značaja jer su njime potvrđene činjenice koje su uglavnom nesporne. Edikt je početak trijumfa hrišćanstva i hrišćanske Crkve, ali na te se činjenice ne može gledati – a to se čini iz neke jednom zauvek zauzete trijumfalističke perspektive. Najpre, car je ediktom utemeljio princip tolerancije, ukinuo progon hrišćana koji su od tada bili slobodni kao i drugi. Kakva je bila sudbina tolerancije o tome ćemo posebno jer to je čitavo komplikovano poglavlje koje obuhvata celokupnu istoriju Crkve tokom potonjih vekova odnosno – na svoj način – do dana današnjega. Druga je činjenica još značajnija ali se ona različito tumači. Car Konstantin je ujedinio hrišćansku Crkvu i bukvalno je institucionalizovao. Dao joj je oblik ograničene slobode i organizovane velike sile strukturalno oblikovane tako precizno da ona odslikava strukturu Rimske imperije. Sve ono što će apostol Pavle kasnije uraditi na svojim putovanjima - kao misionar kod naroda i plemena – samo je ta slika. Crkva ima glavu i udove i centar po

To je preuzeo bio na sebe Jevrejin po rođenju i Grk po obrazovanju - uz ostalo i pravno uzeto rimski građanin - apostol Pavle iz Tarzisa. Car Konstantin je uradio prvi deo posla, ali je hrišćanstvu preostajalo ono najteže - i danas znamo da od hrišćanskog učenja sadržanog u delu Tome Akvinskog Summa theologiae ne bi bilo ništa u punom smislu bez Aristotela, kao što ni sveti oci i učitelji Crkve od IV do VII veka ne bi mnogo uradili bez sv. Avgustina. Sveti oci su bili jednostavno neoplatoničari. Ova je napomena ovde bila fatalno važna, bitna, s obzirom da je hrišćanstvo nakon Konstantina imalo dugu i složenu istoriju. Stoga se moramo vraćati i na vreme cara Konstantina i kasnije na vreme rimskih careva koji su usvojili model "konstantinovskog zagrljaja". To je zapravo model sadržan u Milanskom ediktu da se Crkva veže za državu bez koje ne bi mnogo značila ni danas. Poruka Isusa iz Nazareta je lebdela u vazduhu kao veličanstvena metafora o mogućoj civilizaciji ljubavi u haosu ljudske istorije. Snaga te intuicije proroka i učitelja iz Galileje nije potrošena ni danas, ali bez čina cara Konstantina ona bi ostala "poezija". Mnogi su sasvim popularno formulisali to sve oko cara Konstantina i njegovih neposrednih i kasnijih naslednika - kada je Rim počeo da slabi bacio je mač i prihvatio krst. Trijumf hrišćanstva je bio neminovan jer je car imao sluha za istorijski kompromis. O tome govore i legende o Konsantinovim vizijama i susretima s božanstvom kao ona o susretu sa bogom Jupiterom koji mu se 310. godine javio u Vogezima sa znakom rimskih cifara XXX - to je značilo da će još najmanje trideset godina vladati - a vladao je i više. I sa onom vizijom krsta uoči bitke s Maksencijem u nebesima koja je poručivala da u tome znaku pobedi. Nije car Konstantin bio ni teolog ni mistik ali mu se misao za istorijske vizije ne može nikako poreći. No, moramo se još jednom vratiti na proklamovanu toleranciju koja je bila temeljni princip carskog ukaza - ali pre toga nužno je reći nešto što o toleranciji i netoleranciji govori mnogo kao i o samom caru Konstantinu. Lično je bio poklonik boga Sunca - Sol invictus - i dobro su mu bili poznati kultovi antičkog sveta koji su hrišćanstvu prethodili. U njegovo vreme bogovi kakvi su Kibela i Mitra bili su uglavnom zaboravljeni i to je poznato, ali su hramovi i mitreje bili sačuvani i trajali su godinama pod Konstantinovim naslednicima.1
