General Vlado Trifunović je još živ, mada bi mnogi više voleli da ga nema. Sudbina tog generala, ili srpskog Drajfusa kako je svojevremeno prozvan, možda na najbolji način odražava ono što je književnik Aleksandar Gatalica sažeo u jednoj rečenici: „Osvetoljubivi mir gori je od rata“. Vlado Trifunović je preživeo rat, ali da li će i osvetoljubivi mir koji pred sobom uništava sve ono što tokom rata nije dokrajčeno.
Trifunović je u Varaždin došao iz Zagreba da primi dužnost komandanta nad 280 vojnika i starešina u 10 vojnih objekata. Kada su počeli sukobi 1991. godine, malobrojna vojna posada bila je sastavljena uglavnom od neobučenih regruta par meseci ranije pristiglih na odsluženje vojnog roka. Iz Beograda su stizala kontradiktorna naređenja i prazna obećanja. Sa zemlje nije stizalo ništa, ali su dva aviona JNA iz čista mira i bez ikakve potrebe bombardovala varaždinski aerodrom. I dok su hrvatske snage mislile da grad napada vojska iz kasarni, generalu su pretpostavljeni iz Beograda naredili da se ne brani oružjem. Većinu vojnih objekata hrvatske snage su osvojile, a vojnici i oficiri su se predali. Trifunović je ostao sa četiri kasarne i 150

Sudilo mu se tri puta. Prve dve presude, uz sva veštačenja, bile su oslobađajuće. Svi oni koji su učestvovali u donošenju takvih presuda posmenjivani su ili penzionisani. Tek je na trećem suđenju general Trifunović proglašen krivim i osuđen na 11 godina zatvora. Njegovi saradnici, pukovnici Sreten Raduški i Berislav Popov osuđeni su na 7, odnosno 6 godina zatvora. Oni koji su tako presudili, unapređeni su. „Oko mene su se grabili generalski činovi“, kaže Trifunović. Kazna je trebalo da bude satisfakcija JNA za izgubljen besmisleni rat i duševna hrana srpskim ratobornim nacionalističkim masama. Na ceni je bila smrt (tuđa), a ne život (takođe tuđ). Ipak, u vreme Trifunovićevog zatočeništva povremeno su organizovane snažne akcije nevladinih organizacija, Građanskog saveza Srbije, uglednih advokata i pravnika da se pokaže da je Trifunović izbegavši sukobe zapravo učinio i za srpsku i za hrvatsku stranu dobro delo. Nije vredelo.
U zatvoru u Zabeli proveo je dve godine, od 1994. do 1996, a pomilovan je odlukom predsednika nekadašnje države Zorana Lilića.
General Trifunović napominje da je igrom slučaja ipak uspeo da dobije državljanstvo Srbije i po tom osnovu pravo na penziju i zdravstveno osiguranje, što možda i nije nemoguće u haotičnoj državi Srbiji koja se izvlačila iz rata. Simpatije prema njemu iskazuju se diskretno. Tako mu je recepcioner sačuvao sobu u hotelu „Bristol“, koju je plaćao sve vreme dok je bio u zatvoru, lekari na VMA temeljno su ga zbrinuli, na granici sa BiH u koju se jedino usuđuje da ide da bi se sastao sa porodicom ćutke ga propuštaju. Samo su ga stotine zatvorenika iz požarevačke Zabele ispratili gromkim i dugim aplauzom iz zatvorskog kruga. Time krug ipak nije zatvoren. Trifunović je na neki način i dalje zatvorenik. U Hrvatskoj je proglašen ratnim zločincem, osuđen na 15 godina zatvora i stavljen na listu Interpola. Oduzet mu je stan u Zagrebu. U Beogradu odbijaju da reše njegovo stambeno pitanje s obrazloženjem da ima stan u Zagrebu. Vojne vlasti su mu samo dodelile onu sobicu u hotelu Bristol u kojoj je živeo pre odlaska u zatvor. Iako su pre dve godine poništene sve presude i vodi se kao nekažnjavan, general Trifunović i danas nosi posledice osude. On bi ovde bio poštovan da je poginuo zajedno sa svojim vojnicima i možda bi dobio neku ulicu, kao major Tepić koji je razneo i sebe i vojnike. Ovako, on je nepoželjan jer je živi dokaz izgubljenog rata. 
General Vlado Trifunović nije samo jedan slučaj. On je metafora ratova, balkanske mržnje i osvetoljubivosti. Srpski i hrvatski političari se povremeno sastaju, ali utisak je da je to više zbog Evropske unije nego zato što osećaju potrebu da nešto učine za ljude. Bivši predsednik države Tadić nije hteo da čuje za Trifunovića, a išao je u Hrvatsku i imao dobre odnose sa hrvatskim predsednikom. Mogao je da se zauzme i upozna hrvatskog predsednika da Trifunović nije zločinac, upravo suprotno, Trifunović je odbio da likvidira članove varaždinskog Kriznog štaba kada su došli na pregovore sa njim, iako je Generalštab iz Beograda to zahtevao. Miloševićevi generali su mu govotrili: što ih nisi sve poubijao. A Trifunović im je odgovorio: zato što ja nisam zločinac.
Srpski premijer je po stupanju na dužnost dramatično govorio o nestajanju nacije. Obilazi porodilišta, vlada se trudi da stvori uslove za veći natalitet. Da li se premijer ikada zapitao nije li neka beba dete bar nekog od onih 150 vojnika koje je general Trifunović žive vratio u Srbiju. Možda to i liči na nekog ko ne govori strane jezike, voli folk i Cecu.
Trifunović tvrdi da u Hrvatskoj mnogi znaju da on nije zločinac, a postoje i oficiri koji bi svedočili u njegovu korist. Doskorašnji prvi potpredsednik hrvatske vlade Radimir Čačić ostao je u dobrim odnosima sa Trifunovićem i  želi da u eventualnom ponovljenom suđenju svedoči u Trifunovićevu korist. Generala Trifunovića je osudila politika. Nepravda sa obeju strana čini ga u stvari i političkim zatočenikom. Pitanje je samo da li obe države Trifunovićev i slične slučajeve uopšte osećaju kao političko i moralno opterećenje.