Početna stana
 
 
 
   

Pogled iz Italije na srpsku tranziciju

Smrt »Zastave«

»Zastave« više nema. Fabrika koja je predstavljala simbol blagostanja i razvoja bivše Jugoslavije, posle 20 godina mučne tranzicije od socijalističke samoupravne privrede ka kapitalizmu, sada je pred brisanjem iz državnog registra preduzeća, cime se oslobađa prostor za italijansku multinacionalnu kompaniju»Fijat«. Dve decenije ratova, međunarodnih sankcija i privatizacije privrede rasturile su fabriku. Tokom ovog procesa nekada uspešan industrijski centar Kragujevac s okolinom postao je poznat kao »dolina gladi«

»Zastave« više nema. Fabrika koja je predstavljala simbol blagostanja i razvoja bivše Jugoslavije, posle 20 godina mučne tranzicije od socijalističke samoupravne privrede ka kapitalizmu, sada je pred brisanjem iz državnog registra preduzeća, čime se oslobađa prostor za italijansku multinacionalnu kompaniju »Fijat«. »Crvena Zastava« je na svom vrhuncu 1980-ih zapošljavala nekih 35.000 radnika i proizvodila preko 230.000 automobila godišnje, istovremeno zapošljavajući još 130.000 radnika unutar raznih proizvođača komponenti širom Jugoslavije.
Dve decenije ratova, međunarodnih sankcija i privatizacije privrede rasturile su fabriku. Nakon obaranja režima Slobodana Miloševića, 2001, došlo je do ubrzanja transformacije privrede i preko 6.000 radnika je za samo jedan dan prebačeno na socijalni program. Tokom ovog procesa nekada uspešan industrijski centar Kragujevac s okolinom postao je poznat kao »dolina gladi«. »Fijat« je prilikom svog dolaska u Srbiju prepolovio radnu snagu »Zastave« koristeći se sumnjivim metodama testiranja i zapošljavajući samo 1.000 radnika. Poraz 1.500 radnika »Zastave« koje »Fijat« nije zaposlio i koji su poslednjih dana decembra 2010. pokrenuli štrajk zahtevajući pravo na rad predstavlja konačan tranzicioni udarac bivšem industrijskom gigantu.
Suočeni sa kolektivnim porazom nakon što su proglašeni tehnološkim viškom, radnici su se pripremili za borbu, zahtevajući poštovanje njihovog radnog ugovora, nove programe samousavršavanja i pravo da se vrate na posao čim kompanija proširi proizvodnju. Vlada im je, s druge strane, ponudila prelaz na status nezaposlenih zajedno sa socijalnim programom koji se sastojao od kompenzacije u iznosu od 300 evra po godini staža, socijalne pomoći u iznosu od otprilike 200 evra mesečno tokom naredne dve godine, kao i od vlade sponzorisanih edukacionih programa koji bi radnike navodno spremili za zahteve modernog tržišta.
Vlada je zauzela čvrst pregovarački stav, pri čemu je podgrejala deceniju staru antiradničku retoriku koja kombinuje neoliberalno potenciranje individualizma i ocrnjivanje radnika »Zastave« kao lenjog i privilegovanog sloja radničke klase koji uživa u prednostima socijalnih programa nasuprot milionu nezaposlenih građana koji su prepušteni samima sebi. Savetnik Ministarstva ekonomije Aleksandar Ljubić dao je sledeću izjavu paradigmatičnu za preovlađujući javni diskurs u Srbiji kada su u pitanju radnička prava: »Država nije tu da zapošljava ljude. Dužnost države je da stvori uslove u kojima bi oni (otpušteni radnici) našli posao. Stoga svako od njih mora da se izbori, u skladu sa svojim interesima i naporima, za najbolju početnu poziciju na tržištu rada i za najbolje moguće zaposlenje«.
Sindikat je najavio oštar otpor i blokadu grada u slučaju da vlada istraje u svojim namerama. Masovni sastanak radnika »Zastave« 29. decembra konačno je odbio vladin predlog i odlučio da radikalizuje štrajk započevši štrajk glađu unutar zgrade Skupštine grada Kragujevca. Iste večeri je grupa od oko stotinu radnika ušla u zgradu Skupštine na organizovan način donevši sa sobom unapred pripremljene krevete i zalihe, pri čemu su pokazali odlučnost na dugu borbu i doček Nove godine unutar zauzete zgrade. Mediji su sledećeg dana jednoglasno izveštavali o tome kako su radnici prihvatili blago izmenjen vladin socijalni program i mirno napustili gradsku Skupštinu. U ovoj kratkoj i uniformnoj vesti nije bilo mesta za reakciju radnika ili sindikalnog vođe Zorana Mihajlovića koji je, sudeći po izveštajima, prebačen u obližnju bolnicu pošto je pretrpeo srčani udar tokom noći.
