Krležijana rediviva /ili mrka kapa/

Da mi je umrijeti kad i Tito, ili prije da ne gledam ono što će biti poslije

(Miroslav Krleža)

Na jednom simpozijumu beogradske edukativne televizije (Pedagoška kolonija u Vrnjačkoj banji), Voja Čolanović spretno se poslužio Šopenhauerovom dosetkom „da banje i simpozijumi tek naknadno pokazuju svoje blagotvorno dejstvo”.
Bilo je više nego opravdano nadati se da će taj postsimpozijski efekat proraditi kada su u pitanju događanja kakva su bila posvećena uspomeni i značaju dela Miroslava Krleže i prethodnom „plenum Krleža” u Centru za kulturnu dekontaminaciju Borke Pavićević, i dvonedeljnom majskom Festivalu jednog pisca u organizaciji Kulturnog centra Beograda uz gostovanje Leksikografskog zavoda iz Zagreba i sudelovanje pomenutog Centra.
Međutim, tačno posle sto godina našo se na onom mestu na kojem je učinio jedan od svojih prvih koraka ka drugim obalama taj pasionirani izletnik ka novim prostorima smisla i svetova.
Taj luminiscentni meteorit kroz prostor i vreme, pisac, prozni i pozorišni, poet, publicist, propagandist i profet, polihistor („panorama pogleda, pojava i pojmova A-Ž”) i enciklopedist, tvorac Enciklopedije LZ, sa kompletnim enormnim, i u svetskim razmerama retko viđenim, bagažom svog izvanredno plodnog i životnog i artistički neprevaziđenog stvaralačkog opusa, našao se na sopstvenoj spiritističkoj seansi putem mnoštva mudrih izlaganja, dramatizacijom i predstavom „Izlet u Rusiju” (Belović-Ćirilov, prikazi, komentari, autorski prosedei u novinama „Politika”, „Danas”, LUDUS), stripovanim romanom „Doktor Krleža” Bore Ćosića - „Miroslavljevo jevanđelje”, uz izložbenu prezentaciju fascinantno tematski obrađenih tokova piščevog života i stvaralaštva ujedno uz visoki i impresivni oblikovani nivo; pored toga preko dva televizijska ekrana emitovala se vizuelizirana Krležina esejistika, zatim dve festivalski propratne publikacije bogato ilustrovane, jedna uz predstavu i druga sa generalnom naznakom Festivala „Krleža: san o drugoj obali”, kojima se pridružuje malo zapaženi ali kao prilog najvredniji, originalni dramolet Rajka Lukača „Fajront na Gvozdu”, sve do zaključne ocene i poruke Velimira Viskovića, glavnog urednika „Krležijane” I-III-da je Krleža „arhitekta nove kulturne paradigme”, a idejno-politički dijalektik, lenjinist i federalist.
Za života nije nas mogao prizvati pameti („10 krvavih godina” i), a da li se pojavom na ovoj seansi, kao vremenskoj odrednici, susreo sa perzistirajućim stanjem fakata preživelosti, još gore - i njihovim ispoljenim pogubnim posledicama od kojih je želeo da se skloni i od čega je pobegao kao „onom poslije”, a što je prema premisama iz svog “predživota” logično predviđeo kao haos i restauraciju krčme kad se pogase svetla.
Kalemegdanske perspektive i kaptolske vizure, začarani krugovi solunaštva, pijemontizma i slatkog pravoslavlja nasuprot hrvatskog državnog prava, starčevićanstva i radićevštine - tj. hvaljenisusi i za dom spremni, za krst časni i slobodu zlatnu, spremte se spremte četnici - na sve to izbeći i udare s leva, već dobrano dogmatizovanog i šablonizovanog u osnovi „pseudomarksizma” (što je uostalom istorija potvrdila i dala mu za pravo - posthumno).
Danas posle njegovih „obračuna sa njima” i ljubljanskog referata kojima je za života podigao mnoge „clair-voyantne zavjese”, možemo samo reći šlup dolop!
Ali.
Na samom početku, u toku Festivala, jedan inostrani („beograđan” iz BiH posle Titove SFRJ) literarni poletarac presuđuje kredibilitet Krležine putovnice kao da contrabando ubačenog stranog pisca na festivalska događanja u Beograd.
Tako će galerija prononsiranih opskuranata rasti i dopunjavati se, sve do kapetana Đere (nemoj te poje mrak) alias đenerala Đermanovića, Đide, Dide, Levantinca, Gedže („Bosanski rat” str. 243) do danas.
I kod minornih pisaca čuju se prizvuci - odioznost prema “hrvatskoj latinici”, slede novinski naslovi kao „Hrvatski Faus 2012”, „Oluja No2”, Cenčićeve burgije o ukorenjenom kroatizmu (čak ustašoidnosti) u redovima visokog komunističkog rukovodstva Hrvatske (Stevo Krajačić i dr.).
Kao da se zaboravilo koliko je koštala hipoteka Radićevog ubistva, i kao da se nije zlokobno pokazalo koliko se svaka kap krvi na Balkanu, naplaćuje barelima.
Sa najviših mesta svojatanja (umo)bolno razorenih gradova. Sporenje oko znamenitih ličnosti (od isusovaca Ruđera Boškovića, Điva Gundulića, Tesle, Ive Andrića) jedne integralne (jugo) slovinske barbarske mase kao iste (kravlje pogače preko koje je prešao kolski točak” (op.cit.MK).
Velike nade polagane su u sadržaj Krležine oporuke za 21. vek, najavljene dvadeset godina post mortem o čemu je naš list pisao kao ususret skorom radosnom susretu objavljivanja („U iščekivanju Godoa, Klark-Kjubrik-Krleža”, Republika br. 273, 16-30.11.2001.), ali što je nažalost izostalo, tako da je jedino celokupno Krležino delo i preko ovog Festivala može biti poruka na raskrščima na kojima ćemo se nalaziti.
Zato čitajte, čitajte i čitajte Krležine „Zastave”, to sa-vremeno „petoknjižje”, što ne isključuje, naprotiv, „Vreme smrti” D. Ć., kao vredan korelativ i komparativ istorijskih i humanih potencijala.

Krležino prisustvo na ovoj seansi hic et nunc - slično je uprizorenju u njegovom „Areteju” sa Aretejem, samo što se ovaj našao na istom mestu u drugo vreme sa rasponom od 20 vekova, za razliku od Krleže koji se pojavljuje na isti način samo za jedan vek – svojih 100 godina. Romanorum medicorum princeps i njegov autor croatorum scriptorum princeps našli su se u jednakim ulogama.