Početna stana
 
 
 
   

Povodom 88 godina od rođenja filozofa Milana Kangrge

Povijesno ili istorijsko vreme
ili
Uništavanje slobode

Činjenica koja danas, 2011. godine, poražava jeste da je proces uništavanja slobode čak i kao unutrašnje vrednosti u Srbiji završen, a mi ništa nismo učinili. Ostao je samo Srbin kao vrsta, a o čoveku kao rodnom biću koji jedini ima tu mogućnost da prevaziđe vrstu još nema nikakvih naznaka

»Nešto« bez ikakvih svojstava teško da se može nazvati čovekom, a drugog pojma za sada nemam kako bih mogao imenovati to nešto što stoji ispred mene, osim da je to jedno rodovsko-mitsko biće koje sebe naziva Srbinom, misleći da je sa tom vrsnom odrednicom čovek. To je jedna greška koju teško da neko želi da prevaziđe jer to je nemoguće kada vreme jednostavno ne postoji. Kako napraviti diskontinuitet u tom nacio-bitku i ubaciti u njega jedno Ništa kao mogućnost slobode povijesnog čina=samosvest koji u tom činu stvara vreme i svet? Verovatno je to suvišno pitanje jer je svakom nacio-bitku dovoljno da jeste i ne treba mu nešto poput treba da, štaviše o tome niti razmišlja, niti je ikada čulo za to, jer je on obožen i osvećen, a božanski nacio-bitak ne mora da prevazilazi sam sebe.

Da li je unutrašnja sloboda naša priroda?

U Srbiji čovek=samosvest=povijesni čin=vreme=svet još uvek nije ni na vidiku, jer smo samo istorijska bića koja nemaju nikakvu povijesnost koja bi započela vreme. Dakle, još uvek je mitsko »vreme« kao večna »sadašnjost« kategorija u kojoj živimo. Zato su nam tako bliski razni Obilići, Lazari, nebeska carstva, Kosova itd. Sa njima svako jutro pijemo prvu kafu i planiramo izlazak Muratu. I tako iz dana u dan. Večno vraćanje istog, samo iz razloga što nismo napravili niti jedan vlastiti povijesni (slobodno-stvaralački – samosvesni) čin kojim bi promenili tok istorije i započeli vremenski tok. Iz tog razloga nikada se nećemo uključiti u istoriju evropskih naroda jer nemamo niti jedan povijesni čin. Bez toga teško da možemo doći i do pojma čoveka jer za tako nešto nam je potrebno vreme, a to je ono čega još uvek nema.
Kada bi bar unutrašnja sloboda bila naša druga priroda imali bi razvijenu umetnost, obrazovanje, filozofiju, završenu individualnost itd. Međutim, naša druga priroda je zbog nepostojanja vremena ipak samo mitologija koja nema nikakve veze sa zbiljnim životom, a što je najgore ni s unutrašnjim jer slobode nema ni u mišljenju.
Bilo bi suviše lako objasniti Srbiju kao jednu zatvorenu zajednicu kojom vladaju običaji... Mislim da je problem još dublji jer su uništeni i zajednica i pojedinac... To je moguće da se desi samo zbog nepostojanja vremena, odnosno mit je vlasnik svega... Mi smo samo mitološka bića, izvan svake mogućnosti budućnosti... Zato samo imamo jako osećanje obaveznosti obeležavanja trenutaka smrti ljudi koji su pokušali da nešto promene i ništa više jer mit u svojoj suštini i jeste zaustavljena »sadašnjost«, tako da smo mi u konstantnom parastosu koji nam ne dozvoljava da razmišljamo o budućnosti koja jedino može da promeni tok istorije. Stalno smo obuzeti nekom tugom koja nam je opravdanje za sve jer ne moramo da razmišljamo o budućnosti...
Nema sveta oko nas jer je on kategorija čovekove produkcije, a i zaboravili smo da postoji mogućnost u nama samima da se on bar malo ne samo promeni već i stvori... Ne mislimo nimalo da je početak svega budućnost, a ne istorija kao mit... Jer istorija se ne bavi mitologijom već povijesnim činovima... Dakle, nemamo ni istoriju već samo mitologiju...

