ZA BOLJI SVET: Moj otac, Momčilo Ninčić, bio je bag čovek, ali je insistirao na redu u kući: kad se dolazi, kad se ruča... Naša kuće bila je tamo gde je sada australijska rezidencija, sa divnom baštom i prelepim pogledom na Košutnjak. Pored kuće dede po majci, Raše Miloševića: bio je jedan od osnivača Radikalne stranke, hapšen je u vreme Timočke bune, osuđen je na smrt, pa pomilovan. Kum sa Pašićem. Posvađali su se kad je ovaj čamcem pobegao iz Srbije. Bio je veoma uvređen jer ih je ostavio na cedilu. Valjda zbog toga ni moji roditelji nisu mnogo cenili Pašića. I deda po ocu, Aron Ninčić, bio je političar, član Napredne stranke. Obojica su po tri puta bili ministri, u raznim vladama. I moja tetka je bila udata za Boku Vlajića, Davidovićevog i Grolovog zamenika, uglednog političara. Odrastala sam u političkom okruženju, samo o politici se pričalo.
Moje političke vizije su se menjale: do 15,16. godine imala sam ideju da postanem časna sestra. Stariji brat Đura i ja, razmišljali smo veoma kritički. Bilo nas je sramota što dobro živimo, dok većina sveta pati. Smatrali smo da treba da živimo u mnogo pravednijem svetu, da se podeli ono što se ima, sa onima koji nemaju. Đura je bio komunista, po ubeđenju. Svakodnevno su kod nas dolazili Jurica i Lola Ribar, pa Aleksa Ćelebonović, Markov brat, takođe slikar. Veoma jak je bio studentski pokret. Radnički pokret, koliko ja znam, nije bio toliko razvijen. Sve do 1937, kad je došao Tito. Bio je borben, vredan, i uneo je radni elan.
Lola se isticao u studentskom pokretu. On i moj brat Đura, bili su najobrazovaniji među njima. Znali su jezike, prevodili marksističku literaturu, ili je donosili iz Pariza. Jedanput su i mene poslali; u jednoj uličici u Latinskom kvartu bila je naša knjižara, u kojoj se dobijao marksistički materijal. Ko je mogao, donosio ga je u Beograd. Ali, mali broj studenata je nešto čitao, više su ispoljavali hrabrost na demonstracijama, ili u držanju pred policijom. Bila je grupa Crnogoraca, starih studenata, malo su polagali ispite, više su se bavili organizovanjem demonstracija. Robijali su, mučili su ih, zaista su bili hrabri. Imala sam i ja problema sa policijom, hapsili su me na demonstracijama. Otac je znao za naše ideje, ali bio je divan, smatrao je da nema mladosti koja ne prođe kroz takvu fazu. – Ali, deco moja, govorio je, nema te lepe i plemenite ideje koju čovečanstvo nije uspelo da pokvari! Slabi ste vi za logore i zatvore – niste vi za to! Krili smo da učestvujemo u demonstracijama. Majka, Spomenka, je znala da vodi kuću, ali ne i da izlazi s nama na kraj. – Sve će to vas proći! Da se nije dogodio rat, možda bi i bili u pravu.
O kritičkom odnosu prema SSSR-u nije bilo govora. Pomalo se pojavio, tek kad je Crvena armija došla u Beograd. Nit smo hteli, nit smo smeli. U vreme velike čistke u sovjetskoj armiji, suđenja i streljanja onolikih generala, u stranoj štampi koju je otac dobijao, iscrpno se pisalo o tome. Bilo je i dijaloga sa suđenja. Đuri, kažem: Meni ove optužnice nisu ubedljive! To je tačno, kaže on, ali mi tu ne možemo ništa. Andre Žid je putovao po Rusiji, kad se vratio pisao je o Potemkinovim selima. Onda ga je francuska KP šutnula. Nisu ni meni bile ubedljive priče o SSSR-u, iako sam bila veoma mlada. Zapravo, nije to bilo vreme da se istinski sagleda realnost. Više smo bili okrenuti događajima u Španiji. Strašno je bila popularna Španska republika.
