Bitef je bio i prošao. Dočekan je i ispraćen zavidnom medijskom pažnjom. O njemu su pisali dnevni listovi, nedeljnici i mesečnici. Govorilo se i na televiziji i radiju. Ponekad tek informativno, o pojedinim predstavama, a ponekad ozbiljno i kritički. Cilj ovog teksta je da podseti čitaoca na neke pojedinosti 46. Bitefa, na osnovu kojih bi dobar analitičar, s pretpostavkom da je gledao bar polovinu njegovih predstava, mogao da napiše dobar kritički tekst. Autor ovih redova, za sada, još nema takvu ambiciju. Četrdeset šesti Bitef održan je od 12. do 22. septembra 2012. Shodno sveukupnim mogućnostima, pre svega finansijskim, selektorski dvojac Anja Suša i Jovan Ćirilov sačinili su dobar izbor predstava. Bitef je osnovala Skupština grada Beograda 1967. godine, na inicijativu Mire Trailović i Jovana Ćirilova. Od tada do danas, Bitef neprekidno prati pozorišne tendencije u svetu. Razvija se i sazreva, stiče ugled u svetu kulture i izrasta u jedan od najvažnijih evropskih pozorišnih festivala. Produkciju i organizaciju Bitefa uspešno vodi Bitef teatar iz Beograda. Da li će, s obzirom na zabrinjavajuću kulturnu politiku srpskih vlasti, to moći da nastavi i u godinama koe su pred nama, videćemo.
Bitef je održan pod sloganom Izlet u istinu. Suštinu slogana nosi reč istina, koja je jedan od osnovnih pojmova filozofije. Ona je predmet saznanja, cilj istraživanja, ali i znak bogatog i autentičnog života pojedinca, društva, kulture i umetnosti. U Izletu u istinu reč je o istini u pozorištu. Kao veran i kvalitetan prikaz nekog događaja, i kao feniks koji se rađa iz pepela nestalih civilizacija i razorenih društava, pozorišna istina je dvostruka. Pozorište je vrsta traganja za istinom, ali i vrsta iznošenja istine u svet. U uslovima sveopšte krize, čovek se okreće kulturi kao utočištu. Na tom putu pozorište je nezaobilazna stanica i odmorište, mesto za prikupljanje nove snage i novih ideja. Pozorišni izlet u istinu je uzbudljiv i dramatičan.
Na Bitefu smo odgledali 13 predstava glavnog programa, 7 filmova, 5 predstava van zvanične selekcije, projekat Beograd na drugi pogled, izložbu Francuska na Bitefu, imali višepozorišnih susreta i press-konferencija, izleta i žurki.
Bitef je otvorio italijanski reditelj Romeo Kasteluči. Njegova trupa Societas Raffaello Sanzio iz Ćezene izvela je predstavu Pastorov crni veo, inspirisanu raskidom ugovora slikara Marka Rotkoa i njujorškog restorana “Četiri godišnja doba”, kao i Helderlinovom dramom Empedoklova smrt. Predstava počinje i završava vizuelno-zvučnom instalacijom, koja predočava čudesnu igru bića i ništavila, nastajanja i nestajanja, haosa i kosmosa, sna i jave, svetla i tame, slobode i nužnosti, smisla i besmisla, nade i beznađa. Središnji deo predstave čini dijalog Empedokla i njegovih savremenika. Deset glumica, okupljenih na antičkom vežbalištu, u obliku školske sale za fiskulturu, u odorama manastirskih monahinja, verbalizuju apokaliptičku sliku s početka i kraja sveta, odnosno same predstave, s nadom u istinu i vedriju stranu ljudske sudbine.
Na Izlet u istinu uputio se i Nature theater of Oklahoma iz Njujorka, mjuziklom Život i vremena, u režiji Pavola Liske i Keli Kuper, u kojem grupa pevačica i pevača obasipa publiku pesmom, i igrom, u maniru gospela, a pomalo i hora iz antičke tragedije. Reč je o devojačkom odrastanju u okrilju prosečne američke provincijske porodice. S obzirom na trajanje, predstava je na momente jednolična, ali, gledano u celini, budi u gledaocu arhetipske slike njegovog vlastitog detinjstva i iz dubine podsvesti vraća ih u stvarnost. Pevači Oklahoma teatra pevaju istinsku ispovest devojke koja duboko proživljava trivijalne događaje iz svog detinjstva. Energija, predanost, šarm i muzički talenat izvođača naprosto zadivljuju.