Ovde se otvara novi krug refleksija vezanih za čin cara Konstantina i njegovo poimanje hrišćanstva. Mi ne znamo mnogo o formalnom obrazovanju i vaspitanju cara Konstantina, ali znamo da je i on poput rimskih careva imao dvorske učitelje i slušao je retore odnosno, poznavao je samo hrišćanstvo i koliko je ono bilo novo ili nije u odnosu na drevne kultove koji su bili živi i u vreme njegovo. Što se tiče samog učenja galilejskog proroka i učitelja Isusa iz Nazareta, car je dobro razumeo temeljnu poruku da svi ljudi budu sabrani i to je - mora se priznati - politički vešto iskoristio, pretvarajući univerzalnu poruku ljubavi u imperativnu i imperijalnu ideologiju. U surovim vremenima njegove vladavine kada ljudski životi nisu mnogo vredeli - ženu je ubio na grozan način kao i sina Krispa - car je hrišćanstvo priznao u stilu kompromisa. Car Konstantin nije samo tolerisao Crkvu - obezbeđujući joj privilegije - već je bukvalno gradio i strukturirao kao ustanovu moći. I za vreme njegove vladavine i potom decenijama, Crkva je viđena kao snažan oslonac države odnosno Rimske imperije. Najbolji primer je sabor u Arlu 314. godine na kojem je car slomio veru hrišćana da ne ratuju s oružjem u ruci - sabor je prihvatio odluku da hrišćani mogu ratovati kada car povede rat. Do tada je uglavnom važila Hristova zapovest o nenasilju odnosno da hrišćani ne uzimaju oružje u ruke "makar i car to naredio", na saboru je zaprećeno da će takvi biti ekskomonicirani iz Crkve. Još veću pobedu zadobio je car na prvom veseljenskom saboru u Nikeji. Bez njegove lične intervencije aleksandrijski sveštenik Arije ne bi bio poražen i arijanizam ne bi bio proglašen za najveću jeres. Arije je imao snažne argumente i s mukom ga se sabor oslobodio. To je bila tragična situacija. Arije se usprotivio da se Isus proglasi bogom koji je rođen od Oca pre svih vekova - kako glasi Simvol vere usvojen na saboru - jer ako je tako "bilo je znači vreme kada ga nije bilo". Arije je u aktima sabora video regeneraciju mnogoboštva i udar na monoteizam. Jesu li Sveta Trojica jedan ili "tri boga" deo je rasprava koje su se okončale progonstvom onih koji su sledili Arija i dovođenjem onih koji se priklanjaju formulaciji sabora koja je prihvaćena na carevu intervenciju uz pretnje i anateme. Burna istorija ovih raspri nije nepoznata no sledile su decenije da se to nametne i usvoji u Crkvi i tek 381. godine na saboru u Carigradu usvojen je konačni versko-ispovedni obrazac poznat pod imenom nikeo-carigradski Simvol vere koji i danas važi u liturgijskoj praksi u Crkvi. Sve se to odvijalo u vremenu kada su drevni kultovi bili još živi i kada se Crkva organizaciono učvršćivala2.
Proklamovana tolerancija u ediktu cara Konstantina jeste značajna činjenica ali nju je pratila i netolerancija. Ovde su nužna neka preciznija objašnjenja. Služićemo se ovde namerno ne delima naučnika humanista koji su o tome pisali, već ozbiljnim istorijama Crkve kako bismo izbegli prigovor da su laici pristrasni kada o Crkvi govore3.
U vreme obnarodovanja carevog edikta 313. godine bilo je više faza koje su usledile i koje valja razlikovati u tom periodu. Najpre su svi bili tolerisani ali su ubrzo krenula razaranja paganskih hramova na najvarvarskiji način, a to je izazvalo otpor čak i nekih hrišćanskih biskupa - drevna svetilišta su bila veliki hramovi poput onih u Nimu ili u Rimu koji su svedočanstva antičke civilizacije koja se ne može svesti samo na paganizam i verovanja u selima i ruralnim sredinama. Bilo je to doba novog ludila kako kažu istoričari i stoga je recimo biskup grada Arla upozoravao precizno na povorke u vreme januarskih "kalendi". To su bile povorke ljudi obučenih u životinjske kože sa ritualima iz drevnih vremena. Biskup je upozoravao ljude da se tome odupru ali uz napomenu da ne treba primenjivati silu već