Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Da li se ovo, što danas imamo od države, „stara“, kako Manojlović kaže, (bar) „o ustanovama koje je osnovala“
? Pre nekoliko dana, u jeku namere da se Atelje 212, Jugoslovensko dramsko pozorište i još neke važne kulturne institucije skinu sa tretmana posebnog značaja, da se Avala film i sa njom filmska baština Jugoslavije/Srbije (filmovi od Slavice do danas) iznese na doboš, kad Atelje nije mogao na davno zakazano gostovanje u Maribor (Otac na službenom putu), jer grad neće da pokrije dugove ni dnevnice i troškove puta, kad Beogradsko dramsko pozorište, na 65-godišnjicu, ni da izvrne džepove nema za nagrade umetnicima... kad pozorište u Leskovcu dve godine ne radi... zaludno je sve najbrajati, bez obzira što nije sve na republičkoj kasi, ministar kulture izjavljuje:
„Za prvih sto dana, ovo Ministarstvo je uradilo više nego prethodno za četiri godine...“ I onda se ispostavi da se, zapravo, ministarski „učinak“ mahom sastoji od presecanja vrpce onome što su prethodnici obavili ili započeli (Muzej Vuka i Dositeja, Muzej SPC, Jugoslovenska kinoteka,

Muzej istorije Srbije, Milošev konak, Muzej savremene umetnosti, delimično Narodni muzej...). Gradske vlasti se nisu ni oglasile o svojim obavezama i dubiozama...
A u emisiji Sedmica2, ministar konstatuje kako „nije poznato u istoriji da je bilo ekonomskog prosperiteta bez kulturne renesanse“. I taman da izgovorimo ono „bravo, majstore, tu smo te čekali“, iz etra seaznamo kako „filmovi stvaraju ružnu sliku o nama, to ide i od crnog talasa, uvek je srpski sveštenik prikazan kao

Računica

„...Ako nešto na rečit način govori o tome gde smo i šta smo, to je onda činjenica da Niš, rodni grad cara Konstantina, dočekuje godišnjicu Milanskog edikta sa stopom nezaposlenosti od 35 odsto, stotinama dece na kazanu narodne kuhinje i potpuno upropašćenom infrastrukturom od koje jedino funkcionišu kružni tokovi na raskršćima važnih ulica...“ (Dejan Stojiljković, Politika, 23. februar)

degenerik, uvek je srpska žena prikazana u lošem svetlu, kao da nismo imali obične žene, nikad to niste videli na filmu, uvek je nešto problematično, malo smo i sami krivi, imamo i svetle likove, primere u istoriji, koji mogu da nas afirmišu, a ne da dajemo argumente našoj inferiornosti ...“ (ministar nabraja učiteljicu Čakarević, Nadeždu Petrović Milunku Savić, svoju baku...).
Stiže i pouka: „Umetnost treba da slavi vrlinu; i Nušić je kritikovao, ali, zato što je voleo svoj narod... zadatak umetnosti je da slavi vrlinu... nemojte potcenjivati narod i, uopšte, čoveka... narod to ume da prepozna, samo se setite sahrane patrihjarha Pavla...“
Ministru, da pamti dok je živ: ne stidimo se ni filmova „crnog talasa“, ni njihovog značaja za (ako mu je po volji) narod, ni svetske slave, ni njihovog državnog kaštigovanja zarad afirmacije „vrline“. Ruke dalje od Makavejeva, Žilnika, Stojanovića, Pavlovića...! Iš od umetničkog mesa, sahrana patrijarha nije iz tog sistema sankcionisanja umetnosti!

Vrlina, za razliku od ministrovih tuc-muc nabadanja, slavi se ovih dana, na državnom,

neprikosnovenom nivou, u Naisu, zavičaju Konstantinovom. Prosta je formula te strategije: za državne pare, domaćinova krčma.Najzad nas ima na nekoj evropskoj mapi, a aktuelni papa se ionako povukao, te je nerealno očekivati beli dim i novo pominjanje pontifeksa na proslavi u Nišu. Tako su milenijum i sedam vekova Milanskog edikta, zbog Konstantina Velikog, rođenog na obali Nišave, motivisali slavlje u vidu predstave Konstatntin – znamenje anđela, prema drami Dejana Stojiljkovića, a u režiji Juga Radivojevića.
Priči o poslednja dva, halucinantna, sata

