Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Obuhvatna saradnja sve agilnijeg Muzeja savremene umetnosti Vojvodine i privatne galerije Bel Art iznedrila je još jedan hvale vredan izdanak- monografiju „Marina Abramović - rani radovi, beogradski period“. Prvo obimnije delo na srpskom(hrvatskom) jeziku o našoj umetnici najviše svetske reputacije je iz pera Olivere Janković, samostalnog kustosa za istoriju, teoriju i kritiku umetnosti, osvetlilo, zapravo do tančina sagledalo polazne radove, takozvani beogradski period naše megazvezde. Ista autorka je do sada objavila monografije Milene Pavlović Barili, Nadežde Petrović, Zore Petrović, uskoro će izići i Olge Jevrić, dakle u fokusu su bile umetnice modernističkog i kasnomodernističkog senzibiliteta; ovoga puta, više nego uspešno se predstavila i kao poznavalac postemodernističkog arta.
Nije u pitanju samo prikaz i interpretacija prvih godina Marininog predstavljanja, već i analiza kultne beogradske scene 70- tih i kontekstualizacija dešavanja na potezu Atelje 212- SKC u širi društveni milje. Pouzdane saradnike autorka je imala u Dragici Vukadinović, Aleksandri Mirčić i Katarini Krstić, dokumentaristima čijom zaslugom su pronađene i prvi put objavljene brojne fotografije, ključni „svedoci“ umetnosti za koju je bitno da ideji vodilji i procesu stvaranja daje prednost nad delom. Bez fotki, današnji poklonici bi o svemu spoznavali samo na osnovu deskripcija, šturo svedenih na tekst i usmeno prepričavanje. U vreme brojnih digitalnih i inih slika, fotke i retki filmovi klasičnih tehnika pokazali su se dragocenim.

Značaj grupe umetnika okupljenih oko Galerije SKC, koje je na neki način predvodila Marina Abramović, ogleda se u prihvatanju novih medija, shvatanju „ideje kao forme”, novom odnosu umetnika prema institucijama, centrima moći, publici, kritičarima… Svi ovi trendovi u vreme nastanka čuvene „beogradske šestorke”( kao i novosadskih konceptualista) bili su slabo prihvaćeni i na svetskoj sceni. Već tokom „ranih radova” Marinina umetnost počela je da propituje, potom i razgrađuje temeljne postulate modernističke estetike. Rad u grupi pomogao je svima da se odupru pritisku autoriteta poput ideologije, politike, represije, porodice, škole, a uzajmana podrška im je davala snagu da svako svoj poduhvat izvede do kraja.
Neobične orijentacije - ne samo od šire javnosti, već i od slikarskih i branši klasičnih umetnosti- doživljavaju se kao egzibicionizam, neodmeren mladalački bunt, pa i odsustvo „smisla i talenta za lepo”. Jankovićeva korenito izmenjene tehnike, koncepte i sadržaje novih umetničkih tendencija izvodi iz neverovatno poboljšanih uslova života nakon epohalnih dostignuća, poput prenosa slike na daljinu, nadzvučnih aviona, kosmičkih istraživanja i, naročito, spuštanja čoveka na Mesec. Izmenila se čitava arhitektura prostora, putovanja su postala neuporedivo lakša, distance višestruko umanjene, pa se i među ljudima snažno osetila „upućenost jednih na druge”. Dok je masa konzumerski uživala u plodovima ubrzane tehnološke revolucije, umetnički osetljiviji imali su kritički odnos prema ideologiji konformizma i iz nje proistekle borbe za moć. Novi socijalni pokreti ohrabrivali su drugačije oblike ponašanja i društvenosti, podsticali traganje za kreativnim odgovorima na realnost. Otuda, istovremeno to je bilo i vreme velikih nemira, antiratnih protesta, borbi za oslobađanje žene, zahteva za širenjem obima ljudskih prava.

