Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Kad god se menja vlada, pa makar i ovako kozmetički godinu dana pred izbore, moguće je iz promena čitati namere vrlo često kao pokušaje populističkih podilaženja, ali i kao nagoveštaje inercija iz širokog kulturnog okruženja. Odnos prema nauci jedno je takvo »opšte mesto«.

Verovatno prvi koji su se oglasili neslaganjem sa promenama, zastupnici domaće nauke (između ostalih Zajednica instituta Srbije, Zajednica univerziteta Srbije i dr.), zamerili su zbog spajanja resora za nauku i tehnološki razvoj sa resorom prosvete, dakle zbog iščeznuća Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj i njegovo utapanje u resor prosvete, inače u žiži pažnje oko kontroverznih štrajkova srednjoškolskih nastavnika sindikalno organizovanih da bolje zagrabe od ostalih »sa istog kazana«. U njemu se našla i nauka u novim pregrupisavanjima iskazujući vapaj za kontinuitetom, ispostavlja se u liku »da sa tvoga puta ne skrenemo« čitavog niza inicijativa započetih Đelićevom administracijom, među kojima je i kredit Evropske investicione banke od dvesta miliona evra, »za jačanje naučne infrastrukture«, ma šta to značilo. U interpretaciji tih »subjekata«, a pretočeno u kriterijume za izbor projekata, to je značilo predloge izgradnje novog Centra za promociju nauke na Novom Beogradu, gradnju novih prostora u istraživačkoj stanici Petnica, gradnju Centra za nanonauke, Centra za matične ćelije, početak izgradnje univerzitetskog kampusa (u bloku 39 na Novom Beogradu) i nabavku nove opreme. Zastupnici postojećeg trenda sada izražavaju bojazan da nastupa odustajanje od započetih projekata ili znatno usporavanje dinamike dok se ne odustane.
Poznata je činjenica da je nauka kao aktivnost istraživanja i objašnjenja u potrazi za i u eksplikaciji neočiglednih znanja svedena u površnoj kulturi, utopljenoj u svet očiglednog, u marginalizaciju i da kao takva i nema velike društvene šanse (budžetska izdvajanja u nas su 0,3%, dok su u zemljama EU u proseku oko 3,0%). I onda je u okvirima ovakvog širokog kulturnog obrasca u kojem nauka i naučnici zauzimaju tako nisko mesto, Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj, da bi se stanje poboljšalo, predložilo inicijativu da se takva klima izmeni, da se po njihovom viđenju to postigne izgradnjom Centra za promociju nauke. Kako kažu, s ciljem da se »premosti jaz između naučnika i društva u celini«. I dalje navodeći ciljeve obrazovanja mlade generacije putem transmisije »naučnih metoda koji utiču na izgradnju dinamičnog civilnog društva otvorenog za izazove budućnosti« uz stampedo opštih mesta »ključne uloge u rešenjima boljeg kvaliteta života« i afirmacije »ekonomije zasnovane na znanju«. Ali govori se i o »saznajnom modelu« kao skupu naučnih metoda, pa i blisko problematici obrazaca percepcije ili kodova kulture zavisnih od dominirajuće metafore koja sintetizuje društvene odnose i sliku kulturne sredine.