 ŠVABE DOLAZE: Moja najbolja drugarica, Rajka Ćuković, sada Kovačević, i ja, upisale smo fakultet u jesen 1937. Cilj nam je bio da priđemo studentskom pokretu ali ne po protekciji. Ili ste komunista ili niste! Bili smo čistunci, veći od Rusa. Strašno se pazilo na moral. Otišle smo da se upišemo, primio nas je Avdo Humo, moj budući suprug. Spadao je u red poštovanih i uglednih komunista među studentima. Bio je pet godina stariji, dugo studirao, kao svi studenti – revolucionari. U  jeku borbe sa mojima, oko njega, rekla sam mu: Kad ne možemo ništa da im ponudimo, samo ilegalnost, barem diplomiraj. Da kažemo da si diplomirao. I, diplomirao je, jugoslovensku književnost.
Venčali smo se u decembru 1940, pred sam rat. Dabome da smo bili srećni zbog demonstracija 27.marta. Ali, sve do 22.juna nije se napadala Nemačka jer su sa Rusima bili u paktu. Uvek smo nalazili izgovor za Ruse, a verovatno je to bila i direktiva. Sećam se, kad su Nemci ušli u Sarajevo, bila sam u glavnoj ulici. Pojavio se motocikl sa trojicom Švaba, i svet je počeo da se okuplja. Švabe gledaju unezvereno, traže komandu grada. Ušle su Švabe – gotovo je! Ali, svi smo smatrali da njihov pakt sa Rusima neće potrajati – smoždiće ih Rusi! Kad su ih Nemci napali, smatrali smo to pozitivnim. Bili smo veliki optimisti, da će se rat brzo završiti. Sa ocem sam se srela u Sarajevu; zajedno sa ministrima napuštao je zemlju. Nudio je da Avdo i ja krenemo sa njim u London. Nisam pretpostavljala de se zadugo nećemo videti. Pa, ko je mislio da Rusi neće odmah pobediti fašiste! Avdo je vrlo brzo otišao u Mostar, da organizuje ustanak u Hercegovini. Krili smo se po kućama rodbine, i prijateljskim. Do jeseni. Avdo se vratio u Sarajevo, i ja sa njim. Bio je član bosanskog rukovodstva, a i ja sam već bila član Partije. Naime, Tempo je došao u Bosnu, kao izaslanik Politbiroa, u jednoj prilici Avda je pitao: Da li je Olga član partije? – Nisu je još primili! – Sramota, treba da je odmah primite u Partiju! Kad mi je Avdo to rekao, bacila sam se na njega, i plakala. Toliko sam bila dirnuta... Ko će mene, buržujsko dete, da primi u Partiju! Obavljala sam tehničke poslove: bila na vezi s čovekom koji je pravio lažne propusnice i legitimacije, s kuririma iz Zagreba, kao i sa onima iz raznih mesta u Bosni. Naravno da sam se bojala hapšenja, ko nije.
HAPŠENJE: Čekala sam bebu, tako da nije bilo govora da idem u partizane. Avdo je otišao na Romaniju, tamo je bio Vrhovni štab. Otprilike mesec dana pred porođaj, navukla sam zar i otišla kod Avdinih u Mostar. Rodila sam čerkicu Azru, i opet radila ilegalno, a onda su me uhapsili, u junu 1943. Mala je bila tek prohodala, žurile smo kod rođaka da bih slušala Radio London. Najedanput, za mnom uđu nemački vojnici, i uhapse me. Kažu: - Dete ostaje! Avionom su me odveli u Sarajevo, a malu držali tri nedelje kod domara zgrade,ustaše, u nemačkoj komandi. Kako čovek može da se oseća kad ga Nemci uhapse! Najviše sam brinula za malu, da li će je hraniti. Nedeljama sam bila u samici, nisu me tukli, ali često su me i dugo saslušavali. Pravila sam se da ne razumem nemački. Raspitivali su se za Avda. Govorila sam, od kad je počeo rat, nemam niakvih saznanja o njemu. Onda se