Početna stana
 
 
 
   

Šta je uzrok jednom društvu da budala postaje vrednost?

„Budalama nije učitelj reč nego nesreća“

Ova Demokritova misao krije u samoj sebi nekoliko protivrečnosti koje možemo odvojeno analizirati. Ako nam je subjekt budala i ako ga razumemo na jedan jedini način na koji se budala i može shvatiti, da li ga na možemo u bilo kom smislu povezati sa pojmovima reč, nesreća i učitelj? Svakako da ne možemo, i tu bi se svaka rasprava i završila, ali mislim da se ovde budala shvata u nešto ozbiljnijem smislu, što joj daje neku univerzalnu dimenziju iz koje možemo promatrati šta se dešava u toj povezanosti REČI, koja u samom svojem pojmu sadrži i pojam istine, dakle jedna potpuno misaona kategorija i pojam nesreće koji je jedna etička kategorija. Da li to znači da budala ne misli već na svaku situaciju deluje potpuno instiktivno, poput životinje? Ne, jer budalu ne zadovoljava samo mišljenje, bilo da se radi o njenom vlastitom ili nekom mišljenju koje nije njegovo što je u većini slučajeva, već želi da prekorači tu granicu i želi da njeno mišljenje bude jedino mišljenje koje se ostvaruje, odnosno kod budale se sve svodi na prosto delovanje koje izgleda potpuno odvojeno i oslobođeno bilo kakvog mišljenja, što uglavno dovodi do nesreće u kojoj budala uživa možda baš iz razloga što je samo mišljenje pogrešno razumljeno.
Ne mora baš svako mišljenje da ima svoju vidljivu sliku kroz delovanje, već nešto treba da služi i za obrazovanje samoga sebe. Dakle, budala deluje ne misleći o onome drugome, već nju zadovoljava sam čin delovanja koji je za budalu ono u čemu ona uživa, jer iz pogrešnog odnosa prema mišljenju iz kojeg je isključen svaki oblik ja-ti i sveden je samo na samo uživanje u činu bez ikakve refleksije prema samom sebi što dovodi do obrazovanja same ličnosti, što dovodi do samosvesti, što čoveka bitno određuje i razlikuje od životinje. Iz svega rečenog može se zaključiti da budala ima neku vlastitu predstavu o svetu koji je okružuje, što nema odnos prema čoveku, što ima neki svoj vlastito izgrađen jeik u kojem nema mesta za pojam vrednosti, već postoji jedan čist hedonizam, odnosno uživanje u nesreći iz koje teško možemo da prihvatimo stav da budala nešto uči iz nje, jer njoj obrazovanje i znanje nije cilj već jedino beskonačno produbljivanje samog shvatanja nesreće koji nema kraja zbog nedostatka refleksije prema samom sebi. Budala u suštini ništa i ne uči već samo zadovoljava možda ne toliko sebe već nekog iznad njega u hijerarhiji koji je njegovo drugo-ja, jer budala i jeste budala zato što ne poznaje samoga sebe i zato ne može da uči i veruje REČI shvaćenoj kao istina a prvenstveno kao vrednost koja ima svoje trajanje u ČOVEKU koji ne može da se uništi koliko god budala pokušavala to da uradi. Uvek će čovek da se pojavljuje ispred njega i to je ono što budalu najviše ugrožava. Budala ne razume ili bolje je reći da ona to nikada neće razumeti jer razumevanje nije suština budale već je njena suština u već nekoliko puta rečenom uživanju u nanošenju boli, uživanju u patnji onog drugog kojeg budala i shvata samo kao nešto drugo, kao neprijatelja kojeg treba uništiti da bi obnovili užitak koji svaki put gubi na svojoj snazi ako se ne ponavlja iz dana u dan.
Šta je uzrok jednom društvu da budala postaje vrednost, svet oko nas njegova predstava, a ČOVEK nešto čega se treba osloboditi i kojeg treba zaboraviti ili što je najgore kojega treba uništiti?
Mislim da je to pitanje od kojeg trebamo da počnemo, bez obzira koliko nam se odgovor činio jednostavnim. Najteže od svega je biti ČOVEK. Možda o tome trebamo razmišljati, možda u tome treba da se obrazujemo jer to je ona reč o kojoj je Demokrit mislio.
  Dušan Sakić
 
Ustav iz 2006. godine – razorni stampedo populizma
1-31. 03. 2013.
Danas

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2013