Snagu istinskog pozorišnog izraza pokazala je Velika i neverovatna istorija trgovine kompanije Luj Brujar iz Pariza, koju je režirao Žoel Pomera. Na delu je “paradoks trgovine” u kojem čovek, u želji da bude uspešan trgovac, gubi granicu između opsene i istine i proigrava moralnu solidarnost. Pet trgovačkih putnika, obijajući tuđe pragove i nudeći robu koja nikom ne treba, suočavaju se sami sa sobom kada neznanci počnu da im zatvaraju vrata pred nosom i kad im posao više ne ide od ruke. Pomera pokazuje moralnu transformaciju trgovca u jadnika i

Hrvatom i majkom Srpkinjom. Porodičnu raspravu, koja podižu adrenalin u krvi, njih troje vode uz neizbežni nedeljni ručak, “juhu od povrća, bečku šniclu, pomfrit i zelenu salatu”, kada se svo troje bore za “svoju istinu”, otkrivajući slabosti i sramotu drugih. Međunarodni žiri 46. Bitefa dodelio je Frljiću specijalnu nagradu.
Gozba Simone Selenič, Imaginarni iz Ljubljane, režija Primož Ekart, igrana je u stanu koji je mogao da primi svega 10 gledalaca po predstavi. Uz dvoje glumaca koji su igrali sve likove drame, samo su “srećni” gledaoci imali privilegiju da budu deo predstave i obeduju sa slavnim, imaginarnim, ličnostima: Romanom Abramovičem, Julijom Kristevom i Simonom Semenič. Prema oceni publike i odluci žirija, predstava je dobila drugu nagradu.
Šekspirov Henri VI, u režiji Nikite Milivojevića, uvršten je u redovan repertoar Narodnog pozorišta, zbog čega je o njemu nepotrebno davati konačne sudove. Premda zapamćen kao jedan od Šekspirovih lošijih komada, Milivojević je uspeo da od njega napravi predstavu na zavidnom nivou. Predstava iznosi na videlo hipokriziju i licemerstvo, surovu borbu za vlast, u uslovima varljive ratne sreće, pod kojima engleska vojska gubi gradove i teritorije u Francuskoj.
Nosferatu Teatra ITD iz Zagreba, u režiji Saše Božića, oživljava istoimenu horor simfoniju, koja je kao film snimljena u Nemačkoj 1922, i roman Umetnica tela američkog pisca Dona de Lila. Plesni diptih razgolićuje istinu o ljudskom telu kao skandalu koji prkosi uobičajenom shvatanju tela kao prirodnosti.
Tačka bez povratka Dalije Aćin Telander, Stanica iz Beograda, eksperimentiše s koreografijom kao pojmom izvođačkog mišljenja. Publika, kao jedini izvođač, u stalnoj je potrazi za izvođenjem, pri čemu se knjiga, kao predložak izvedbe, iznosi u javni prostor.
Dramaturzi Maja Pelević i Milan Marković održali su javno čitanje teksta Oni žive. Početkom 2012. godine učlanili su se u 7 političkih stranaka Srbije, postali članovi njihovih saveta za kulturu i dospeli na kadrovske liste. Partijskim kolegama predstavili su tekst Ideja, strategija, pokret, nastao kompilacijom teksta Hitlerovog saradnika Jozefa Gebelsa Znanje i propaganda iz 1928, koji su, kao programski tekst kulturne politike, prihvatile gotovo sve stranke. Predstava Oni žive je istinska satira o stanju svesti i obrazovnom nivou srpskih političara koji kreiraju naše živote. Po oceni publike, predstava je zauzela treće mesto.
Pozorište Deže Kostolanji iz Subotice predstavilo se projektom Dogs and drugs, u režiji Andraša Urbana i tri koreditelja: Jelene Bogavac, Petra Ferenca i Zoltana Puškaša, u kojem je na videlo iznesena anatomija nasilja kroz prizore izvitoperenih strasti i sociopatoloških stanja koja prožimaju ne samo pojedinca nego i porodicu i društvo. Segmente koje su, na temu nasilja, narkomanije i seksualnosti, priredili koreditelji Urban je prepleo i uobličio u jedinstvenu i upečatljivu predstavu.
U predstavi Krvave svadbe Federika Garsije Lorke, Minhener folksteatra, reditelj Miloš Lolić je pokazao da mnogi stavovi Aristotelove Poetike važe i u postmodernom teatru: npr., stav da je tragedija moguća i bez karaktera, ali ne i bez fabule. Likovi, scena, gluma, kostimi, svetlo i muzika u Krvavim svadbama svedeni su na funkciju čitanja. Lorkin tekst Lolić je očistio od patetike, pastoralnosti i kiča i na scenu izneo suštinu drame: tragičnu preudaju strasno zaljubljene devojke. “Dramu o neželjenom braku, ljubomori i osveti, strasti, časti i moralu Lolić je preveo u neodoljivo čistu scensku poeziju” obrazlozio je žiri Politike nagradu koju je dodelio Milošu Loliću. Napomenimo da se ovih dana, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u Beogradu, uspešno igra Šekspirova drama Otelo u Lolićevoj režiji.
Plesna trupaŠobane Džejasing predstavila se u Franjevačkoj crkvi u Zemunu plesom Suviše smrtni.Delo je i napravljeno da bude igrano u crkvi, gde se šest plesačica između crkvenih klupa “zapućuju na moćno i čudesno putovanje” u istinu baletske igre. Njihov ples čini “savršen spoj poezije, intelekta i lepote” ( The Stage).