u svakoj prilici poslužiti se hristijanizacijom i objekata i rituala za koju je nudio detalje: treba na mestima škropiti svetom vodicom i usmeriti darove koji se prinose prema Crkvi. To su bile umerene preporuke ali su usledile i drugačije i tako je Grgur Veliki nudio instrukcije kaluđeru Avgustinu koji je pošao u misiju evangelizacije Engleske - "Mi odlučno zapovedamo da hramovi i idoli u njima ne budu razarani, već da se to čini samo sa opscenim idolima, jer ako su ti hramovi dobro sagrađeni oni u svakom slučaju treba da pređu u ruke Crkve i korišćeni tako da se umesto kulta demonu služi kult bogu". Hramovi su ipak razarani i na njihovom mestu su nicale bazilike posvećene hrišćanskom bogu. To je trajalo vekovima i pratilo je trijumf hrišćanske crkve koja stoji pod zaštitom države odnosno samih careva nakon Konstantina. Hrišćanska tolerancija se pretvarala u netoleranciju i u najgrublje nasilje. U dokumentaciji crkvenih istoričara ima toliko detalja da ne mislimo da ih je nužno sve nabrajati. Ono što je bitno sastoji se u sledećem - nakon gonjenja pagana i njihovih kultova započela je faza sukoba i to žestokih protiv hrišćana koji drugačije misle i veruju. To su vekovi borbe Crkve protiv jeretika, a to su bili hrišćani - sledbenici Arija recimo - ili hrišćana kojima je bilo jasno da se time ruši lik i delo velikog učitelja i proroka Isusa iz Nazareta sa njegovim jevanđeoskim maksimalizmom - nasilje se ne može tolerisati, a posebno ono kada ga država zajedno s Crkvom forsira. Hrišćanske mučenike smenili su hrišćani gonitelji. Maritorologijum mučenika postaje bogatiji. "Neka sve jeresi koje ruše božanski zakon kao i carski zakon - čitamo u Teodosijevom kodeksu - budu trajno zabranjene". Car je mislio ne samo na arijance već i na sve druge izvan zvanično priznate Crkve. Njima je svima - to su jeretici - čitamo dalje u carevom kodeksu u XV 5-6. Iz 381. godine zabranjeno da služe, da podižu crkve i da deluju. Sve su to službe Antihristu. Biskup grada Avile koji je propovedao hrišćanstvo tolerantno i verno Isusu iz Nazareta se oglušio o zapovest i nije pristao na formulaciju da su svi koji drugačije misle "nerazumni i ludi" koji se zvao Priscililien imao je groznu sudbinu. Njega je Crkva zajedno sa njegovim učenicima među kojima je bila i jedna žena osudila na smrt i oni su pogubljeni u gradu Trevu 386. godine. Glave su im bile odrubljene mačem na javnom mestu. On u martirologijumu stoji kao mučenik i žrtva koju su pogubili hrišćani. To je bila česta pojava4.
Krajem IV veka i početkom V veka Crkva je stabilizovana i pod carskom zaštitom kao institucija i tu počinje srednji vek i u Crkvi i u društvu.
I nakon cara Konstantina i njegovih naslednika senka cara Konstantina je bivala sve duža i sve gušća. Cezaropapizam na Istoku i papacezarizam na Zapadu dobijaju obrise lica i naličja i njihova istorija ako nije uvek podudarna teče paralelno u istoriji hrišćanske Crkve. Ne greše oni koji smatraju da su to dva lica jedne medalje na opštem planu. U ovom ogledu koji je samo deo opsežnih istraživanja mi ostajemo kod principa da su u tom poslu i takvom istraživanju najmerodavniji crkveni istoričari, i stoga ćemo se osloniti na njih. Obilje dokumenata o tome imamo u navođenoj knjizi Paul Kristofa koji su uverljiviji od mnogih istoričara laika i humanista koji se oglašavaju o tome dobu i o stanju u hrišćanskoj crkvi tokom godina srednjega veka. Nema potrebe služiti se sintagmom "mračni srednji vek" - crkveni istoričari su čak precizniji i dosledniji u korišćenju dokumenata koji nam osvetljavaju to doba nakon pada Rima 476. godine i Carigrada 1453. godine.