I sa naše, SKC, scene stizali su vapaji za prekid sa uobičajenim, rutinskim načinom mišljenja, te insistiralo na novim kategorijama morala, politike i estetike. Suvereni likovni mediji, slikarstvo i skulptura, povlače se pred reproduktivnim tehnikama, nepostojanim materijalima i telesnim akcijama iza kojih i ne ostaje delo kao objekt. Posmatranje umetničkog dela kao estetskog predmeta su dopunjavali usmeravanjem na nematerijalne aspekte umetnosti, ka konceptima, stavovima stvaralaca i relacijama koje njihov rad uspostavlja sa okruženjem. Samo delo gurnuto je u stranu. Relativizovana je i ideja originalnosti i izgrađena je svest o neophodnosti drugačijeg, mnogo kritičnijeg pozicioniranja umetnosti u društvu. Napušteno je ulepšavanje i afirmisanje postojeće stvarnosti i prešlo se kreiranju uslova da čovek sam oblikuje svoj život, nezavisno od dominantnog mišljenja, od zahteva vlasti ili tradicionalnih vrednosti. Sa današnje distance, gotovo je neverovatno da su Marina, i šestorku u celini, već od starta demistifikovali umetnički čin, odbili instrumentalizaciju umetnosti u ideološke ili tržišne svrhe, brisali granice između različitih umetničkih disciplina i dosledno shvatali umetnost kao svakodnevnu praksu i manifestaciju određenog životnog stava.
To je početak Marine Abramović, s tim da je u njenom slučaju drastičnost raskida sa dotadašnjim sistemom vrednosti, iz porodičnih razuloga bio i dramatičniji i lično bolniji. Rođena u partizanskoj porodici, roditelji, otac potonji oficir višeg ranga, majka direktor Muzeja revolucije, svakako su bili tvrdi zagovornici etabliranog modernizma, majka i član brojnih žirija koji su oficijelno promovisali one vrednosti koje je Marina žestoko ne samo osporavala, već i razorno dekonstruisala. Razvod roditelja, upravo u godinama početka njenog umetničkog formiranja, dodatno je podsticao revolt na okoštale forme, a možda najvidljiva potvrda traumatičnosti je trajna odluka da živi bez stalnog stecišta, formalno iskazanao pri kraju „beogradskog perioda”, po susretu sa Ulajem. Nomadizam, večito putovanje poistovećeno je sa umetnošću. Parola „Umetnost je život, živeti umetnost” ostvarena je i bukvalno.

Posle završetka Likovne akademije u Beogradu i postdiplomskih studija u Zagrebu, Abramovićeva samo jednom izlaže slike i zanavek ostavlja kičicu. Prelazi na fotografiju; već prvi rad u novom mediju je istorijski. Slika poznati gradski predeo oko Skupštine grada, potom sa fotke retušira zgradu, moćnu instituciju. Poređenjem dve fotke, Marina je problematizovala osnovnu ulogu fotografija da sačuva sliku određenog trenutka nasuprot proticanju vremena. Ujedno, obradom fotke prizor je kodiran na nov način. Naime, uklanjanjem institucije u kojoj je obavljano dirigovanje kulturne produkcije, na simboličkom planu se obesnaživala moć svojevrsnih centara odlučivanja. Posmatrano avangardno, bio je to čin čišćenja prostora dominantne kulture. Uporedo, Marina se bavila i znakovnim igrarijama; zastupljena je u dvobroju časopisa Signal, izdatom 1971. godine u Novom Sadu.
Potom je usledilo ono pravo - performansi. Nije lutala, od prvog odlučila se za bodi art i ovoj formi ostala je verna do danas. Pet antologijskih performansa iz ciklusa Ritam, detaljno opisani i ilustrovani u monografiji, odavno su inspiracija svakom ko se, iz bilo kog motiva, usmerava ka modernoj umetnosti. U pitanju je klasika bodi arta.

