U Bibliji je lično gospod Bog videvši razmere vavilonskog nebodera i šta su sve složna braća spremna stvoriti, brže bolje je, mađioničarskim trikom, stvorio jezički haos, kao fundament buduće večne nesloge, pobrkao je jezike te tako spasao svoju čast svedržitelja. Mnoštvo jezika i sve ono što se gubi u prevodu učinili su svoje, kula je ostala ovekovečena onako nezavršena na Brojgelovom nezavršenom platnu, kao nenadmašna brojgelovska tema.
Nama je, pak, naš Bog učinio nešto drugo i tu nas ni jedna grečeska mudrost,  pa ni kir Janjina, ne može više spasiti!
Nema se račun! Odzvanjaju kir Janjine reči sada kada je jasno da smo izgubili svaki račun. Pa makar računali ravno od svetog Save i svih njegovih Nemanjića do samih korena našeg prabića. Nemanjića sa velikim N! Možda je to vreme, kad smo zauvek izgubili svaki račun, bilo i ranije, ali ja, pošto nisam ekonomista, mada ekonomišem silom okolonosti životnih onako amaterski, nikako ekspertski, otkad znam za sebe; ja, dakle, mislim da smo fundament stvaranja moderne nemanjićke države, (ovde su nemanjići  klasna odrednica), postavili onda kad su Karađorđevići bežeći pred Švabom iz patriotskih pobuda sa svim nacionalnim blagom za poneti, bacili to narodno blago u govna. I to u isposnička, manastirska govna.Tu se monaštvo danonoćno molilo Bogu za spas kralja, pa i otažbine, a možda i blaga po kojem su, da prostite, danonoćno srali kako bi ga bolje sakrili za dobro naroda. Tu u tom fundamentu se izgubio, simbolično i faktički, svaki nacionalni račun zauvek.
U oslobodilačkom ratu, koji se sastojao od sedam neprijateljskih ofanziva i 100 basnoslovno skupih partizanskih filmova, koji su nadomestili nedostatak prave istorije, kao u svakom ratu sredstvo plaćanja nije bilo ništa drugo neko metak i poneki revers NOO.
Kada je konačno robno-mešana privreda okončana apsolutnom srećom oslobođenja od mrskog okupatora, nisu nam dali da predahnemo. Dok su nemanjići, sad apsolutni, bez obzira na nacionalnost i republičku pripadnost, sprovodili novi obračun, revolucionarno svođenje računa sa izdajnicima, kvislinzima,  ostacima predratne buržoazije; oni gore, nosioci revolucije odmah su jurnuli na Dedinje poslavši svoje poverljive ljude u potragu za blagom. Jedan se đetić kao Aladin (A.K.) naročito proslavio jer je znao u kom se grmu krije zec. Nisu se gadili, izvukli su blago iz govana, nije smrdelo, žuto jeste bilo, ali smrdelo nije, zato što je, valjda, bilo na svetom mestu. Taj A.K. je dobio je sve počasti novog poretka te je opet kao u bajci postao direktor nacionalnog muzeja, kako bi nesmetano podelio što je u muzeju ostalo za ljude novog kova, reverse nije izdavao. Kako nećeš kad narede!  Tako Karadelj sede u Vladikinu stolicu...
Novi obračun je bio: uzeti sve, miliom ili silom, poništiti stare kapitalističke račune i obradovati narod bonovima i tačkicama, a narodne tribune, stvaraoce novog knjigovodstva - diplomatskim magazinima. Bonovi i tačkice su bili papirići, sa bonovima sam išao po hleb i druga sledovanja, a tačkice - to je bilo za krpice. Vi njima mesecima skupljane tačkice a oni vama krpice, da

nikakave podatke „o račun“ , ili su govorili optimizma radi, kako stvari stoje odlično. Pravi račun je postao državna tajna i tako do dana današnjeg. Nemanjićima je račun nepotreban jer su oni nemanjići, a nemanjići nemaju da brigaju jer uvek imaju da spokojno seku uši pa krpe dupe, natežu, rastežu, razvlače, uživaju život na kredit. Došao je dan da i naš Silesija, što živi od veresija, odšepesa na večna lovišta, trezor zaključao ključ progutao. Račun znaju samo poverioci sa svih strana sveta kucaju na vrata, prete. A naslednici lika i dela naoružani do zuba.