Nije ovaj ogled neki pregled istorije hrišćanske Crkve ali nudi autentične „slike“ iz njene rane i potonje istorije u smislu znakova koji se čitaju u vremenu

Ako istorija - a posebno istorija Crkve - pomno prati visinske tačke trijumfa hrišćanstva i Crkve ona ne zanemaruje ni one tačke do kojih je Crkva padala u istoriji u toku vekova "konstantinovskog zagrljaja". Tu je senka cara Konstantina najgušća i ona se vekovima osećala, a stoji nad Crkvom i danas. U tom smislu je nezaobilazan jedan dokument poznat pod nazivom Donatio Constantini ili kako se kod nas nazivao, Konstantinova darovnica odnosno neka vrsta zaveštanja. Car Konstantin je na samrti navodno ostavio dokumenat kojim rimskom papi Silvestru ostavlja pravo da vlada Crkvom i svetom dakle i crkvenu i svetovnu vlast i da mu to pravo po božanskoj volji niko ne može osporiti. To je famozna Pseudoisidorova zbirka dokumenata iz IX veka. Tom se lažnom darovnicom vladalo vekovima i u Crkvi i u svetu, Urbi et Orbi. Tek godine 1440. je italijanski humanista i istoričar Lorenzo Valla dokazao da je to najbanalniji falsifikat. On je to učinio na osnovu arhivskih dokumenata ali - bilo je kasno jer se godinama vladalo tom poveljom. Osim toga u pomenutom falsifikovanom zborniku ima još mnogo takvih falsifikata. Falsifikati su rađeni tako vešto da su ostavljali utisak autentičnog

bile predmet trgovine i najgroznijih manipulacija. Kada su krstaši u leto i u vreme četvrtog krstaškog rata krenuli za njima je ostala pustoš, a prošli su i kroz ondašnju Srbiju. Skupocenim poklonima i veštinom koja se mora priznati srpski župan Stevan Nemanja je u Nišu s njima sklopio i jedan sporazum, i oni su prošli no - na putu su počinili užase nad kojim se zgrozio i sam papa rimski Inoćentije III, koji u jednoj okružnici piše o tome - "Mi to ne možemo da priznamo bez osećanja bola i sramote jer tamo gde je izgledalo da ćemo ostvariti neku korist, mi žanjemo razloge za suprotne, blagost naša se prometnula u predmet strepnje. Kako ćemo grčku Crkvu privući u jedinstvo s nama i kako ćemo uspeti da ona bude odana apostolskoj Stolici pošto smo je ovako gonili i ojadili. Ona kod Latina nije videla ništa drugo nego primere izopačenosti i mračna dela i to takva da ima puno pravo da nas smatra psima. Oni koji su imali da traže ne samo neku korist za sebe već korist za Hrista, prolili su krv hrišćana mačem koji su morali okrenuti protiv nevernika. Oni nisu štedeli ni religiju, ni godine starosti ljudi, ni da li je neko muško ili žensko. Oni su javno činili inceste, preljubništva i bludničenja, oni su podavali majke na čelu porodica, nisu štedeli čak ni device posvećene Bogu, sve su bacali u prljavu gnusobu svojih vojnika. Njima nije bilo dovoljno da opljačkaju blagajne Imperije, da svlače nemoćne i najmanju decu. Oni su dizali ruku na blagajne Crkava i, što je još groznije, na njihovu imovinu u crkvenoj upotrebi. Oni su čupali pozlaćene odore s oltara i gazili ih i kidali u delove, i gložili su se oko tog plena.Oni su oskrnavili riznice i odneli sa sobom krstove i mošti i relikvije". Papa je nemilosrdan u osudi tog hrišćanskog varvarstva nad hrišćanima pravoslavnog Istoka.
Ostalo je zabeleženo da je Evropa tada spoznala nulti stepen tolerancije odnosno plimu netolerancije.
U drugoj polovini IX veka pape su bile žrtve krvavih ratova oko prestola - ratove su najčešće sami vodili - i posebno žrtve sopstvenih podela i opredeljivanja za jednu ili drugu stranu među sukobljenim moćnicima u gradovima širom Evrope. Pretenzije da imaju punu i svetovnu i crkvenu vlast su dovodile do novih ratova i scene su stravične poput slika pakla koje su opsedale ljude toga doba. Nesloga i nemiri su dobili na snazi posebno u januaru 897. godine. To je crna hronika o papi Formozu koji je bio kao čovek bez mane i ostao je žrtva političke igre i u Italiji i u dalekoj Bugarskoj na Istoku. Papa Formoz - 891-896. godine - nije bio jeretik ni neko ko bi mogao biti optužen za nečasna dela. Kao biskup grada Porta on je 864. godine trebalo da pođe u Bugarsku na poziv cara Borisa - cilj je bio da bude arhiepiskop Bugarske ako pregovori s Borisom krenu u tom pravcu. Bugarska se međutim nije priklonila Rimu i katolicizmu bugarski car Boris se ubrzo okrenuo Istoku i misija je propala. Papa Jovan VIII je mislio da je Formoz opasno