Sedmogodišnji budžet Evropske unije (2014
– 2020) usvojen na jedvite jade. Premda
je reč samo o jednom procentu BDP članica,
tačnije 908 milijardi evra, do kompromisa
je teško došlo jer je svaka od država članica,
pogotovo one najveće, htela da zadovolji
svoje unutrašnje prioritete ali i pristup
rešenjima za još neprevaziđenu svetsku krizu
i njene posledice, tačnije kako savladati
nacionalne fiskalne deficite, u prvom redu
u evro zoni. Van svake sumnje i pored ovih
krupnih nedoumica čuvalo se zajedništvo.
Nemačka, kao vodeća sila, nikako nije htela
da udalji Veliku Britanije od Unije koja
je zagovarala da budžet bude značajno manji,
a time i doprinos članica manji. Ipak, koliko
god da su se mišljenja razlikovala nikome
nije odgovaralo produbljivanje razdora u
vreme kad se oporavak od posledica svetske
krize jedva nazire, a ni jedna od njih se
sa tim sama ne može izboriti.
Kompromis kao rešenje
Zbog toga je došlo do kompromisa koji
je kao i svaki drugi obuhvatio izvesna
odstupanja od specifičnih nacionalnih
interesa. Nije isključeno da će se rasprave
o spornim temama nastaviti nekom drugom
prilikom jer niko nije zadovoljan dosadašnjim
upravljačkim efektima Unije. Kao i u ranijim
prilikama veličina budžeta se i lomila
oko toga ko više dobija odnosno ko mora
više da plati. Francuska uz Poljsku htela
je da se fondovi za podršku poljoprivredi
ne smanjuju, dok je V. Britaniji odgovaralo
da se što više štedi po fiskalnom receptu
koji vlada te zemlje
|
primenjuje
kod kuće. U veštijem diplomatskom
nastupu, nešto slično je zastupala
i Nemačka u zahtevu za visoku
fiskalnu disciplinu bez obzira
šta on znači za zemlje koje su
u ozbiljnim finansijskim teškoćama.
Malim zemljama izbor se manje
više sveo na to kome se privoleti
ili prosto na očekivanje ishoda
rasprava velikih ma kakav bio
i to onda prihvatiti.
Zanimljivo, budžetski kompromis
je više posledica isključivo efekata
finansijskih teškoća nego pokušaj
da se i tim instrumentom stvaraju
preduslovi za pokretanje proizvodnje,
inventivnosti i konkurentnosti.
Naime, u centru pažnje ostala
je pomenuta stroga štednja i nešto
bolje uređivanje finansijskog
sektora putem uspostavljanja „bankarske
unije“ u evro zoni a koja bi se
logikom jedinstva kasnije prenela
i na ostale članice. Evropske
vlade nisu se ni preko ovog značajnog
instrumenta u funkcionisanju Unije
izjasnile o tome kako pokrenuti
kvalitetno nov socijalno ekonomski
rast i razvoj uprkos činjenici
da je evropska privreda, uključujući
i moćnu Nemačku u
|
|
|
|
Gustav
Dore: Gustav Dore: Krstaška
ratna mašinerija
|
 |
stagnaciji. Tim više što seinstrumenti
rasta tiču kratkoročnih i hitnih akcija,
dok su budžetski deficiti i opšta prezaduženost
dugoročni problem. Izuzetak u takvom pristupu
su fondovi za podsticaj poljoprivredi.
Oni su ostali sačuvani. Sa stanovišta
razvoja i konkurentnosti, neobjašnjivo
je smanjenje budžeta za podršku istraživanjima
i uopšte nauci. Priklanjanjem sličnoj
logici sasečen je i inicijalni predlog
za unapređenje transporta, energije i
digitalnih službi. Dodajmo još i ovo:
fondovi za ravnomerni razvoj unutar Unije,
ukljućujući pristupne fondove kandidata
svakako neće biti veći nego manji. Takođe,
pomoć za zemlje u razvoju ostaje na istom
nivou podrške što u realnoj vrednosti
zbog inflacije i drugih faktora znači
manje. Srbija, iako kao kandidat za članstvo
nije mnogo dobila u poređenju sa ostalim
kandidatima za prijem, prema novoj budžetskoj
politici neće dobiti više. A to može da
bude samo manje.
Evropska levica-nemoćna
Pitanja koja se odnose na podsticaj rasta
i razvoja verovatno su ostavljena da se
o njima raspravlja nešto kasnije kada se
sa političkog stanovišta proceni da je nastupio
bolji trenutak. Rekli bismo sasvim slobodno
da se takvo odlučivanje ostavlja za vreme
posle izbora u Nemačkoj, što se poklapa
i sa izborom novog sastava Komisije (Vlade)
Unije. Sve u svemu: usvajanje budžeta nije
bila toliko borba oko para i koliko ko ima
da doprinese, već i o tome na kojim osnovama
će se postavi izlazak iz krize koji u sebi
objektivno sadrži i nužne socijalne promene,
to jest humanu i ekonomski racionalnu preraspodelu
bogatstva i prihoda. Budžet je u tom pogledu
svakako neki indikator. Izgleda da su u
Uniji i ovog puta prevagnule konzervativne
snage i u budžetu zadržale svoj koncept
stroge štednje. Teško je oteti se utisku
da konzervativne vlade, a ove su u Evropi
u većini, još uvek ne žele kompleksnije
reforme nekonvencionalnog zahvata jer ne
znaju gde bi se takve promene završile na
nacionalnom planu i u Uniji.
Evropska levica oličena u socijaldemokratskim
partijama udruženim u Socijalističkoj internacionali,
kada su u pitanju rešenja za socijalno-ekonomski
razvoj, pokušava da se vrati svojim starim
idejama o jednakosti i solidarnosti kao
osnovi svakog upravljačkog poduhvata. Nešto
o tome je rečeno i na zasedanju Socijalističke
internacionale u Lisabonu, februara ove
godine. Taj idejni pristup u debati o budžetu
Unije branila je do izvesne mere Francuska.
Međutim, ceo taj korpus nije programski
još svestrano obrađen i saobražen novim
okolnostima. A ono što se čini ne čini se
ni mnogo glasno. I pored rasprava koje se
vode među evropskim levim intelektualcima
još uvek se nije stiglo do dovoljne mase
politički obrađenih mišljenja koja bi omogućila
da se pređe na usvajanje odgovarajućih dokumenata
a preko njih i do izbornih platformi.
Zanimljivo je, da je u svom tradicionalnom
Izveštaju o stanju u Uniji, za razliku od
Evropljana, bio jasniji američki predsednik
Barak Obama. U njegovom izveštaju ima začuđujuće
malo pomena o spoljnoj politici već se mnogo
govori o odbrani srednje klase i poboljšanju
položaja svih onih koji žive, ili bi trebalo
da žive,
od svog rada.
Obama je bio mnogo jasniji od evropskih
socijaldemokratskih i levih političara o
merama za podsticanje proizvodnje i smanjivanju
nezaposlenosti, unapređenju školstva i zdravstva.
Neko je tim povodom u Americi čak rekao
da SAD mogu same da nalaze svoja socijalistička
rešenja i da im za to kao uzor ne treba
evropski socijalizam.
Da li usvajanje budžeta Evropske unije govori
i o tome da Evropa kasni i gubi korak u
usvajanju novih ideja ?