Opredelili su nas za nacionalizam i mitologiju

Povijesne činove nismo mogli pratiti niti ih stvarati jer smo se opredelili za nacionalizam i mitologiju, za oboženi nacio-bitak i za metafiziku rođenja. Zbog toga smo postali zemlja mrtvih koja više plače nad kamenom nego nad neostvarivanjem budućnosti koja jeste život.
Nagoni postaju beskonačni, jer nemaju nikakvog temelja koji bi mogao da ih obuzda... Um nije razvijen, a razum je samo mrtva kategorija... Život iz čistog instinkta, poput životinje... Jedino razmišljanje, ako se to tako može nazvati, jeste šta ću sutra da jedem, a jedina briga je da se ne ostane gladan... Na sve to pokušavati da nakalemite ideje slobode, građanina, čoveka, prava, potpuno je besmisleno jer živimo na nivou vrste koja ne želi više da se uzdigne na nivo roda.
Negativitet nije shvaćen kao sloboda i osnovna vrednost subjekta već je zbog nepostojanja čovek=vreme=svet shvaćen kao uništenje svakog koji pokuša da promeni tok mitologičnosti i pretvori ga u istinsku istoriju preko povijesnog čina.
Ako nema vremena, onda nema ni države i ne znam zašto već jednom neko ne kaže da Srbija kao država ne postoji. Možda bi jedna takva istina zaustavila krug večnog vraćanja. To bi bio jedan povijesni čin koji bi bitno zaustavio vreme=povijesnost i dao priliku budućnosti, a ne prolaznoj sadašnjosti kao suštini istorijskog vremena.
Kada bi svako od nas ili bar neko bio povijesna ličnost verovatno bi se i sama re-evolucija bitno lakše izvela... Ne možete se izdavati za nosioca povijesno »novog« a da u svojoj suštini budete onaj koji će da koristi sve privilegije istorijskog starog sistema i da samo povremeno izbacite neke parole koje ste čuli u susednom dvorištu koje se nalazi u povijesnom vremenu, a vi ih slušate u mitologiji... Kakav tek užas nastaje u glavama ljudi koji verovatno sve to vide, ali ćute... Optužujem ćutanje...
Pretvaranje države u privatnu svojinu nekoliko oligarha koji su iznad ovakve države samo potvrđuje stav da država ne postoji... Ne želim da zapadnem u jednu zamku koja se sama nameće, a to je da pojedinac treba da bude žrtva koja treba da se pokori pred jednom takvom državom koja ne postoji jer to bi bio zločin prema čovečnosti... Temelj tog novog treba da bude, kao prvo, slobodan građanin, pa će onda iz toga, kao posledica, nastati slobodna država... Suviše jednostavno deluje iz perspektive kada već imate nekakvo shvatanje slobode, pa makar i čisto, slobodan sam u mislima bez obzira na to što sam u okovima.

Pojam slobode nije zaboravljen, sve izgleda kao da i ne postoji...

I takvo shvatanje slobode je znak da se nalazimo u vremenu i da imamo pojedinca koji misli... Međutim, problem nastaje kada pojam slobode kao da ne postoji, a ne samo da je zaboravljen....
Izgubljena je svaka mogućnost koja može dovesti do razvoja nekog pojedinca koji je samo maska... Da li možemo obnoviti mogućnost koja će nam otvoriti put napretka? Očigledno je
da kada bi ona bila obnovljena mogli bi da nastavimo preko negativiteta kao slobode da budemo ono što jesmo.
Problem večne sadašnjosti iz koje nas samo vreme=samosvest može spasiti nikada ne može da bude tema jer ko god je pokušao da započne vreme bio je unapred određen kao meta koju treba ukloniti. Najupečatljiviji primer je Nikola Tesla koji je promenio tok svetske istorije, uveo nas u jednu potpuno novu istoriju svojim povijesnim činom, ali mi smo želeli večnost mita u kojem za Nikolu Teslu nije bilo mesta jer nije na-rođen, odnosno pogrešno je rođen, a to je isto kao da niste ni rođeni, jer mi ne želimo da nam budućnost bude početak, već mitologija Kosovskog boja, guslanje Radovana Karadžića, masovna ubijanja Ratka Mladića, bolesni um Slobodana Miloševića koji su veličali Dobrica Ćosić, Matija Bećković, Ljubomir Tadić sa svojim akademicima i psihologija Borisa Tadića čiji alter ego (Vojislav Šešelj) sedi u Hagu i čeka da se vrati u Srbiju, a na njegovom kauču jedan pored drugog leže Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić i pokušavaju preko transfera na
 