ambiciozan i našao je razloga da se okrene protiv Formoza - navodno se kanonima branilo da biskup menja jedno sedište biskupije za drugo. Iako su potom neke pape bile naklonjene Formozu on nije izbegao svoju sudbinu. Papa Formoz je umro ali je ostala sumnja da je bio opasan protivnik pa i jeretik, i nepunu godinu nakon sahrane on je proglašen krivim. Naredio je novi papa da se njegovo u grobu sahranjeno telo izvadi iz groba i izvede na sud. Zapovest je bila stoga i kanonski precizna. Leš je izvađen iz groba i donet u sudnicu. Skinuli su mu odeždu u kojoj je sahranjen osim košulje za pokajanje koja se bila upila u telo već u raspadanju. Leš je stavljen na optuženičku klupu i pored njega je stajao monah - advocatus diaboli - koji u ime okrivljenog odgovara. U sudnici je zadah tela u raspadanju bio takav da se nije moglo disati - vođen je sudski zapisnik jer se suđenje odvijalo po kanonskoj proceduri. Presuda je glasila da se osuđeni mrtvi papa kao leš baci u reku Tibar, ali ga je voda nakon nekog vremena izbacila i on je ponovo sahranjen. Zapisnici su potom bacani ili uništavani ali su po delovima kasnije rekonstruisani i tako znamo detalje o suđenju lešu papinom. Mrtvom papi je oduzeta imovina i njegove odluke i papska akta su proglašeni nevalidnim jer je masa sveta zahtevala stroge mere - leš je prvo bačen u grob neznanih ljudi ali je masa i dalje bila nezadovoljna - leš je ponovo izvađen iz Tibra i bačen u vodu nanovo. U ovim borbama koje su potrajale godinama bilo je i pobednika i poraženih ali je moralni ugled Crkve padao, a hrišćanstvo se pretvaralo u nedosanjani san proroka i učitelja s Galilejskog jezera. Papa Stefan VI je umro u bedi, a sećanje na nesrećnog papu Formoza je oživljavalo i on je rehabilitovan - hronika skandala je crna jer Crkva je počela da čeka dan kada će se sliti s državom u nekoj simfoniji koju su na Istoku već bili formulisali kodeksom cara Justinijana s njegovim pravnim "novelama". Kada je na papski presto seo Oktavijan pod imenom pape Jovana XII njemu je bilo tek šesnaest godina i on je kratko vladao - nije ni u Vizantiji bilo mnogo drugačije u odnosima između Crkve i države.

U hrišćanstvu je od početka bilo raznih struja i car Konstantin koji je uspeo da ujedini i da organizuje Crkvu kao saveznicu sa državom u tom pogledu nije ništa - ili skoro ništa - uradio. U XII veku to se posebno zaoštrilo oko Crkve i papa Eugen III je bacio anatemu na jeretike, godine 1148., i započeli su krstaški ratovi među hrišćanima i protiv hrišćana. Jug Francuske je bio u plamenu jeretičke borbe i danas crkve u gradovima i selima svedoče o tim krvavim borbama - najpre su krivima proglašeni radnici "tkači" na ondašnjim trgovačkim putevima Evrope koji su okupljali oko sebe jeretike i suprotstavljali se Crkvi sa njenim učenjem koje je opstajalo uz pomoć sekularne moći i represije. Kada je papa Lucius III objavio svoju "dekretaliju" protiv jeretika Ad abolendam Crkva je povela najkrvavije ratove protiv katara - slično im je učenje sa našim bogumilima - a onaj isti Inoćentije III pozvao na rat protiv albigojaca i njima bliskih grupa. Južna Francuska je bila opustošena, a zverstva su nadmašila sve do tada poznato - u znamenitom selu Sen Žilu započinju krvavi obračuni, a oko grada Bezjea užas je prevazilazio maštu i hiljade jeretika je zarobljeno - sam papa Inoćentije pominje dvadeset hiljada jeretika - pa je i sama katedrala u tom gradu spaljena. Papski legat je rukovodio programom - ime mu je sačuvano Arno Amalrik - i kada su borbe postale prsa u prsa u olujnoj noći nije bilo lako razlikovati ko je jeretik, a ko pravi vernik rimske crkve. Legat je tada naredio svojim vojnicima da postupaju nemilosrdno i izrekao reč koja je ostala znamen jedne istorije - "Ubijte sve, a bog će prepoznati svoje". Tako je i bilo. Nije bilo zaista lako prepoznati u žaru sukoba koji su katari - oni su sebe nazivali čistima - a koji su katolici verni Rimu. Fraza je ta ostala kao beleg zlog i opasnog fanatizma. Stanovnici grada Bezujea su odbili da izruče jeretike i svi su bili pogubljeni. Zajedno su delovali papski legati i zapovednici sekularne sile - i danas u tom gradu svaki dom govori o tome i svaki zapis je nova stranica u toj crnoj hronici. Užas je zahvatio ne i jedino ondašnju Francusku već i bezmalo čitavu Evropu5.
