U Tunisu, decembra 2010. jedan čovek je zapalio narodnu revoluciju protiv korumpiranog autokrate. Ustanak koji je odmah usledio sličan je erupciji u Egiptu protiv sličnog autokrate. Arapski svet je bio zapanjen, a svetsko javno mnenje odmah veoma naklonjeno ovim „uzornim” izrazima borbe za autonomiju, dostojanstvo i bolji svet.
Sada, tri godine kasnije, obe zemlje su se našle u žestokim političkim borbama, unutrašnjem nasilju koje se širi i u velikoj neizvesnosti kuda ovo vodi i u čiju korist. Postoje neki aspekti, posebni za svaku zemlju, neki koji se ogledaju u ustancima širom arapskog ili arapsko-islamskog sveta, a neki aspekti su uporedivi sa onim što se dešava u Evropi i, do neke mere svuda u svetu.
Šta se desilo? Moramo početi sa prvim, početnim ustankom. Kao što je često slučaj, njega su započeli hrabri mladi ljudi koji su protestovali protiv bahatosti moćnika - lokalno, nacionalno, internacionalno. U ovom smislu, protest je bio antiimperijalistički, antieksploatatorski i duboko egalitaran. Uporediv je sa vrstama ustanka koji su se dogodili u svetu izmedju 1966. i 1970, koje, ponekad, danas zovemo svetskom revolucijom iz 1968. Kao i onda, protesti su dodirnuli duboki nerv unutar zemlje i privukli široku podršku javnosti daleko izvan male grupe koja ih je izazvala.
Šta se desilo kasnije? Opšta antiautoritarna revolucija je vrlo opasna za nosioce vlasti. Kada izgleda da prve represivne mere ne postižu uspeh, mnoge grupe nastoje da obuzdaju revolucije tako što im se pridružuju ili izgledaju da im se pridružuju. I u Tunisu i u Egiptu umešala se vojska, odbijajući da puca u protestante, ali takodje nastojeći da kontroliše situaciju posle svrgavanja dvojice autokrata.
U obe zemlje već dugo postoji jak islamistički pokret Muslimanske braće. Bio je zabranjen u Tunisu, a pažljivo kontrolisan i ograničavan u Egiptu. Revolucije su im omogućile da se pojave na dva načina. Ponudili su socijalnu pomoć siromašnima, koje su države zanemarivale. I odlučili su da formiraju političke partije da bi dobili većinu u parlamentima gde bi kontrolisali pisanje novih ustava. U prvim izborima, u obe zemlje, pojavili su se kao najjača politička partija.
Nakon toga, u političkoj areni su se, u osnovi, takmičile četiri grupe. Pored partije Muslimanske braće – Ennahda u Tunisu, Partije za slobodu i pravdu u Egiptu- postojala su još tri politička aktera: sekularističke snage, više ili manje na levici, Salafisti na krajnjoj desnici, koji nastoje da ozakone daleko strožiju verziju Šerijata od verzije Muslimanske braće i još jake ali kvazi- podzemne pristalice starih režima.
I partije Muslimanske braće i sekularističke snage su, u stvari, sasvim izdeljene unutar sebe, posebno po izabranim strategijama. Partije Muslimanske braće suočene su sa istim političkim dilemama sa kojima se suočavaju, nekoliko poslednjih godina, evropske partije desno od centra. Zemlje imaju ozbiljne i kontinuirane ekonomske probleme koji podstiču i/ili ojačavaju partije krajnje desnice, što ugrožava sposobnost „matičnih” partija desno od centra da pobede na budućim izborima. U ovim situacijama, svuda ima onih koji žele da povrate birače sa krajnje desnice , pomeranjem u njihovom pravcu, i pokazivanjem „tvrde linije” prema levici ili sekularističkim snagama. A ima i tzv. umerenjaka, koji misle da partija treba da se pomera ka centru, da bi tamo povratila glasove.
Leve ili sekularističke snage, sadrže, sa svoje strane, široki izbor grupa: istinski levičarske grupe ( više takvih) i demokrate srednje klase, koji žele da podstaknu tešnje ekonomske veze sa snagama jakog tržista u Evropi i Severnoj Americi. Po ekonomskim pitanjima ove grupe srednje klase su, u stvari, prilično blizu onome šta predlažu umerene islamističke snage.
U međuvremenu, snage još lojalne starim režimima kontrolišu jednu od ključnih institucija, policiju. To je policija koja je pucala na demonstracije sekularističkih snaga. Kada su ovi protestovali zbog ubistva Chokri Belaid-a, ključnog sekularističkog lidera, tuniski premijer, Hamadi Jebali, tzv. umereni islamista, rekao je da je zgranut koliko su i oni zbog ubistva. Na ovo, sekularističke grupe odgovaraju da su islamističke partije, a posebno njihovi tzv. tvrdolinijaši, u mnogo slučajeva indirektno odgovorni, jer su stvorili klimu, u kojoj je takvo ubistvo moguće.
Osim toga, Tunis i Egipat nisu izolovane zemlje. Njihovi susedi, u arapskom svetu i šire, takođe su u previranju. Geopolitički uticaji spoljnih snaga su vrlo veliki. Obe zemlje su relativno siromašne i potrebna im je finansijska pomoć kako bi se nosile sa neprekidnom i rastućom nezaposlenošću, koju je još ozbiljnijom učinio gubitak od turizma, koji je za obe zemlje centralni izvor prihoda.
Pa kuda sve ovo vodi? Postoje samo dva moguća pravca. Jedan je kraj revolucije, bar za neko vreme. Dve zemlje bi mogle videti snažno uspostavljene desničarske vlade podržane (možda i čak kontrolisane) od vojske, sa socijalno konzervativnim ustavima i opreznom spoljnom politikom. Drugi pravac bi bio početak revolucije, u kojoj početni duh 1968. obnavlja snagu, a obe zemlje, i Tunis i Egipat ponovo postaju svetionici društvene transformacije za sebe, za ostali deo arapskog sveta, za čitav svet.
Za sada, izgleda kao da snage, koje se zalažu za kraj revolucije, imaju prednost. Ali u ovom haotičnom svetu, suviše je rano da se spusti zavesa nad obnovljenom revolucionarnom snagom u obe zemlje.