Iz naše pozicije možemo jedino da ukažemo na nekoliko važnih faktora koji su doprineli ovom porazu, a da pri tom ne uđemo u nagađanja nametnuta medijskom blokadom o okolnostima pod kojima je sindikat konačno pristao da okonča blokadu i potpiše socijalni program.
Prvo, radnici nisu bili podeljeni samo na one koji su ušli u »Fijat« i na one koji su ostali u staroj kompaniji. Među 1.500 radnika koji su ostali u »Zastavi« takođe je bilo i 400 onih koji će uz pomoć vladinog programa preskočiti par godina koje su im bile potrebne za stupanje u penziju i tako rešiti svoj status. Drugo, bilo je jasno da, uprkos masovnim javnim okupljanjima i naizgled radikalnim činovima, sindikat nije imao jasnu taktiku kako da iznese produženi štrajk.
Pomenuti savetnik u vladi je otkrio vladinu potencijalnu slabu tačku kada je izrazio nadu da najavljeni protest neće ugroziti proizvodnju i trenutnu rekonstrukciju nove »Fijatove« fabričke hale. Sindikalne vođe nisu uspele u potpunosti da pridobiju svoje bivše kolege za solidarnost. S obzirom na to da su suočeni s armijom nezaposlenih u Srbiji, verovatno je bilo veoma teško podstaći novozaposlene »Fijatove« radnike na neku konkretniju akciju. Pa ipak, sindikat je mogao da radi na povezivanju raznih drugih fabrika u sličnom položaju i pretvori »Zastavu« u veoma vidljivo nacionalno stecište za odbranu dostojanstva radnika.
Dalje, sindikalno vođstvo pokazalo se potpuno nesposobnim da se suprotstavi agresivnom postulatima neoliberalne ekonomske filozofije i prljavim javnim klevetanjima protiv radnika. Jedini argument za održanje zaposlenosti radnika koji je sindikat dao jeste obećanje trenutne vlade da niko neće biti otpušten kada »Fijat« stigne u Kragujevac.
Treće, činjenica da su radnici odabrali da okupiraju gradsku Skupštinu, a ne fabričke prostorije, otkriva možda najfundamentalniju prepreku za obnavljanje radničke ofanzive u današnjoj Srbiji. Parazitska priroda tranzicijskog kapitalizma paralisala je produktivne kapacitete već skoro dve decenije. Radnici ne osećaju da imaju sredstva da se bore sa gazdama i nateraju ih da slušaju njihove zahteve, budući da ne poseduju moć proizvodnje. Radnici »Zastave«, bez kontrole nad mašinama, kao mnogi trenutno u Srbiji, mogli su jedino da se okrenu svojim telima i taktikama štrajka glađu ili samopovređivanja da bi naterali vladu i medije da obrate pažnju na njihove žalbe.
Na isti način na koji je stara fabrika »Zastave« bila simbol uspeha planske ekonomije pod Josipom Brozom Titom, tako »Fijat« podseća stanovništvo na neispunjena obećanja tržišne ekonomije danas. Demokratska stranka i njen vođa Boris Tadić dobili su parlamentarne i predsedničke izbore 2008. velikim delom zahvaljujući dolasku »Fijata«. Na ovaj investicioni plan se gledalo kao na konačan dokaz da liberalna ekonomska politika i tranzicione žrtve običnog naroda konačno daju rezultate privlačeći velike strane investitore sposobne da obnove ekonomiju i stvore nova radna mesta. Ustupci koje je srpska vlada dala da privuče ovu multinacionalnu kompaniju su bez presedana. »Fijat« je dobio monopolski položaj na tržištu, subvencije u iznosu od 10.000 evra po zaposlenom radniku, subvencije za prodaju na unutrašnjem tržištu, izuzeće od poreza za narednih deset godina, vlada je obezbedila zemljište oko Kragujevca za kompanijine strane proizvođače komponenti i industrijsku zonu oslobođenu od carine sa svom potrebnom infrastrukturom. Sve ovo je došlo od istih onih ekonomskih eksperata koji su godinama ubeđivali srpsku javnost da nije isplativo zadržati takva preduzeća u državnom vlasništvu jer zahtevaju državne subvencije koje zemlja ne može sebi da priušti.
»Fijat« je zauzvrat obećao da će zaposliti 2.500 radnika bez jasnih obavezivanja na
proizvodnju i početne investicije u iznosu od 200 miliona evra. Tri godine nakon »Fijatovog« dolaska vlada ponavlja da očekuje dodatne investicije od nekih 800 hiljada evra od svog inostranog partnera, 10.000 hiljada novih radnih mesta i autoindustriju zasnovanu na masovnoj proizvodnji i izvozu dva nova modela. Najnovije procene vlade glase da će »Fijat« u Srbiji proizvesti oko 300 hiljada automobila do 2013. godine. »Fijat« do sada nije ispunio ni polovinu svojih početnih obaveza u vidu davanja osnivačkog kapitala od 200
 