Oni građani u pomenutim gradovima i selima koji odbiju zapovest da izruče jeretike sami su

Popovića i drugih teologa. Svi su svima jeretici. Ono što je novo, reč jeretik i jeres se upotrebljava i u laičkoj sferi, isto tako proizvoljno i u svakom pogledu blasfemično. Nije u prirodi Isusove poruke da crkva - Isus je koristio ovaj pojam u smislu zajednice verujućih - postane država, niti je u prirodi države da bude crkva – ali, istorija svedoči o tome iz veka u vek. To je uostalom i smisao sintagme "konstantinovski zagrljaj" koji smo već u ovim fragmentima naglašavali. Car Konstantin je proklamovao toleranciju, ali se sam nije držao principa tolerancije, a to su njegovi naslednici doveli do paroksizma.

I opat Alfred Loisy i njegovo delo su uistinu paradigma koja se u ovim fragmentima nikako zaobići ne može. Delo koje je ovaj opat i naučnik napisao i objavio 1902. godine ima svoju dugu i mučnu istoriju koja na svoj način rezimira problem postavljen u ovom ogledu, inače postavljen i kod drugih, već godinama6. Razlog sadašnje aktuelnosti ovog dela je pomalo neobičan - pokazalo se da je učeni opat Loisy bio prerano u pravu, a danas je to još više. Zanimljivo je da je delo opata Loisya i svojevremeno kao i danas poznatije po jednoj frazi koja rezimira celinu dela i koja je postala istorijska - "Isus je najavljivao carstvo božje ali umesto tog carstva došla je Crkva". Znamenita fraza je odjeknula šokantno i danas mnogima tako i deluje. Savesni hrišćanin i naučnik je istraživao u istoriji odnos Crkve i Jevanđelja i došao do zaključka koji je ovako rezimirao svojom klasičnom i istorijskom frazom. Uporedio je kanonska jevanđelja i analizirao ih detaljno. Godine 1907, 7. marta, Alfred Loisy je odlukom pape Pija X ekskomuniciran iz Crkve zbog zločina koji je počinio - zločin je bila knjiga o Crkvi i jevanđeljima. "Svima je poznato - u papinoj odluci to je naglašeno - da je sveštenik Alfred Loisy koji danas služi u biskupiji grada Langra predavao i potom i objavio više stvari koje ruše temeljne osnove hrišćanske vere". Kako je i čime ovaj profesor Katoličkog instituta u Parizu srušio temelje hrišćanske vere, to papa Pije X nije objašnjavao u svom dekretu koji je potpisao 7. marta 1907. godine - Pontifex maximus manu proprio. Dakle, svojeručno kao hrišćanski prvosveštenik. Kakvu je to crnu misu služio A. Loisy i kakvom se crnom magijom u knjizi bavio ni to nije obrazloženo. Alfred Loisy je jednostavno uporedio jevanđelja i istoriju Crkve i tačno je znao šta je Isus mislio kada je u svojim propovedima učenicima govorio o carstvu božjem - ono je u vama, a u boljim prevodima se kaže da je rekao ljudima da je carstvo božje međ vama ljudima. Nije A. Loisy imao nameru da ponudi neku senzaciju već je s brižnom pažnjom naučnika odgovorio na jednu knjigu odnosno na publikovana predavanja nemačkog profesora Adolfa Harnacka koji je u Berlinu predavao crkvenu istoriju. I sam Harnack je u predavanjima upoređivao Isusovu religijsku svest i naglašavao vanvremenu i univerzalnu vrednost Isusove poruke ali je istovremeno uvideo i utvrdio razliku između reči u jevanđeljima i evoluciji hrišćanstva u potonjim vekovima. Harnack je alegorički i metaforično govorio o carstvu božjem kao nebeskom carstvu dok je A. Loisy sve situirao u sferu istorije Izrailja jer je hrišćanstvo i nastalo kao disidentski pokret u okvirima judaizma. To je bilo skandal i kamen spoticanja koji je odredio sudbinu A. Loisya i kao sveštenika i kao naučnika u svom vremenu. On je suštinu hrišćanstva - a delo Harnackovo se tako i zvalo - video drugačije.
Danas raspolažemo dokumentacijom o delu A. Loisya koja desetostruko nadmašuje obim njegove knjige iz 1902. godine.