Čeh, prevodilac, gestapovac, prema meni postavio zaštitnički. Otkrio mi je da ima simpatije za saveznike, da su se oni iskrcali na Siciliji. Ja sam se radovala, bogzna kako. A, onda mi je saopštio da je čuo da je Švaba, koji me je saslušavao, rekao: Ta je gotova, ide na streljanje! Ja sam se razbolela, dobila visoku temperaturu. Dan-dva posle, ponovo je u samicu došao Čeh, kao, da me vodi na saslušanje. Onako bolesnu uhvatio me je za ruku, prošli smo pored ustaškog redara, i izašli na ulicu. I sad hoću da se povežem s našima, a on me prati. Na koja god vrata da sam zakucala, bojali su se da me prime. Verovatno su mislili da je u pitanju provokacija. Lutali smo Sarajevom. Čeh mi kaže: Poznajem jednog koji je kod Draže. Odbila sam da me vodi od njega. Kod Većnice smo zaustavii taksi, on počne da se ubeđuje s taksistom da nas primi. Priđu besposličari i deca, kako se usijala diskusija, polako se izmaknem i zađem za prvi ćošak. Otišla sam na poznatu adresu, zatekla ženu koja se snebivala. Kažem: Dajte mi makar zar! Dala mi je, tako sam se slobodnije kretala. U drugoj kući dali su mi parče hleba. Na kraju me je prihvatio poznati sarajevski advokat Šarac, naš simpatizer. Obavestio je Behrema i Spahu, čuvene muslimanske političare, koji su preko svoje dece bili povezani s Komunističkom partijom. Uveče me je odveo u Visoko, u divnu begovsku kuću na obali reke. Zapravo, moje bekstvo iz Sarajeva organizovali su ti stariji ljudi, naši simpatizeri. Zaista mi je žao što posle rata nisam održavala prijateljstvo s njima. Bila sam veoma opterećena obavezama: mala deca, posao, partijski sastanci, onda sam se razbolela od tuberkuloze, pa mi je Azra umrla...
SMRT FAŠIZMU: Kad smo se približili kontrolnoj rampi, stavili su me u gepek. Odveli su me kod bega Zečevića, divan čovek, u lepu, starinsku, muslimansku kuću. Bila sam bolesna, nekoliko dana samo sam spavala. Tretirai su me kao princezu. Bilo je učtivo da se posluži mnogo hrane, po nekoliko jela u onim sahanima, a ja ne mogu da jedem. Sećam se, pijem kafu na livadi pored reke, prolazi voz sa Švabama i ustašama, mašu oni, mašemo mi. Noću je došao jedan naš, više se ne sećam ko je to bio. Dugo smo hodali kroz žito, dođemo do obale reke, iz žbunja izađe partizan. I napravi se važan, kaže: Smrt fašizmu! Onako sa stisnutom pesnicom. A, mi, sretni da i mi to znamo, kažemo: Sloboda narodu! Kako je sve to bilo naivno i dirljivo... dođe mi da zaplačem... Išli smo kroz šumu, do logora, odred se zvao Visočko – fojnički. Onako premorena i bolesna, odmah sam zaspala. Nema Švaba, ustaša, gestapovca... Naša vojska. Imala sam utisak da sam otišla ne znam gde, a to je bilo blizu Sarajeva. Nekoliko dana bila sam tu. Prebacili su me u Prvu krajišku brigadu, tu sam upoznala negativnu stranu partizanskih štabova. Te krajiške komandante, hrabre a uobražene, i bezobzirne, koji sa nipodaštavanjem gledaju sirote ilegalce, a kojima je 24 sata omča oko vrata. Komandant je bio Milutin Morača, sa kojim sam se vrlo loše sporazumevala. On i komesar noću su se kikotali sa dve kuvarice. Žene seljanke, kakva je i bila ta naša partizanska masa. Jedna od njih me je pitla: Šta ti bi da se udaš za muslimana? Zgranula sam se, da neko u partizanima tako razmišlja.
