Kakve odgovore možemo naslutiti recimo iz smotre u liku Salona arhitekture u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu aprila 2011, kada se i sami organizatori pitaju »koja je svrsishodnost prezentacije arhitekture u savremenim okolnostima«. Kao odjek dilema sa Bijenala arhitekture u Veneciji 2010, kada je i pokrenuto pitanje šta izlagati kao doživljaj arhitekture ako ne ambijente jedan na jedan, pa se poteglo za prezentovanjem instalacija koje dočaravaju prostorne senzacije i doživljaje... Naravno, priređivače Salona muče prizemnije dileme, jer njih u Muzeju primenjene umetnosti finansira Ministarstvo kulture Srbije da »tragaju za idejom i obavezom oko prezentovanja i prikupljanja podataka o savremenoj arhitekturi, arhitektima« i da »sabiraju, evidentiraju pojave, razvrstavaju ih, tumače, vrednuju i arhiviraju, da okupljaju arhitekte, da im bude osećanja zajedništva, motivišu, promovišu,

se nižu izgrađene zgrade: poslovne kancelarije, hoteli, nacionalni paviljon, sportski centri, pijace, groblja i kapele, škole, bolnice, zgrade socijalnog stanovanja, porodične kuće, vile i ekskluzivne rezidencije, enterijeri kafića i butika, komadi nameštaja itd., sve to u gradovima: Beogradu, Novom Sadu, Nišu, pa se nižu Helsinki, Surgut u Rusiji, Baku u Azerbejdžanu, pa Elspo 2010, Šangaj u Kini, Malabo u Ekvatorijalnoj Gvineji, pa Podgorica, Ljubljana, Brežice, Laktaši, Republika Srpska, Mokrin Vojvodina, pa Kotor, Kaluđerica, Stara Pazova itd., pa ekskluziviteti ambasade Alžira i legata Čolaković na Dedinju. Ne diferencira se da li priložene eksponate stvaraju »gastarbajteri« ili su iz domaćih biroa, što posetilac treba da zaključi detaljnijom sopstvenom analizom. Potom Salon prikazuje i osamdesetak eksponata projekata, gde je moguće konstatovati da su pripadnici profesije već ovladali tehnikama kompjuterske prezentacije fotošopa i drugih zasenjivanja, dakle »piar« marketing filozofija uveliko je prisutna, tako da za neke prikazane eksponate na fotopanelima skoro da je nemoguće poverovati da nisu izgrađeni. Uz sve to prikazano je i trinaest eksponata studentskih radova, a tu je i široki spisak biografija, naravno veoma ograničenog opusa, što podseća na vremena jednostranog evidentiranja »ko je ko u Srbiji?« Tu je i spisak sponzora a katalog je finansiralo Ministarstvo kulture Srbije, dakle svi mi koji plaćamo doprinose, a otvara se pitanje koliko smo učestvovali u koncipiranju?