Nikola Džafo, Pazi, umetnost ne ujeda, galerija O3one
miliona evra novoj kompaniji! Fabrika je prošle godine proizvela nešto više od 14.000 vozila umesto planiranih 30.000. Kompanija je povrh svega toga najavila da je samo jedno srpsko preduzeće dospelo na listu »Fijatovih« zvaničnih proizvođača komponenti.
Korporacija »Fijat« je tako dobila infrastrukturu, kompletno tržište i sve subvencije koje je država Srbija u ovom trenutku sposobna da pruži u zamenu za investiranih 100 miliona evra, nivo proizvodnje ne drastično veći od onog pre privatizacije i puno praznih obećanja. Ovo je tip poslovanja kakvo može da očekuje jedna američka kompanija u Iraku nakon okupacije. Kada se prisetimo da je većina »Zastavinih« proizvodnih postrojenja bombardovana od strane NATO-a 1999, onda ovo poređenje uopšte ne ispada tako preterano kao na prvu loptu.
Jasno je da ovo nije partnerski odnos. »Fijat« se iz meseca u mesec poigrava sa svojim investicionim planovima i prebacivanjima potencijalne proizvodnje modela automobila, dok srpska vlada nema nikakav uticaj na budućnost projekta. Predsednik Boris Tadić je u slučaju domaćih tajkuna barem mogao da apeluje na njihovu »patriotsku dužnost« da bi ih naveo da plaćaju poreze i investiraju u Srbiji. Sa »Fijatom« ne može ni to da uradi. Istina je da je Srbija samo jedan deo slagalice u globalnoj igri »Fijatovog« ucenjivanja. Sa proizvodnim pogonima u Italiji, Brazilu, Poljskoj, Srbiji i novodobijenim fabrikama u SAD, ova korporacija ubira plodove poslovno nastrojenih vlada i ucenjivanja radne snage pretnjama premeštanja proizvodnje.
Kragujevački radnici su za sada primorani da prihvate ponižavanje sebe, svojih kolega i komšija izbačenih na ulicu. Svaki put kad su radnici jedne »Fijatove« fabrike poraženi, njihove kolege iz drugih zemalja su uskoro takođe primorane da prihvate snižavanje životnog standarda. Obećano investiranje u Srbiji je služilo italijanskim medijima za pripremu atmosfere zastrašivanja radnika u torinskoj fabrici »Mirafiori« ne bi li zaposleni prihvatili znatno pooštrene radne uslove. Referendum unutar torinske fabrike je, uprkos ovoj taktici zastrašivanja, dozvolio uvođenje novih radnih uslova sa samo tankom većinom za kompanijin plan. Metalurški radnici sindikata FIOM su kao odgovor na napade pozvali na generalni štrajk u Italiji.
Radnička solidarnost i koordinacija preko državnih granica su jedini način za suprotstavljanje ofanzivi gazda. Borba italijanskih radnika i skorašnja razmena pisama solidarnosti između sindikalaca iz Srbije i Italije pokazuju put napred. Deklaracije solidarnosti radnika iz različitih zemalja u najboljoj tradiciji radničkog pokreta čitaće se preko razglasa u raznim italijanskim gradovima kao deo generalnog štrajka metalurških radnika. Na nama je da ne dozvolimo apelima solidarnosti da postanu prazan ritual. Sudbina »Zastave« je upozorenje za ono što se može desiti svakoj fabrici koja se bez jakog otpora i razvijenog solidarnog fronta povinuje »Fijatovim« smrtonosnim taktikama.
Povreda jednog je povreda svih!
Neka sastanak sindikalnih predstavnika iz različitih »Fijatovih« fabrika u Evropi bude prvi korak ka internacionalnoj solidarnosti!
  Goran Musić
 
Hoće li biti Centra za promociju nauke?
1-30.04.2011.
Danas

 
 
 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2011