Tako problem saznajnog modela kao vrste opšteprihvaćenog pogleda na svet, i to ne samo kao vladajućeg verovanja, ideologije, konkretne interpretacije fenomena i sl., govori o skrivenoj apstraktnoj strukturi, šemi i obrascu, kodovima koji uobličavaju saznanje. Utiče posredno i na rezultate saznajnog procesa ali i na proceduru intervencije u urbano tkivo posredstvom pristrasnosti stručnog rada koji takođe izobličuje urbane procese i urbani život modelima koji često nisu očigledni, neretko je reč o nekoj vrsti implicitne metafore. Ova se dominantna struktura menja kako se menja grad, ali uslovljava razvoj nauke i tehnološka rešenja.
Dominantna metafora za naučni svet osamnaestog veka bio je časovnik, a u devetnaestom veku to je bila parna mašina – termodinamička mašina sa svim specifičnostima. Svi su časovnici teoretski slični: bez obzira na to idu li napred ili nazad, međutim, parne mašine se kreću nepovratnim procesima. Otuda se razvila termodinamika kao nauka o ireverzibilnim fizičkim procesima. Ideja istorije kao ireverzibilnog procesa pojavila se takođe u devetnaestom veku, dok je u biološke nauke uvedena teorijom evolucije dimenzija vremena što je, takođe, snažno uticalo na promene u slici sveta. Teorija evolucije, tada nove istorijske teorije prirode, ali posredno i društva, kao i termodinamika, učestvovale su u ovoj prijemčivoj zainteresovanosti za nepovratne procese. Postepena dominacija statističkog gledanja u fizici, sociologiji i teoriji evolucije pridodala je dalju podršku podložnoj metafori termodinamičke mašine. Za razliku od časovnika, ovde nije moguć, niti je potreban razrađen opis unutrašnjeg reda ovakve mašine: statistička slika je najviše što je moguće postići uz matematiku verovatnoće i frekvencije.
Već je pomenuto da nauka, po prirodi ograničenosti ljudskog saznanja, doseže samo do izvesnih aspekata realnosti. Sistem inherentnih ograničenosti saznanja, čulnih kognitivnih i konceptualnih, ne uzimajući u obzir sisteme predstavljanja, medije i tehničke produžetke i instrumente kao alate kojima se pomaže saznanje (teleskop, mikroskop, kompjuter itd.) Prisustvo više sistema mišljenja čija primena proizvodi i različite rezultate saznanja otvara pitanja izbora sistema tj. izbora metoda i tehnika rada čija pristrasnost već po sebi uslovljava i rezultate istraživanja.

Nužna pojednostavljenja već kod odabira predmeta i metoda usmeravaju proces saznavanja ograničavajući selekciju koherentnog skupa odrednica bez kojih (ograničenja) saznanje ne bi bilo moguće niti bi pojmovi imali značenja. Ako se, pak, koherentni skup ograničavajućih odrednica izdvoji kao poseban sistem, ceo proces saznanja može da nastane nanošenjem pomenutog sistema saznanja na sveobuhvatnu realnost u vidu dominantne metafore ili vrste obrasca, kosmološkog reda, u novije vreme posle Kunovih razmatranja ograničenja saznajnog modela naširoko se nazivaju paradigmom.*
Nauka kao proces produbljenog saznanja, kao postupak produženog čulnog saznavanja, strukturisana je sistemom ograničenja bez kojeg samo saznanje ne bi bilo moguće. A jasno je da su sistem ograničenja, konceptualni okvir, forma, obrazac, uslovljeni takođe, u manjoj ili znatnijoj meri izborom metoda, tehnika, modela, što je sve u vezi i sa pristrasnostima tehnologija komunikacija. Veza izbora modela sa strukturom društvenih odnosa, sa formama ekonomske i društvene integracije, pridodaje nauci ideološke predznake i politizuje teorije i objašnjenja iz razlika u gledištima, koncipiranjima i različitih aspekata realnosti u formulaciji urbane teorije vezujući nauku za društvene odnose. Splet okolnosti u kojima teorija nastaje, pojedinačna i kolektivna iskustva, ciljevi i interesi različitih učesnika u procesu posredno oblikuju i rezultate istraživanja.
Ovako uspostavljena veza između onoga što popularno nazivamo strategijom i nepisanih kodova ponašanja koji oblikuju postupke i uslovljavaju izbor konkretnih rešenja za pojedine situacije dovodi nas i do specifične procedure za svaku akciju. U tim okvirima, naše je Ministarstvo raspisalo međunarodni konkurs za konkretizaciju ideja strategije nauke i tehnološkog razvoja, i to u vidu konkursa za arhitektonsko rešenje zgrade i naučnog kompleksa u bloku 39 na Novom Beogradu.

