Varijacije na pesmu „Među vratima od grada“ Milana Milišića

Među-prostor (U-Mesto)

O Milišićevim pesničkim slikama i ritmovima, možda, jednom, u nekom drugačijem svetu. I on, i nekolicina nas još preostalih, pripadamo književnosti koja će možda, jednog dana, postojati. Danas, kad celom zemljom vlada velika Zalagaonica Duša, svi smo mi obične utvare.

(Miodrag Stanisavljević, „Ko je ubio Milana Milišića“,
Književne novine, jesen 1991.)

I

Milan Milišić
Među vratima od grada

 

Vrata su otvorena i most je spušten. Može se
izaći ili ući: kao vojnik, komedijaš, kmet –
kao gospar ili njegov služnik.
Ja stojim među vratima od grada, pouzdano
ne izlazeći, još odlučnije odbijajući misao
na ulazak. Od dvije mogućnosti – napadač
niti branitelj. Odoljevam
svakom pozivu.
Htio sam da mogu stati u onaj
ma kako beskrajno skučen
prostor
između vratnica
koji ostaje neispunjen i kad se vrata gradska
zatvore.
(Zgrad)

II

U stanovitom smislu sam tipična građanska žrtva – ne bih branio odveć život, ali – ginem za uvjerenja.
[Milan Milišić, Unutrašnje stvari, 103 (1987)]

Postaviti se u poziciju koja niti negira, niti afirmiše – koja se ne opredeljuje između dve ponuđene datosti, pseudo-nužnosti. Opstati – oprostoriti se – u tom između.

Jer između – iako je proklamovano formulom ni... ni..., iako je definisano substrakcijom – poseduje precizne koordinate, Između jeste Mesto: zauzimam ga ja.

Ne opredeliti se za ponuđeno znači: ne odoleti ponuđenom; ipak izabrati svoju opredeljivost.

Vrata su otvorena i most je spušten. Može se
izaći ili ući: kao vojnik, komedijaš, kmet –
kao gospar ili njegov služnik.

Nastanjujući opet Milišića, hoteći da u njega mogu stati, uviđam, u ovom trenu nepobitnu, nijansu između „opredeliti se“ i „izabrati“: moram brzo da je artikulišem. Ko se opredeljuje, opredeljuje se samo između ponuđenog: njemu se ne daje mogućnost da se ne opredeli. Dočim, što se tiče onog koji bira: njegov se izbor stavlja iznad determinisanosti datostima, artikuliše se u opredeljivosti.

Stih se inscenira kao situacija koja, nudeći opredeljenje, ne nudi izbor. Nude mi se, izmeštenom, dva situiranja: ili da uđem ili da izađem. Nudi mi se i ruho, prikladno za jedan od dva data pola. Gotovo da mi se, protokolom, nudi i prikladni korak, kodeks stupanja/ istupanja.

Ali ponuđeno mi je samo kretanje. I to u (samo) jednom od (samo) dva smera. Nisu razmotrena moja htenja: neposredno pred moju opredeljivost poturaju se date opcije: izaći/ući: smerovi koji se međusobno ne mogu kombinovati.

A šta ako ja hoću, među tim vratnicama, sred tog mosta, da mirujem, da ostanem. Da postanem ta vrata, taj most: ono što pruža mogućnost.

Moja nepomičnost, od strane svetonazora koji mi nudi pokret ili pokret, nepojamna je, neprihvatljiva. Ona se ne tumači kao stamenost, rešenost, već kao samozatajnost, kao klica dinamizma. Moje mirovanje se spolja svodi na nultu tačku pokreta, na oklevanje. U mom stolpništvu sluti se stoik. U slici koja jesam sluti se frejm: željeni, još nenačinjeni korak.

Ja stojim među vratima od grada, pouzdano
ne izlazeći, još odlučnije odbijajući misao
na ulazak.

Moje „između“, u mom sistemu vrednosti, pre najezde „ponuđačâ“, puka je slučajnost. Zatečen sam tu, na sredokraći: oko mene, nepitanog, opcrtana je međa. Kuća sam, ne na drumu, nego na raskršću, na granici između dva podjednako mi strana sistema. Nijednog nisam neotuđivi deo, a oba hoće da me prisvoje: osvoje. Ne samo mene, nego i budućnost mojih oprostorenja. Stupim li u ili iz, znam: stupio sam u karantin. Svaki će se most, za mojim opredeljenjem, srušiti. Ovo slovi za izbor od presudne važnosti za moja buduća oprostorenja.

Izbor koji mi nameću dve ideologije, ona ulaska i ona izlaska, za mene je nesreća, jer

podrazumeva izmeštanje. Na smetnji sam, daje mi se do znanja, mali sam: ne uklapam se u usklađene planove ideologija, u njihovo sučeljenje. Znam: mogu biti zgažen, utaban, zatomljen. Ali držim do sebe, verujući naivno da, u svojstvu ničijeg, nisam u velikim razmerama bitan. Ukipio sam se, ubeđen da sam neprimetan. Međutim, zapremam prostor na koji su se Oni, Tuđi nameračili. I odista, na tom među-prostoru, u tom intervalu koji su proglasili međom, Oni mene ne vide. Ali će se, zauzmu li ga, dobrano pozabaviti mojom podobnošću, mojom usklađenošću sa njihovim
		Milan Konjović, Dubrovnik, 1948.

ideologijama, sa mojom spremnošću da se s njima srodim; odazovem se njihovom „moj“: nateram se da ih prozovem „našim“.