Metodologija A. Loisya je temeljna i on se često vraća na izvore među kojima i na Lukino jevanđelje. - 17. 20-21. - gde jasno stoji Isusova napomena da će mnogi reći ovde je ili onde carstvo božje, a ja vam kažem - "Carstvo božje je među vama". U vašim odnosima prema drugima koji možda i različito vide i osećaju. Istoričar nije egzegeta niti propovednik. "Rimska crkva je bila zamena za Rimsku imperiju, i ona je kao Crkva tu Imperiju nadživela jer Imperija nije propala, ona se samo transformisala. Rimska crkva je oduvek vladala narodima, njene pape vladaju kao i Trajan ili Marko Aurelije, na mesto Romula i Rema stoji Petar i uz njega Pavle, a mesto prokonzula zauzimaju nadbiskupi i biskupi, a kao vojna sila deluju čete i legioni kaluđera, imeprijalna garda su Jezuiti" - to su reči ne iz A. Loisya već samog Harnacka. A

i nadbiskupima u Francuskoj i Italiji. Ta prepiska je pisana za danas nama i ovde iako se o njoj kod nas bezmalo ništa ne zna - A. Loisy je bio asistent kod E. Renana kod koga je učio i drevne jezike kakvi su hebrejski i grčki aramejski. Prepiska je zbornik spisa o papskom autoritetu o svetim tajnama koje Crkva podeljuje i mnogo čemu. U svim odgovorima biskupa imamo samo i to naglašeno da je knjiga opata Loisya štetna i opasna i za čitanje i za objavljivanje. U pravu su savremeni teolozi i naučnici koji ironično upozoravaju da je knjiga i danas za mnoge opasna "ne otvarajte je, iz nje bije i diše strah". Problemi kojima je bio opsednut A. Loisy nisu sasvim novi jer još od XVI veka u nauci traje izučavanje tekstova izvan Crkve koja nije nikada pristajala na naučnu verifikaciju svoje tradicije. Sporo i gotovo nikako napreduje naučno-kritičko ispitivanje tekstova kako iz istorije Crkve tako i iz same biblijske tradicije. Tek u prvoj polovini XX veka načinjeni su pomaci - i njih i Crkva sve manje osporava jer nema načina da se odupre rezultatima naučnih oktrića od kojih mnoga epohalna - recimo rukopisi iz Mrtvoga mora, a posebno otkrića gnostičkih jevanđelja i svitaka iz Nag-Hamadija godine 1945. To je sigurno novo poglavlje i u nauci ali u nekim crkvama - o tome se kod nas malo zna i tek su neki od tih spisa prevedeni i to ne sa izvornika već preko drugih jezika, naročito francuskog ili engleskog.

Ova sintagma nije nešto novo niti je pisac ovog ogleda njen autor - ko sve nije govorio o novom hrišćanstvu i njegovom početku.
Učitelj i prorok iz Nazareta Isus nije stvorio hrišćanstvo u smislu koji se danas koristi, kao ni crkvu u smislu koji se koristi u istoriji. On je prošao kroz haos svetske istorije kao meteor i njegova poruka traje i nakon dva milenijuma nije potrošena moralna suština objavljene Reči-Logosa. O tome je uverljivo govorio i kardinal Jozef Ratzinger – odlazeći papa Benedikt XVI – u čuvenom predavanju na pariskoj Sorboni 27. novembra 2000. godine u toku naučnog simpozijuma pod naslovom koji mnogo govori – Dve hiljade godina posle čega?. Još jedna napomena je ovde važna. Ako su religije refleks kultura – to je učenje čuvenog Ernesta Trelča – onda to važi i za hrišćanstvo odnosno za ono što je Isus najavio u početku – crkva je u njegovo vreme bila mnoštvo zajednica vernih. U tom smislu valja govoriti o počecima ne samo Crkve nego i hrišćanstva. Ako je nešto nobvo – na tom početku – to je ono što je formulisao još Sv. Avgustin – u Confessiones VIII 8.19. – a to kod velikog učitelja Crkve glasi – to je čuveni prvi juriš na nebo – kada se Avgustin obraća Apiju hrišćaninu – „Dižu se neuki i otimaju nebo, a mi sa svojim ledenim naukama, evo, valjamo se u ploti i krvi. Zar nas je možda stid poći za njima jer su nas pretekli,a nije nas stid da ih uopšte ne sledimo“. Vekovima su se mirili Vera i Razum ali se nisu pomirili. A Isus iz Nazareta nije imao taj problem.
Univerzitet u Sao Paolu je nedavno pozvao Jean-Yves Leloupa za počasnog profesora i uz titulu formulisao obavezu čitanja dela ovog istraživača nazvavši ga "najoriginalnijim misliocem našega vremena", a pomenuti naučnik je teolog i po svom konfesionalnom opredeljenju pravoslavac.