Iz gibanja na globalnoj sceni na kojoj uticaji ekonomske krize dovode do uzdrmavanja vladajućih vrednosti, pa već pristižu glasovi sumnje u arhitektonske veličine svetskih zvezda (star arhitects) koje su razvile stil autorske samodovoljnosti, i kako londonski Tajms piše početkom aprila 2011, njihovoga »pretencioznog trabunjanja« kojim obrazlažu svoje zgrade koje će inače nestati za 20 godina. Prozivaju se zvezde svetske arhitekture i navode imena Libeskind, Gehry, Rodžers, Foster, Hadid, Eisenman, Koolhaas... i njihova »isprazna obrazloženja kojima objašnjavaju sopstveni genije onima koji to inače ne percipiraju«, i dalje »nova arhitektura je namenjena da štrči kao delo inspirisanog skulptora koji ne stvara za ljude nego vaja prostor kao iskaz sopstvenih izražajnih ciljeva« i dela ostvarenog kao izlišnost koja će se prvom prilikom odbaciti kao suvišna potrošnja.
Što nas vraća na prapočetke, u potragu za iskonskim značenjima pojma arhitektura, sve vezano za značenja bliska ideji vodećeg graditelja (od grčke reči arhitekton, arhi, grč., prvi, viši, vodeći, i tekton, grč., radnik, zidar, graditelj), skrećući pažnju na obrasce koordinacije poduhvata građenja u sadržajima voditeljske funkcije. Aktivnost je oslonjena na znanje ali je reč i o kreaciji, sagledavanju budućeg, predviđanju nastajuće građevine ili sredine, gde voditeljska uloga u poduhvatu, koordinacija i upravljanje, podrazumevaju usklađivanje s ciljem predstavljenim planom/predstavom predviđenog budućeg. Ciljnost i namera (u širokom spektru mogućih iskaza predviđanja, vizijom, utopijom, predviđanjem, planiranjem, projektovanjem) deo su kompleksnog procesa kreacije, usloženi brojnim interpretacijama kolektiviteta kao komunikacijom u vidu strukture koja povezuje odnos individualnog i kolektivnog.
Kada je početkom prošlog veka prevaziđen odnos aspekata zanatske utilitarnosti i umetničke mističnosti, nagoveštaji industrijskog i modernog spajanja utilitarnog i umetničkog, zanemareno ushićenje stvaralaštva svrstavalo je kao arhitektonska ostvarenja samo na ono što je u sferi »uzvišenog«, dakle blisko religijskom i mističnom. Modernisti su poistovetili estetiku stvaralaštva sa funkcionalnim ostvarenjima, približili su sintezu funkcije i forme, mada je utilitarnost, kada je reč o gradu, skliznula izvan moći obuhvata avangardističke

estetike i kontrole individualnom kreativnošću vodećeg stvaraoca. I trebalo je vremena da se tada u krizi modernizma kao odgovor širokog zahvata pokrenu odgovori sa prefiksom »post«, a reč je i o pitanjima društvene uloge aktivnosti. I u već klasičnom obraćanju Aldo Rosi je pod pojmom arhitektura grada ponudio objašnjenje kojim podrazumeva konstruisanje grada tokom vremena uzimajući u obzir »da je krajnja i definitivna činjenica života kolektiviteta kreacija sredine u kojoj živi«.* U današnje vreme ovaj oblik kreacije (oblikovanja sredine) neodvojiv je od civilizovanog življenja, ali i od iskonske želje za građenjem bolje sredine, što podrazumeva stvaranje veštačke (unutrašnje) klime i uređenje sredine sa estetskim namerama. Rosi arhitekturu vezuje za umetnost, za estetsko delovanje, a simboliku ostvarene zgrade ili sredine za društvene sadržaje i brojne aspekte

kulturne slojevitosti građene životne sredine u trajanju (što podrazumeva odnose kreacije i memorije ne isključujući dublja utemeljenja političkim delovanjima). Arhitektura grada kao umetnost kolektiviteta, izraz kolektivne svesti pa i kolektivnog nesvesnog, shvaćena kao izraz emotivnog i estetskog iskustva sadrži dug razvojni put koji je prethodio Rosijevim definicijama, istraživanjima veštačke inteligencije, mehanizma regulacije urbanog procesa, fleksibilnog okvira koji zauzdava nesputanu kreativnost i uobličava pravilima prilagođenim čovekovim strukturama. Tradicionalno suprotstavljanje suvom racionalizmu tvrdnjama, pomenimo evropske polemike osamnaestog veka, oko izraza koji je arhitektura morala da komunicira: uzvišenost, slikovitost i asocijativnost, pri čemu se danas asocijativnost svrstava u veoma složene aspekte simbolizacije i označavanja. Dok pitanja kreacije, stvaralaštva navode interesovanja na polje hipotetičkog, intuitivnog, eksperimentalnog i u tim okvirima proizvoljnog.
I ovde se otvara polje za novi istraživački projekat u pokušaju slojevitog razumevanja društvenog procesa proizvodnje prostora, pri čemu su u nas tek započete promene zaustavljene mutirajući u nedovršene nakaradnosti, s opasnostima da sve ostane na pola puta, ni tamo ni ovamo, a u stvari nigde. Stoga s nestrpljenjem očekujemo dalje nove impulse za neophodan kulturni preokret, spremni da poverujemo da će se oni možda naslutiti nastupajućim smotrama Beogradske nedelje dizajna, pa i festivala Mikser maja 2011, no slutnja šta će od svega biti preporučuje oveštalu poslovicu »živi bili pa videli«.