Hajde, braćo, da se obračunamo, pa kud koji! – setiše se hajdučkog ciklusa.
Bilo je to vreme za jedan dobar rat kako bi se svi računi izravnali, ispeglali tenkovskim gusenicama jednom zauvek. Konačno je na čelo nemanjića došao čovek, div-bankar, gorostast upada u sistem, faraon piramidalne štednje, golijat ogoljenih pljačkaških namera sa iskustvom najvećih svetskih bankarskih kuća, doškolovan na Wall streetu, Sloba sloboda, ujedinitelj što je svo blago zemlje ujedninio u svom džepu.
Slomivši kičmu finansijskoj birokratiji, izveo je narod na ulice te ulici prepustio sve, pa i bankarstvo. Šta je to sve vredelo kad je i nad golijatom lebdeo žuti oreol narodnog blaga iz monaških govana. Njegova voljena zemlja bila je monetarna džungla, potera za zdravom valutom je bila nacionalni sport. Nule ispod glava najvećih srpskih romantičara Njegoša, Zmaja, Đure i Vuka razmnožavale su se kao pantljičare. Bankar je radio do iznemoglosti da opljačka i crno ispod nokata, da istrese svaku slamaricu kako ne bi poginuo od sopstvenog izuma – događanja naroda i ugađanja narodu. Narodnu ljubav pretvorenu u nemačku marku sklanjao je na sigurno, prvo na raznorazna ostrava devičanskog karaktera, a slava bogu, i u Treći Rim. Kraj bankareve vladavine bez računa je bio tragikomičan. Vodili su ga pravo u samicu gde se prepustio svom ludili šutirajući Sveto pismo koje mu je poklonio njegov zemljak Risto, što se odavno razišao s Hristom, predvojeni Amfilohije. 
Posle poslednjeg obračuna nemanjići postadoše još veći nemanjići, a računa opet nigde, niko ne zna koliki je račun, pa čak ni sa koliko je nevinih žrtava pokušan biti namiren. Još gore nego što je bilo, račun postaje tajna nad tajnama, a guverneri koji čuvaju tajne s vrema na vreme daju nekakve izjave koji neko ne može proveriti. Kad nam kažu koliki je spoljnotrgovinski račun, onda prećute sve druge bezdane dubioza, ali jedno uvek znaju, znaju da kažu, bolje je nego juče, a to što vam se čini gore, to je subjektivni osećaj, kao kad vas šiba košava, a živin strub ohoho u plusu. Tako nas taj subjektivni osećaj vuče za nos i niko nema vremena da pita : Kamo račun, more?! Ne pokazuju račun, sakrili i tajac.
A trebalo bi, stvarno, jednom, reda radi, ekspertske radoznalosti radi, pokazati taj račun, podvući crtu i reći. Evo, narode nemanjićki, za sad ste dužni skupa sa vašim praunucima po glavi u narednih sto godina sto dolara mesečno. A ako nemate unuke ništa zato platiće drugi koji imaju tu sreću da su sebi obezbedili naslednike dugova. Ali, ni to ne može i to je državna tajna koja bi ka bi bila otkrivena oslabila ugled naše nemanjićne domaje. I tako, sam Bog zna kako bez računa živimo, od danas do sutra i tražimo onog sa grečeskom mudrošću koji će nam reći koliko zapravo košta jedno kokošije jaje, bez PDV, bez akciza, bez trgovačke marže, bez stimulansa države, bez aditiva, bez kancerogenih bakterija, bez proračunatih kalorija, bez zametka, bez, bez, bez ičega – samo ljuska, belace i žumance. Pa da počnemo od jajeta ili jaja. Ne do, nego od. Ab ovo!

	Predrag Čudić