Neke napomene uz ono što sledi nužne su iz razloga jer je reč o jednom teologu koji je načinio otkrića ogromnog značaja7. Sve ono o čemu sada govorimo u ovim delovima ogleda potvrdio je i sam naučnik J-Yves Leloup u jednom od poslednjih predavanja. Otkrivena nova jevanđelja predstavljaju "povratak onog potisnutog u hrišćanstvu". A to je i ono što smo govorili o njemu u više navrata8. Legitimno pravo čovekovo je da se pita odakle dolazimo, koji su izvori, na čemu

predstave o njima su "ideološki odsjaji dominantnih grupa u istoriji i ideoloških shema koje su im bile svojstvene. Crkva ima svog Isusa i svog Judu i svoju Mariju koja je među "ženama mironosicama" nakon raspeća i pogrebenja Isusovog na Golgoti. Devojka iz Magdale je arhetip ženskog načela. Ona je "voljena" od Isusa samog i Sofija supruga Logosa. Tu se kreću refleksije ovog darovitog naučnika. Marijino jevanđelje dovodi u pitanje mušku i paternalističku viziju Boga Oca. Taj Bog je, pa i Isus u teološkoj varijanti, aseksualizovan dok se sve drugo odbacuju i prebacuju u domen mitologije. I negde na početku su sve hrišćanske zajednice imale svaka svoja jevanđelja. Ono što je bilo obavezno u jednoj, u drugoj je odbacivano, što se kasnije nastavilo u crkvama tokom prvih vekova njenog etabliranja. I svaki kontakt s hrišćanstvom je obavezno kontakt s ženskim načelom u nama a Isus iz Nazareta nije ni mogao da propoveda u hramu ako je bio neoženjen jer to je neporeciva judaistička tradicija. Još su preciznija druga upozorenja ovog naučnika - "Marija iz Magdale je žena sa seksualnim sposobnostima i duhom, a ona nije žensko biće kome je amputirana jedna polovina vitalnog bića koje je potpuno samo sa seksualnim i sa duhovnim načelom". Isus i Marija su se "ljubili samo u usta" i na čuđenje apostola tako su razmenjivali "dah" - pneuma - o čemu se u Marijinom jevanđelju i govori. Do detalja Jean-Yves Leloup analizira sporove starih doketista i potonjih "jeretika" koji su se usuđivali da misle svojom glavom. Seksualnost su isključivali samo oni oci i učitelji Crkve koji su i sami imali probleme s tim - tu se navode oci i učitelji iz ranih vekova. Isus nije došao da nas oslobodi materije i seksa već da svet i materiju i seks oslobodi za puninu čovekovu. Halkidonska ravnoteža je značajno delo - to je sabor u Halkidonu - jer je potvrdio obe prirode u Isusu.
Uz nekih desetak "kartica" Marijinog jevanđelja - neke stranice su izgubljene - Jean-Yves Leloup je ponudio široka tumačenja i egzegezu.
Njegova egzegeza polazi od teksta koji je godinama dešifrovao i prevodio, sa kontekstom gnostičkih učenja iz perioda ranog hrišćanstva. Tu se otkriva imaginacija kao tvoračka energija jedne žene i ovaj teolog tu imaginaciju tumači ne klasičnim teološkim razlozima već učenjem o imaginaciji koju je ponudio veliki grčki mislilac levičar Kornelijus Kastorijadis. Marijino jevanđelje kao i Jovanovo i Filipovo pokazuje da je Isus "sposoban za intimne odnose sa ženom". Zaključak deluje blasfemično za teologe u Crkvi ali je on precizan - "Hrišćanstvo je uistinu rođeno iz imaginacije jedne žene". To je zapravo misao Ernesta Renana upravo tako formulisana i tu ideju Jean-Yves Leloup razvija do nivoa koji je sveobuhvatan ali ostaje šokantan i izazov je klasičnoj teologiji. Smatra se i to vekovima da je hrišćanstvo delo apostola Pavla odnosno "pavlijada" - i Pavle je zaista uistinu ribara suočio s grčkim razumom - ali se ovde naglašava nešto još izazovnije. A to je da na početku stoji Marija iz Magdale kao oličenje ženskog principa i ona spaja muškost i ženskost u svojoj imaginaciji - a imaginacija, to su akcenti iz Kastorijadisa, i ljubav, grade svet i sve institucije, onim "vrškom razuma i tela" koji se označava kao psyché. To je "duša".
Uz prevod Marijinog jevanđelja na naš jezik govorićemo šire o svemu u tom spletu problema i o Jean-Yves Leloupu koji ukazuje na početak hrišćanstva.
(Odlomci i sažetak iz šire rasprave na tu temu.)