Jedno od tih takozvanih kaleidoskopskih slika na ekranu beogradskog kulturnog života bilo je osnivanje pozorišne scene „Ateljea 212”.
Paradoks je hteo da inicijalna tačka u kaleidoskopskom rasporedu fleševa tih raznobojnih stakalčića za ostvarenje jednog avangardnog beogradskog pozorišta bude, kako to hronike svedoče, niko drugi nego Miroslav Krleža, a da je taj pozitivni efekat bio proizvod jedne njegove negativne geste.
Naime, odigralo se to na jednoj kontrolnoj probi Beketovog „Godoa” u Beogradskom dramskom pozorištu, koja se odvijala pred upravnikom Predragom Dinulovićem i njegovim zagrebačkim gostom.
U svom komentaru posle održane probe, u razgovoru se glumcima Ljubom Tadićem, Radetom Markovićem, Batom Paskaljevićem i rediteljem Vasilijem Popovićem, Krleža je prema takvoj literaturi apsurda i bezizlaza, zauzeo odbojan stav i to njegovo mišljenje dovelo je osujećenja da se premijerno prikaže na repertoaru Beogradskog dramskog pozorišta.
Međutim još će x, y puta kaleido-vitražna stakalca menjati svoje kolažne arabeske.
Upravo Vasilije Popović nije se mirio sa odbijanjem predstave. Život joj je nastavio u ilegali, u slikarskom ateljeu svoje supruge na Starom sajmištu, gde je i živeo kao student režije na Akademiji ga pozorišnu umetnost u Beogradu. Za jedan uski krug beogradskih intelektualaca, upriličio je predstavu za koju je scenu aranžirao slikar Mića Popović.
Uskoro posle toga Radoš Novaković i Mira Trailović osnivači nove pozorišne scene Beograda zamišljene kao avangardno pozorište - uzimaju, ustvari preuzimaju taj Beketov komad „Čekajući Godoa” reditelja V. Popovića za otvaranje i početak rada Ateljea 212, tako taj komad postaje kultni po svom značaju i pojavi. Pogotovo sa aurom zabranjenog.
To je ono što se o tome zna. Ali tu se priča ne završava. Kaleidoskopski.
U međuvremenu Vasilije Popović (alias književnik Pavle Ugrinov) postaje urednik u dramskoj redakciji Televizije Beograd, a zatim i urednik redakcije. Televizija Krležin jubilej 1963, obeležava snimanjem i emitovanjem legende „Adam i Eva" (sa Ksenijom Jovanović i Marijanom Lovrićem u glavnim ulogama), koja programski briljira među deset najuspešnijih televizijskih ostvarenja u tekućoj godini i kao se šalje na međunarodni televizijski festival u Monte Karlo... ali bez potrebne dokumentacije za prikazivanje (!?) - Da li je to bio prvi korak osvete? Bumerang za Krležino javno izrečen negativni kvalifikativ predstave „Čekajući Godoa” u Beogradskom dramskom pozorištu na Crvenom kratu, 1954?
I na kraju, završna kaleidoskopska figura odslikala se nedoličnim činom brisanja trake „Adam i Eva” čim je pristigla vraćena iz Monte Karla, na brzinu i što pre, da bi se izbrisao svaki njen trag - Krleže u prvom redu, a počinilac slavodobitno obaveštava autore da je to učinio - navodno nedostajale su mu trake za dalja snimanja.
Nije se mislilo o repriziranju, ili očuvanju izuzetnih ostvarenja, što bi bio red, da se emisija kineskopirala i pohranila, eventualno i u Muzej pozorišne umetnosti.
Ovako je sveden račun sujete i zavisti, a sebi osiguran miran san. „Možda spava” izvan svakog dobra i zla, a ovaj eklatantni kulturni zlo-čin postaje i on kultni. „Salijeri” V. Popović vs M.Krleža.

	Jelašin Sinovec