Bila sam tehnički kadar. Imala sam bombu i pištolj, razmišljala sam: ako me zarobe, odmah ću aktivirati bombu. Neću da me muče u logoru, pa streljaju. Toga sam se najviše bojala. Onda je Prva krajiška zauzela aerodrom Rajlovac, na nekoliko dana. Naši su praznovali, a ja sam bila u štabu. Pojave se dvojica studenata iz Beograda, prijatelji s fakulteta. Ne mogu da se setim imena, kad vi dolazite tek sad, kad sam blizu 100 godina! Sve sam im ispričala, za situaciju u štabu, i kako se ponašaju prema engleskom lekaru, koji je došao u vreme Pete ofanzive, zajedno sa Dikinom i Maklenom. I on je bio Škotlanđanin, fin jedan vojni hirurg, mlađi čovek. Bio je presrećan da može da priča sa mnom, i da mu prevodim. Vršio je amputacije pod bombama, čemu sam i ja prisustvovala. Zajedno smo obilazili bolnice po šumama, a nisu mu dali ni pristojnog konja, nego neku sirotu ragu, s koje je stalno padao. A, komandant, i njegov komesar, šepure se lepim doratima. Grozni su bili. Ispričam tim mojim drugovima situaciju. Oni produže u Glavni štab i to kažu Titu i Marku ( Aleksandru Rankoviću). Ovi pošalju poruku da odmah dođem. Stigla sam uveče, a pošto nije bilo mesta Bil Dikin mi je ustupio krevet. On je spavao na podu. Ujutro je došao ekonom Vrhovnog štaba, kaže da odmah krenemo kod druga Marka. Ja, presretna, dolazim u kontakt s pravim ljudima. Dugo smo pričali, izogovarala sam štab Prve krajiške. U toku razgovora Marko kaže: Kako to da ti znaš engleski? A, zna sve, ispipava me. Kažem: Pa, oduvek sam ga i znala! Njemu su preneli: Došla jedna sumnjiva, zna engleski! Englezi su uveliko smatrani neprijateljima. Otkad je Draža počeo da nas napada. A ja sam bila u kontaktu s Englezima iz misije.
DRUGO ZASEDANJE: Ubrzo je Avdo došao u Jajce, na Drugo zasedanje Avnoja. Prvi put sam ga videla otkad je otišao na Romaniju. Tito je došao u Jajce posle Pete ofanzive, u junu 1943, dva meseca pre mene. U probijanju Pete ofanzive jednu od ključnih uloga imao je moj Avdo. Mada se time nije hvalio. Ako je postojao moralno idealan čovek, onda je to bio on. Sugerisao je Koči Popoviću kad i gde da izvrši proboj. Probijali su se kroz centralnu Bosnu, do Jajca. Avnoj, to su Roćko, stari Ribar, Vlada Ribnikar, i tzv. Nacionalni komitet, osnovan u Jajcu. To je, kobajagi, bila vlada. Bila sam na Drugom zasedanju Avnoja, doduše na galeriji, sa drugaricama, šifrantkinjama. Jadni Ivan Ribar, tog dana je saznao da mu je i Lola poginuo. Imala sam temperaturu, ležača u sobičku, u kući u kojoj je bio smešten Tanjug. Neko dolazi, Vlada Ribnikar. Divan je bio, vaspitan, intelektualac. Ušao je i rekao: Jesi li čila? Kažem: Za Juricu? I Lola je poginuo! Pa, kao, zar nije otišao u Italiju?! Ispričao mi je šta se desilo na aerodromu, kako su izginuli. Tih dana je Žaklina, moja sestra od tetke, došla iz Švajcarske. Tito je pozvao na ručak, starog Ribara i mene. Kažem: Njemu će biti teško, kad bude video Žaklinu i mene, jer smo bile bliske drugarice sa lolom i Juricom. Ma, ajde, kaže Tito, dabome da treba da se pozove! Kucala sam dokumenta za Drugo zasedanje, verovatno se nalazi u nekoj arhivi. Kako da nisam bila svesna značaja – nova Jugoslavija se rađa, ej! Pa, mi formiramo vlast, formiramo drugu Jugoslaviju! Kako smo bili uzbuđeni. Kao da je svršetak svega – gotovo! Naravno, da smo bili daleko od vlasti. Dole, u prvom redu, sedi Tito i rukovodstvo. Ribar nije bio u rukovodstvu partije, takve su zvali rodoljubima. Te naše ugledne partizane. Na fotografiji sa Drugog zasedanja, pored Tita sedi Marko, i celo rukovodstvo. Posle slučaja Ranković, naši idioti su ga izbrisali sa te fotografije.
Nastavak u narednom broju