Od dvije mogućnosti – napadač
niti branitelj

[Neću iz svog jezika:
neću u ime koje mu oni daju]

III

Nagonite me da se utvrdim, čim pre odredim prema vašem ili-ili ultimatumu. Zabranjujete mi prostornost, dokidate prostor: on je već vaš. Brine vas samo hoću li ga braniti ili napadati. Smetam vam ravnodušan na vaše busanje, smetam vam sasvim svoj, sa svojom malom istorijom.

Jedni, mamite me prošlošću, privoleli biste me poreklom. Ali: o vama znam malo:

Kad kažu „naš narod“, to je privatizacija naroda.
Nema našeg naroda, jer to je njihov narod.
Unutrašnje stvari., 125 (1988)

Drugoj, i poslednjoj ponuđenoj ideologiji ne smeta toliko moja nazočnost, moja zapremina, koliko kužni vetar koji me je tu naneo: ponovo ne ja, već ono čega sam trag.

I oba pretendujete ne samo na prostor, i ne samo na vreme, buduće – već i na prošlo (ono sadanje vas ne zanima, ono je, pošto uključuje i mene, svog i čitavog, vreme neodređeno: i onako se sutra, u arhivi, može prepraviti, uspodobiti).

IV

Čeh M. Š., oženjen Nemicom u tek „oslobođenom“ Dubrovniku četrdeset četvrte, u svađi sa „razložno zabrinutom“ suprugom koja ga moli da izbegnu, odgovara – utvrđuje svoj mali, na velikoj razini nebitni prostor – ovim jednostavnim rečima:

Nikomu nisam nikakvo zlo učinio,
Gledam svoj posao,
Nikomu nisam dužan
[Život za slobodu, Laus, 1984]

„To je upravo ono mjesto“, veli u nastavku Milišić, „gdje se otvaraju vidici tragičnog“.

U meni, koji sam izabrao ne pristavši na ucenjivanje dvema ponuđenima, nema u meni naivnosti. Ja sam svestan da ću, ostanem li ovde, da potvrdim sebe, nepotčinjivog, nepodložnog huškanjima, nasilnoj deobi na aktivno/pasivno, obrambeno/napadačko. Svestan svoje bezizlaznosti i bezulaznosti – saživevši se s onim što mi sugerišu: sa svojom neumesnošću.

I svestan da ću, mesto ruha pobrojanih uloga – vojnika, komedijaša, kmeta – gospara i njegovog služnika – poneti ruho mučenika. 

Htio sam da mogu stati u onaj
ma kako beskrajno skučen
prostor
između vratnica
koji ostaje neispunjen i kad se vrata gradska
zatvore.

Ipak je, naposletku, racio, razložni duh, onaj koji kaže: „htio sam“. (Dakle: opstao sam, odoleo sam tom prohtevu, opstanak je presudio). Njegovim se tek posredstvom artikuliše moje neporecivo samoodržanje u tom (oprostorenom) odsustvu sa svake/svačije karte, u tom – samozatajnom? samopotvrdnom? – zaziđivanju u statični deo mehanizma šarki; u toj stajaćoj vodi presečenoj međom, kojom patroliraju straže, muteći, burkajući mir vode; u toj neutralnosti ničijeg mosta-pontona, ko god da ga diže ili spušta, ko god njime dolazio ili odlazio – ko god i za šta god ga spaljivao ili obnavljao. Hoću – htio sam – da bude moguće da iz svog ravnovjesja, iz svog među-žljeba, nepozvan na izjašnjavanje, motrim taj metež, te Su-Kobi, tolerisan – zaobiđen, upravo sa svoje ustrajne nepomičnosti; htio sam da ih gledam kako se kolju u ime čijih god nazor-sklepanih nazora, da dočekam da nestanu, istrebe se; neutralni sentinel, vratničar, mostobdija. Ali, nema tog boga, znam: neutralan bih mogao biti jedino ako se, sam, neutrališem.

(Svakako: ubio se ja ili pak samo izneo svoju prošlu, propuštenu, neostvarenu nepobitnost samoubistva – priznam li da sam podlegao životu – kazna mi svakako ne gine. I mrtav, ako uđem – i živ, ako izađem: biću osuđen. Jer ću ostati ničiji.)

Samo samoubojica na isti tas vage stavlja svoj život i svoju slobodu; da bi jedno uništio drugim. On uzima slobodu da bude mrtav i uzima sebi život da bi (ga) se oslobodio. […] Da li je M. Š. vjerovao da će se spasiti? Nesumnjivo. No upravo vjera u spasenje, vjera u bolji život na zemlji i (ili) na nebu, ona je nezamjenjiva hrana svakog opredjeljenja za mučeništvo.