Jedan od ključnih odgovora na pitanje kuda ide Srbija, što će inače biti tema u nekoliko narednih brojeva Republike, leži i u spoznaji potrebe za modernizacijom. Antimoderna retorika srpskih nacionalista i „slajvanofila“ koji koriste izlizane formule već skoro dve decenije dominantog diskursa koji utemeljuje

„posebnost“ srpske nacije i srpske države, pokušava da uspori i sasvim onemogući evropski smer Srbije odnosno njezin put ka modernosti. Istina modernost je ambivalentna pojava u kojoj se na paradoksalan način spajaju emancipacija individue, političke slobode i demokratija sa otuđenjem (Marks), krizom i anomijom (Dirkem) i „instrumentalizovanim razumom“ (Veber). Ipak, civilizacije su „osuđene“ na modernost ne samo usled ekonomsko-tehnološkog razvoja, već i usled procesa ljudskog samo-razvoja koji je nepovratan i koji će u bližoj ili daljoj budućnosti , bez ikakve sumnje, iznaći načina da amortizuje pa i sasvim eliminiše negativne strane modernosti. Srbija, htela-ne htela, pre ili kasnije, moraće da se odrekne svog imperijalnog diskursa tobožnje balkanske sile i borbenog pravoslavlja i usvoji sistem istinskih modernizacijskih vrednosti.