Sećanje na Miodraga Stanisavljevića (1941-2005)

Stanisavljevićevi Caprichosi

Ako me sećanje ne vara, na jednoj od Gojinih grafika iz kolekcije nazvane Capricohosi stoji ovakav potpis: Ovo se više ne može gledati. Miodrag Stanisavljević je upravo napisao tridesetak pesama o onom o čemu se ne može pisati. Napisao je pesme o užasima rata na našim prostorima. To je, dakle, pesnički odgovor zahtevu trenutka, odgovor jedinstven u srpskoj poeziji jer je glas vapijućeg u pustinji, glas koji se suprostavlja horu što peva himnu ratu i nasilju. Prve pesme od tridesetak sakupljenih u zbirku datiraju iz 1989. i one su samo sumorna naznaka potonjeg mraka.

Znam – svetlost se ne pali u lošim snovima,
alitako je u nas i na javi.

kaže pesnik u pesmi sa naslovom Novembar 1989. Ali, rekoh, to je tek tiho osećanje jeze u odnosu na užas koji će nam prirediti, kako Stanisavljević kaže, romanopisac-čokotorezac sa svojim istomišljenicima.

Bande lutajućih kartografa
najureni sa dvora
sa ludim razmernicima, krivuljarima
spopadaju putnike namernike.

Slika dostojna nabolje drame apsurda da nije stvarnosni apsurd. Osvrćući se na nedela svog plemena, pesnik se ne usteže da kaže:

I drugi su narodi patrioti, nema zbora,
ali mi smo u tome prave svinje.

Neobičnim jezičkim inovacijama, pesničkom nadgradnjom sintakse, Stanisavljević i kad je žestoko aktuelan izbegava zamke opklade na trenutak sadašnji. U pesmi Tirančić smišlja zahvalnicu narodu završni stihovi glase.

Ako niko drugi gušteri će
dok se budu sunčali na ruševinama gradova
Hvaliti moje ime.

I to je odista u perspektivi, to i ništa drugo, tako se pravi istorija na brzaka:

A ko se sa životima pobeđenih ne ume da sprda
pobede nije ni dostojan.

kaže pesnik časni svedok i nepotkupljivi tužilac.
U pesmi Sećanje na Milana Milišića  jednom strašnom, jednostavnom i nepobitnom rećenicom-stihom Stanisavljević je rekao nešto zbog čega će mu mnogi Milišićevi prijatelji biti zahvalni. Taj stih glasi:
Pesnik M.M. strasni Dubrovčanin, dakle lutalica
poginuo je u pljačkaškom pohodu
Crnogoraca na Dubrovnik, leta 91.

I da li posle toga još nešto treba reći. U tom smislu Stanisavljević završava svoju knjigu:

Možeš smatrati da si srećan
i govor
i sluh
prepustio si dugima,
nastojiš samo
da shvatiš
ono što mrak
onaj neprozirni
kazuje
očima.

Dakle, svima nama što nastojimo da shvatimo šta neprozirni mrak kazuje očima ova zbirka će itekako pomoći.

Budimpešta, 26.avg. 1994.

P.S.
Uzaludno tražeći nešto po svojim papirima nađem tekst o M. Stanisavljeviću koji je napisan ćiriličnom pisaćom mašinom, na kraju druge strane moj potpis, da nema tog potpisa ne bih verovao da sam to napisao, nikad nisam imao ćiriličnu mašinu, ali 1994. sam živeo u Budimpešti što, takođe, stoji na kraju teksta, kao i moj potpis.

(Kratak tekst o Stanisavljevićevoj knjizi, verovatno pisan za Srpske narodne novine).

Zašto me je ovaj tekst obradovao? Potpuno sam ga izbrisao iz sećanja. Dva moja prijatelja, Stanisavljević i Milišić, dva najznačajnija pisca jedne generacije našli su se i u ovoj knjizi sticajem nesrećnih istorijskih okolnosti. Oficijelna nacionlna književna politika izbrisala je ove pisce sa svojih vrednosnih lestvica. Kod nas je i dalje sve ustanovljeno i neupitno baš kao D.Ć. otac srpstva i čekićstva i njegovi autodidakti-rodoljupci. Besmrtni kao najlonske kese zagadili su sve pa i aleje velikana i zaslužnih građana.

M. M. inkognito među živima.
U bašti na Bulevaru
naručuje dva deci crnog vina.
Velio mi: ološ uvek prepozna znake
dolaska svog doba.
Mi nismo. Samo smo glupe seni.
Bezlične praške
u prašini ruševina.

(Sećanje na Milana Milišića Iz knjige Jadi srpske duše)