Budućnost

U maju prošle godine tri grupe dece i mladih iz Beograda, Niša i Užica su uz podršku tri institucije na uzorku od nešto više od hiljadu i tri stotine dece i mladih starosti između dvanaest i osamnaest godina iz deset mesta širom naše države, sproveli istraživanje koje je u jezgrovitoj formi nedavno objavio NIN. „Srbija bi trebalo da bude etnički čista država u kojoj bi radi nacionalnih interesa bilo opravdano primorati zdrave žene da rode decu, homoseksualci bi se prisilno lečili, a ateisti bi bili proskribovani kao ljudi koji ne znaju da razlikuju dobro i zlo,” sumira novinarka dotičnog nedeljnika osnovne rezultate tog anketiranja mladeži. 
Nažalost, sve ovo nije naročito čudno: ne od juče, kad se u Srbiji čuje da je neko javno – ponekad i na smrt – izbatinao političke i fudbalske neistomišljenike i pojedince drugačijeg polnog opredeljenja ili tena te kakvog stranca ili čuvara reda i mira u nebezbednoj masi, gotovo unapred treba upreti prstom na omladinu. Potpuno suprotno nego u razvijenim sredinama gde se, u skladu sa drevnim predstavama, cementiranim iskustvima iz 1968. godine, za mladež čuva uloga avangarde, alternativnog sloja koji pokreće društvo na promene.

Kad moja neznatnost slučajno u nekom brzom vozu ili avionu popriča s kakvim dvadesetogodišnjim Zapadnjakom, u principu brzo uvidi da i pored starosne razlike malo šta generalno ima da joj/ mu otkrije. Posredi je obično zrela osoba, koja zna šta hoće, tečno govori nekoliko jezika i obišla je manje-više celu planetu. Ovdašnja mladež je potpuno drugačija. Na primer, kad su se 2008. godine na izborima suočili tada radikalno nacionalistički kandidat Tomislav Nikolić i tada demokratski kandidat Boris Tadić, glavnina birača između dvadeset i trideset godina starosti je po nekim ispitivanjima javnog mnjenja bila sklonija prvom, dok se populacija od četvrte do šeste decenije života većinom odlučila za potonji izbor. Jedna povratnica iz Austrije ovako je na sajtu Srpske dijaspore (http://www.srpskadijaspora) sažela razlike svojih vršnjaka ovde i tamo: „U Srbiji, nažalost, mnogima ni u zrelim godinama ne pada na pamet da iznajme stan, čak ni kada osnuju svoju porodicu. Dok smo moji vršnjaci i ja u inostranstvu još pre punoletstva naučili da kuvamo za sebe i odlazimo u banku da platimo račune, u Srbiji primećujem strah od samostalnosti.” Jedan pak bloger sa Mycity-ja (www.mycity.rs) govoreći o nedostatku građanske svesti kod svog sloja duhovito je prozvao sebe „Penzioner sa dvadeset godina”.
Devedesete su za Srbiju razdoblje raznih diskontinuiteta koji su doveli do toga da ovde mnogo šta bude sasvim drugačije nego u razvijenijim sredinama. Verovatno stoje sva opšta mesta o deci koja su tada bila izložena turbofolk kulturnom modelu i svojevrsnom mentalnom karantinu, i koja su premalo, ili nisu nimalo, putovala, što se odrazilo na njihovu viziju sveta. A tadašnja deca, sada su omladinci.
S druge strane, što je režim iz devedesetih zasejao, oni ovovekovni su uz svesrdnu pomoć tome adekvatnog sudstva „pospešili” raznim vidovima podrške populizmu i razumevanja za iracionalnu agresivnost. Kad pritom za prekomerne nestašluke mladeži treba tražiti izgovor, stariji je po pravilu opravdavaju nezrelošću počinioca. Tako je pod višegodišnjim pritiskom javnosti navijaču „Crvene zvezde” Urošu Mišiću zatvorska kazna najpre prepolovljena, da bi nedavno bio i pušten na slobodu jer se ipak ispostavilo da nema dokaza da je on izvršio pokušaj ubistva nad bivšim žandarmom Nebojšom Trajkovićem. A dok je tih dokaza bilo, nastali su razni vidovi protesta što se Urošu sudilo samo stoga što je sa svojih devetnaest leta poželeo da na utakmici svog voljenog kluba bakljom isprži jednog policajca. Ali Mišić je svim time postao samo uzor za gomilu slučajeva nestašluka mlađanih navijača za koje se po cenu zakrčivanja saobraćaja i mentalnog zdravlja, po Beogradu sve češće traži „pravda”.