Sigmunda Tadića da očiste svoje biografije, jer kada je uspelo Dačićevom SPS-u, zašto ne bi i njima.
Samo shvatanje vremena kao diskontinuiteta može otvoriti nov istorijski tok, jer iz tog ništa, iz tog diskontinuiteta kao zaustavljenosti sukcesivnosti istorijskog vremena nastaje povijesni čin kojima stvara i samo vreme i celokupan čovekov svet, jer se vreme kao samosvest pojavljuje kao vlastiti svet.

»Šverceri vlastitih života«

Stalno se provlači misao da smo izgubili vreme... Ali kako smo nešto izgubili kada to nešto nije ni postojalo, kada nam je ono treba da još uvek nepoznato, a čovek kao povijesno biće još uvek jako daleko... Može jedan Prust da traga za izgubljenim vremenom jer ono je započelo povijesnim činom Francuske revolucije kada je čovek dobio svoju šansu i tada je izašao na istorijsku scenu, jer čovek i jeste vreme i svet koji je i stvoren u tom povijesnom činu...
Šverceri vlastitih života! Jedna potpuno šizofrena situacija koju oni ne shvataju jer još uvek nisu došli do samosvesti, do čoveka, pa im situacija deluje potpuno normalno da jedno pričam, samo zato što u datom trenutku imam nekakav interes, a ispod toga švercujem svoj vlastiti život u različite tuđe džepove za neku blisku budućnost. Ne razumeju da se suština uvek pojavljuje i da je vidljiva i da nije neka stvar po sebi koju nikada nećemo saznati. Suština je poput sile, mora da se ispolji. Žalosno je da to neko još uvek ne zna, a ovamo glumi čak i inteligenciju, jer do intelektualca još uvek nije stigao.
Svedeni smo na životinju koja ne može da prevaziđe svoju vrstu, ali ljudsko biće to može, ali onda nema Srbina, patriota, nacionaliste, jer se rođenjem ne završava ljudski život nego tek počinje. Metafizika rođenja nas zatvara u statičnost bitka koja uvek završi u svim vrstama nacija.
Metafizika rođenja shvaćena kao bitak teško može da se prevaziđe jer je obožena, jer i bog ne može da prevaziđe samoga sebe, pa zašto bi to onda radili Srbi ili bilo koji nacio-bitak. Zašto bi nešto shvaćeno kao božanstvo imalo volju i potrebu da se razvija i razmišlja o stvaranju vlastitog vremena u povijesnom činu koji menja tok istorije, ali zato ima problem sa drugim ljudskim bićem. Veoma je čudno to božanstvo. Sve na kraju završi u nekoj novoj emanaciji totalitarizma...
Zar vam se ne čini da u Srbiji ostaju samo oni koji prihvataju taj nacio-bitak kao nešto tako vredno da zbog njega ne treba da se pomere nigde iz svoje palanke... Kada je Srbija stavljena na belu listu, kada je uvedena vizna liberalizacija, to u suštini znači da svi oni koji žele demokratiju i građansko društvo, koji žele da budu ljudi, mogu da idu iz ove zemlje jer nisu potrebni, jer ne znaju da saginju glavu i slušaju... Ovo je jedan od novih oblika deportacije vlastitog obrazovanog stanovništva. Humana deobrazovanizacija... Užas...
  Dušan Sakić
 
Pitanja arhitekture i društvene proizvodnje prostora
1. 05. -30. 06. 2011.
Danas

 
 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2011