O poštovanju vlasti

Sreten L. Popović Putovanje po novoj Srbiji, Srpska književna zadruga, Beograd 1950

Ja sam u više prilika, o Turcima govoreći, rekao da su stvoreni da ili gospodare ili da slušaju; no dodaću još i ovu karakterističnu crtu: ako je za ikoji narod izreka Svetog Pisma: „Vlast je od Boga data", to je za turski narod na svome mestu, jer oni sada i naše vlasti poštuju mnogo bolje nego sami do sada njihovi rajetini, i koje emo mi našom krvlju i grdnim žrtvama oslobodili, i koji drže da je prava sloboda onda kad ništa ne plaćaju i ne daju, po izreci: „Ni Bogu kolača, ni caru harača”. Štaviše, oni nerado idu i u vojnike. Spočetka, kao ono deca, radovaše se što dobiše u ruke puške, trube i doboše i egzerciraše se, ili po turski; „tulumiše”, no brzo im ta radost prođe: bilo je molbi i tužbi da se prestane sa „zekcirom”. Arnauti - kojih ima u Masurici dosta, i to su ona sela što se pred Vladičinim Hanovima predadoše Vlajkoviću Đoki – o savršeno su poslušni. Ovi ako se odrede na kakav posao da dođu u 9 sahata, i pre su toga vremena na opredeljenom mestu, a slobodni hrišćani jedva ako se i oko podne skupe. Ja i moji drugovi, kad bi posle rada prohodali se, morali smo izbegavati da prođemo onim putem gde Turci, u Vranju dolazeći, konakuju, kad ih vidimo pred hanom ili kafanama sedeće, zbog toga što oni kako nas – ne blizu pored njih, nego sredom sokaka iduće – opaze, ustaju na noge da nas sa temenima na turski način pozdrave; a oni koje smo mi oslobodili neće da ti ni s puta krene.