Četrdeset šesti Bitef zatvorila su Deca sunca Maksima Gorkog, Toneilgrup iz Amsterdama, u režiji Iva van Hovea. Ovu dramu Gorki je napisao uoči Februarske revolucije 1905. godine. Pavel Protasov, hemičar, čiji eksperimenti ne uspevaju, rešen je da, uz pomoć nauke, nađe “novog čoveka”, danima i noćima raspravljajući sa sestrom, ženom i prijateljima o nadolazećem boljem svetu, dok u neposrednoj stvarnosti besne glad i kolera, a nezadovoljne narodne mase pripremaju ustanak protiv režima. Pitanje o odgovornosti intelektualca pred društvom i istorijom van Hove je stavio u glavni plan predstave, zaslađene svakodnevicom grupe ljudi i žena koji, preokupirani ličnim “problemima” i zaneseni maštom o “svetu sreće i uživanja”, nisu svesni bede i bolesti očajnika sa društvenog dna, jednog od okidača revolucije u Rusiji. Deci sunca Međunarodni žiri dodelio je Gran pri “Mira Trailović” kao najboljoj predstavi 46. Bitefa.
Posao pripreme, organizacije i realizacije 46. Bitefa izneo je na svojim leđima Bitef teatar iz Beograda, osnovan 1989. godine, “s ciljem da otkriva i podržava nove pozorišne tendencije u lokalnom kontekstu”. Tom cilju Bitef teatar, manje više uspešno, udovoljava pune 23. godine, a danas nastavlja u istom smeru. Za kratko vreme, od održavanja Bitefa do danas, u ovom pozorištu odigran je zavidan broj predstava, među kojima i nekoliko premijera, od kojih bih spomenuo sledeće:
Grebanje ili kako se ubila moja baka autorke Tanje Šljivar, u izvođenju Bosanskog narodnog pozorišta iz Zenice i u režiji talentovane Selme Spahić, koja se na direktan i brutalan način bavi pitanjem nasilja nad decom i dečijeg nasilja i koje razbija stereotipe o dečjoj nevinosti u uslovima posleratne društvene, političke i kulturne klime u Bosni i Hercegovini.
Muškarčine Milene Bogavac i Vojislava Arsića, pozorišni dokumentarac o muškosti ovde i danas, u izvođenju Bitef teatra, na osnovu knjige Biti muško Stiva Bidalfa,
ukazuje na problem muškarca od kojeg patrijarhalno društvo očekuje da uvek i svuda pokazuje snagu, odlučnost, hrabrost i borbenost, i da potiskuje emocije, što mladu mušku populaciju, pogotovo na “brdovitom Balkanu” vodi u destrukciju i autodestrukciju.
Izopačeni, drama Martina Šermana, u izvođenju Bitef teatra i režiji Andreja Nosova, prvi put izvedena na Vest Endu u Njujorku 1979. godine, govori o stradanju homoseksualaca u nacističkim logorima tridesetih godina prošlog veka, s jakim asocijacijama na društveni položaj LGBT populacije u današnjoj Srbiji.
Predstava, zasnovana na knjizi švedske autorke Marije Sveland Ogorčena pička, koprodukcija Cikade HB iz Malmea, Stanice i Bitef teatra, u režiji Bojane Lazić, koja otvara problem zrele žene, preplavljene gorčinom i besom zbog položaja žena u društvu i porodici, razotkriva Švedsku kao društvo neravnopravnosti, u kojem su stari oblici patrijarhata zamenjeni novim patrijarhatom, zaogrnutim plaštom “slobode” i “individualnosti”.
Prst albanske književnice Doruntine Baša, u izvođenju Bitef teatra i režiji Ane Tomović, upoznaje nas sa odnosom između dve žene, snahe i svekrve, suočene sa činjenicom da je, zbog rata na Kosovu, sudbina supruga jedne i sina druge od njih dveju neizvesna, pokazuje koliko su koreni patrijarhata duboko usađeni u ženski deo primitivnog albanskog i drugih društava na Balkanu, suočenih s naletom globalizma. Pobuna nije dovoljna da bi se izašlo iz “paukove mreže” modernog srednjovekovlja.
Prošlogodišnji, 46. Bitef u potpunosti je uspeo, a bio nam je preko potreban, pa njegovu tradiciju treba nastaviti po svaku cenu. Ne smemo dozvoliti da pozorište, zbog nemara države, nedostatka novca, zastarele i izrabljene opreme, požara i drugih incidenata, tezgarenja glumaca van svojih matičnih kuća, navale svakojakog kiča sa TV ekrana i interneta, doživi sudbinu napuštenih i oronulih bioskopa, ruševnih, vlažnih i avetinjskih zamkova diljem starog kontinenta i praznih katoličkih crkava kojima se osmehuje ili rušenje ili preuređenje u muslimanske bogomolje.