Predviđeno je da pored zgrade Centra za promociju nauke budu smešteni čitavi fakulteti: elektrotehnički, matematički, za fiziku, za organizacione nauke, dakle već je izbor označio specifične pristrasnosti u interpretaciji šta je to nauka i kojoj se vrsti znanja daje prioritet. Za veoma dobar odziv, na konkurs je pristiglo 232 rada iz 47 zemalja, zaslužni su dobra komunikacija i pristojne nagrade, što je animiralo svetsku javnost i stručnjake iz ove oblasti. Objava konkursa pojavila se u vodećim časopisima i na sajtovima. Tako da su pristigli brojni radovi donevši čitav rudnik ideja i koncepcija, kako za samu zgradu, tako i za rešenje naučnog kompleksa, kampusa, začetka tehnopola – ponudili su odgovore na brojne izazove konteksta kakav je Novi Beograd, o čemu se tek očekuju široke rasprave u kontekstu koncepcije razvoja konurbacije balkanske metropole.
Međunarodni i domaći žiri odabrao je radove za nagrade različitih koncepcija, pomenimo ideje trećeplasiranog rada domaćih autora koji su ponudili ideje iz arsenala obnove Novog Beograda kakav već imamo na Ušću (isti su autori), dok je drugonagrađeni rad iz Japana ponudio ekološke odgovore u liku »parka nauke« i »šume saznanja« bogatog ozelenjavanja pošumljenih površina egzotičnim rastinjem u koje su uronjeni istraživački sadržaji u liku urbaniteta sa pejzažem koji je blizak »prirodnom«. O »rudniku ideja« koji se otvorio nagrađenim i nenagrađenim radovima prispelim na konkurs moguće su opsežne studije – svet u malom stvorio je sliku bogatog kulturnog pluralizma odgovorima na konkretna pitanja u kontekstu međunarodne utakmice kakva već poodavno nije viđena u nas.

I najzad, žiri se opredelio za pobednika, prvonagrađeni rad Volfganga Čapelera, austrijskog arhitekte koji je predložio zgradu u vidu spektakularne instalacije izdignute dvadeset metara iznad terena oslobađajući tlo za slobodno kretanje. Simboliku iz rečnika »moderne« mnogi vezuju za ikoničnu vilu Savoja, Le Korbizjeovog odgovora za ovakav odnos zgrade i terena, slobodnih i ponekad »neusmerenih« putanja po tlu. Vezujući ideje ovoga pobornika moderne arhitekture koji je prerastao i u stil moderne i obeležio prekretnicu u urbanom i društvenom razvoju 30-ih godina prošlog veka sa svim kontroverzama koje su sledile. Očigledno je da je njegov toliko kritikovani koncept grada i kuće kao »mašine za stanovanje« i fetišizacija mašine naišla na prijem u interpretacijama Novog Beograda kao jedne od tehnobirokratskih tvorevina gde se susedstva i dalje nazivaju blok 45, blok 61 itd.
Dakle, o Čapelerovom rešenju možemo diskutovati, javne rasprave skoro da i nije bilo bez obzira na to što su raspisivači iz Đelićevog okruženja pominjali »Bilbao efekat«, fenomen kojim je sivilo industrijskog grada živnulo podizanjem spektakularne zgrade novog muzeja moderne umetnosti Gugenhajm, a sledom akcija koje zaslužuju i zahtevaju javnu raspravu u širokom krugu građana. Priču o spektakularnoj zgradi i ikoničnoj arhitekturi već smo slušali oko zgrade opere na Novom Beogradu, pa dvojne kule u zoni luke Beograd, što u ovom slučaju Centra za promociju nauke otvara pitanja može li se nauka, uglavnom kao vid sistematičnog rada na produbljivanju saznanja, promovisati spektaklom? A da li će biti realizovana podsticajima novog Ministarstva prosvete ostaje da se vidi.

* Podsetimo se da je pojam paradigma ustanovio svojevremeno Thomas Kuhn, Structure of Scientific Revolution, University of Chicago Press, 1962, i od onda je u širokoj upotrebi.