Arčenje

„Siromahu je sve skupo, a svaki režim pokušava sebe da proslavi i ne pita koliko to košta. Ko je pitao koliko koštaju Titovi sletovi? Proslava Milanskog edikta i nije srpska stvar. Konstantin je bio značajna istorijska i prvorazredna ličnost, ali je bio rimski car, rođen u rimskom gradu. Konstantin i Edikt nemaju nikakve veze sa Srbijom. Arče se pare, ali, ne na otvaranje muzeja ili pozorišta, već na proslave inostranih događaja.“ (Dejan Mijač, reditelj, Blic, 24. februar)

u životu imperatora, autor je dao lajtmotiv „Nebo se ne osvaja ognjem i čelikom, nebo se osvaja vrlinom“!
Nastanak predstavekošta skoro koliko i godišnji budžeti pet beogradskih pozorišta, 19 miliona dinara! Jedanaest iz republičke kase, sedam iz gradske, milion od pozorišnog imetka. Smatrajući te brojke „nepristojno visokim... posebno ako se ima u vidu preteška situacija u našoj zemlji i, posebno u siromašnom, u svakom pogledu, Nišu“, književnik Zoran Ćirić – „Magični Ćira“ – podneo je ostavku na članstvo u Upravnom odboru Narodnog pozorišta u tom gradu, a najavljene su i druge ostavke, kao i nastavak rafalne paljbe na obe strane.

Gost-glumac (igra starog Konstantina), Miodrag Krivokapić, tvrdi (Politika, 25. februar) da su „kad je sve postalo skupo... na nas pomalo ljubomorni, jer je ovaj projekat očito dobio sredstva“:
„Ipak, značajan datum treba obeležiti, ko će, ako ne umetnici, bilo bi logično da ga i drugi obeleže, jer, Milanski edikt je od najznačajnijih diokumenata... Na kraju krajeva, hrišćanstvo je uticalo na celu našu civilizaciju. I u redu je da se to obeležei, ali bi bilo u redu i da ovo naše društvo ipak smogne više snage, pa da izdvoji bar do jedna odsto za kulturu (sada je 0,62 % - Sl. V.) od republičkog budžeta...“
Skupoću predstave, kojoj su u startu, za uložene pare, planirana samo četiri izvođenja, novi upravnik niškog pozorišta, Ivan Vuković, pripisuje prethodnoj vlasti,

Slava

„... Mi nadoknađujemo sve što je propušteno. A što se konkursa tiče, oni se nigde ili retko raspisuju, tako da ovde, u stisci sa vremenom, nije bilo nikakvih mogućnosti za drukčije rešenje, nego što je dogovor sa Dejanom Stojiljkovićem (...) Kod mene u porodici, u klasičnoj srpskoj porodici, često se događalo da nedostaje novca da se plate osnovni troškovi, najviše za struju i slični(...) Ali, za jedno se uvek imalo – za porodičnu slavu odvajalo se unapred, pripremalo i štedelo, jer za slavu mora da se ima (...) Mislim da ne treba da objašnjavam da tako treba da bude i u čast ovog jedinstvenog jubileja hrišćanstva i Milanskog edikta.“ (Ivan Vuković, Politika, 23. februar)

koja nije ni dinara potrošila na planiranje velike proslave. Manje bi koštalo da se nije čekao last minute, veli.
A tek da se nije megalomanski dičilo...

* Glumac Predrag Miki Manojlović, primajući Dobričin prsten za životno delo, Jugoslovensko dramsko pozorište, 16. februra 2013: „... Jeste ovo svečarski trenutak, ali, moram da skrenem pažnju, ako imam kome, da se prema pozorištu i kulturi ovog grada, prema strateškom blagu ove države odnosi sa razumevanjem i sa svešću da ništa bolje ne otključava vrata – bliža, dalja, evropska i druga – od kulture i obrazovanja. Ko to ne razume, ne treba da sedi na tom mestu! Ključ kreativnosti ne leži kod onih koji imaju ključ od budžeta, već kod samih umetnika, ali, država mora da se stara o ustanovama koje je osnovala...“

2 Radio Beograd 1, 27. januar 2013.