Uvek maksimalno posvećena ideji, Marina od sebe traži i žrtvu. Testira granice izdržljivosti, fizičke i mentalne. Svaki perfomativni akt je sastavan deo filozofskog pogleda, suštine izvođenja. Tu od uživanja posmatranja skladnih kolorita i figuracija slike nema ama baš ništa. U pitanje je sasvim nova estetizacija, primerena tehnološki sve inoviranijem i zahtevnijem životu. Stoga su Marinini performansi dugi i po pet, šest sati. Nekoliko puta, posetioci, mogu se smatrati i učesnicima, su prekidali izvođenje, strahujući za život umetnice. Marina je prema sebi nemilosrdna, beskrajno zahtevna. Tako valja razumeti Ritam 2, u kome umetnica uzima dva leka za lečenje teških oblika šizofrenije; jedan izaziva nekontrolisano grčenje mišića, drugi isto takvo opuštanje. Poenta performansa je ponašanje umetnice u uslovima ekstremnih kontradiktornih efekata. Definitivno shvata i lično pokazuje da umetnost nije nezavisna od tehnologije kojom se služi.
Marinina izvođenja ponekad iritiraju deo publike. Jankovićeva pojašnjava kako ljudi teško prihvataju da se menjaju i u mnogo manjoj meri nego što u nastupima umetnica tvrdi da je

neophodno. Promene velikih sistema, kulture, društva, da bi donela rezultate mora da počne promenom pojedinca i to ne samo korigovanjem njegovog ponašanja, mišljenja, pogleda na svet, već bi temeljna promena morala obuhvatitii njegovu biološku osnovu - kaže se u Marininim radovima. Krupne promene ne može učiniti niko spolja, niti, kako se govorilo, „kroz produkcione odnose I proizvodne snage”, već je jedina prava revolucija ona koja se događa u pojedincu; zato je čovek i stalni predmet kojim se bavi naša megazvezda.
Umetnica menja ulogu publike, zahteva aktivan odnos. Čuveni je performans Ritam 0, izveden 1975.godine u Napulju. Naga umetnica stoji pred posetiocima čekajući da svako od njih nad njom upotrebi neki od 72 ponuđena, na stolu postavljena predmeta. Tu su sprej, lanci, nož, džepni sat, mnoge opasne ali i bizarne stvarčice. Umetnica je na kocku stavila čak i mogućnost fizičkog nasrtaja ili silovanja. Poenta je da pasivnost umetnice izazove kod publika pshološki i socijalan odgovor, manifestovan kao agresivnost, frustracija, želja, posesivnost… Tokom izvođenja,

Kamen temeljac

Svaki, i umetnik najvišeg renomea ima neki početak; u Marininom slučaju, prema Jerku Denegriju, pisca pogovora Monografije, start ne samo da je vredan pažnje, već je i krupno poglavlje njenog opusa bez obzira šta je posle usledilo i kakav status će umetnica, još u stvaralačkoj dobi, dostići na svetskoj sceni. Beogradskom periodu pripada i ciklus Ritmovi, bez obira što je samo jedan i izveden u rodnom gradu. Dominantni princip u i danas intrigantnom serijalu, da svaki čovek(umetnik) u životu( umetnosti), neminovno i uvek mora ići do kraja, je i osnovna poruka Marininih nastupa beogradskog perioda, a takođe i njenog sveukupnog dela. To je moćna moralna pouka koje se umetnica sama redovno pridržavala, koju je upućivala i drugima, očekujući, pa i zahtevajući, istu meru uključenja. Kako je suštinsko poimanje umetnosti formirala u svom početnom, beogradskom razdoblju, vidi se i značaj prvih šest godina delovanja umetnice, koliko je trajalo stvaralaštvo u rodnom gradu.

uočavala se skrivena strana uglađenosti, lice ispod maske. Bio je to pun pogodak izvrnute uloge umetnika i posetilaca: umesto stvaraoca, publika je bila ta koja je svojim, provokacijom oslobođenim ponašanjem na svoj način formulisala mozaik ljudskih odnosa.