Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Ispada da ministar problem Kosova vidi kao bajku, i istovremeno očekuje da to međunarodna zajednica prihvati - no on nije siguran u to - mogli bismo biti zadovoljni. Svi na Kosovu i Srbi i Albanci. To međutim nije izvesno, jer Kosovo nije bajka ni mit iako smo toga imali godinama. Bilo kako bilo, Kosovo je realnost a ne božićna bajka koju mi volimo. Za Božić čarolije nisu suvišne, i deci i odraslima no Kosovo sigurno nije bajka. A mit je kulturna tekovina kao i kod drugih naroda no i mitovi ne rešavaju problem. Oni opstaju kao fenomeni i uteha su ljudima u nevolji. I tu počinje pravi problem. A u Platformi vojvode Tome N. čega sve nema. Ona je zbunila sve i kod nas i u Evropi. Iz dana u dan je menjaju i dopunjavaju, i lepe neke deliće pa nije

isključeno da će od nje ostati delići ili neke krpice - valja se prisetiti ovde one „riječke kršice” o Rijeci da li će biti mađarska ili bečka te napokon hrvatska u Trojednoj kraljevini Hrvatskoj. Sabor je to usvojio i ništa nije rešeno. Rijeka i danas u RH ima nešto od svog subjektiviteta - i tako dalje. A ovo s Kosovom je još komplikovanije. U famoznoj Platformi se pominje mnogo toga što nikom jasno nije. Te biće uređeno Kosovo i namireni Srbi s Kosova po modelu ugovora u Lateranu iz 1929. godine između Republike Italije i Stato della Cita del Vaticano. Ne ide jer se pomenute države priznaju kao suverene države, a ovo s KIM nije slučaj. Da deli Kosovo stoji u Platformi kao skrivena ideja, ali i to ne ide - a problem se komplikuje iz dana u dan. Tenzije rastu. I Platforma ne pomaže. Da se rodi neki general De Gol među Srbima i Albancima to je nemoguće, toga ima među Francuzima i u Bajkama balkanskim. Svi pona-vljaju da je to najviže što je moguće u ovom trenutku, a ne vidi se šta je to moguće, i dalje ostaje nemoguće. To pominjanje De Gola je smešno. Otvorio se s Platformom još čitav niz problema i nije čudno što je ministar I. Mrkić ovako sibilinski izrazio - nije jedini. Sam vojvoda Toma N. na čelu Republike iz dana u dan nešto menja i čini se da i
		Milan Konjović, Ratnici sa bokalom, 1968.

sam nije siguran šta će s tom Platformom. U Vladi jedino premijer I. Dačić deluje nešto smirenije. Gospodar Vučić se ne izjašnjava i mudro ćuti. Niko ne sme javno da se pita šta ćemo mi činiti kada Platformu usvojimo sa tolikim Albancima. Kuda ćemo ih. Legendarni doktor K. vidi rešenje u okretanju leđa Evropi. Oni u EU lukavo ćute i ne komentarišu. A ako neko nešto i proslovi to mu je da se pregovara. Dačić hoće pregovore ali vojvoda preti da „nemamo o čemu da pregovaramo”. Polovinom januara su odbili iz Prištine da ugoste Tomu N. - hteo je da provede Božić u Gračanici - a on ljut odgovara da je hteo tamo na KIM da ide u „versku, a ne državnu misiju”. Neka ovo razume ko može da razume. Pravo na versku misiju pripada patrijarhu Irineju čije je administrativno sedište u Beogradu a duhovno u Peći. Niko ne zna kako će se postaviti Narodna skupština. Kako god da se postavi rešenja neće biti odnosno biće ponuđeno jedno „rešenje” kakvih imamo mnogo. Jedino rešenje bi bilo u prihvatanju realnosti ali mi više volimo bajke i mitove nego realnost i istini za volju realnost je gruba a bajke su lepe.

Izjave koje daje SPC pa i patrijarh lično deluje neobično - u principu se odbija da Kosovo ne može biti ništa drugo nego naše, a istovremeno se saopštava da je Platforma dobra i ono da je to „u sadašnjem trenutku” jedino moguće i najviše što je moguće. Istini za volju SPC ne bi trebalo da bude zbunjena - onom lateranskom modelu SPC se nije izjasnila jer znaju u Crkvi šta je konkordat, a šta nije. SPC može da vrši svoju misiju i u državi ili pokrajini, jer tako SPC deluje širom sveta sve od KIM do Australije recimo. Države se priznaju ili ne priznaju, a Crkva vrši svoju misiju. Ovde je drugačije. Država Crkvi vezuje rike i istovremeno država Crkvi vezuje ruke. Svi zakoni pa i Ustav nepriznate kosovske albanske republike priznaju svim verskim zajednicama pravo da deluju pod uslovom da su Crkva i država odvojene kao i bezmalo svuda u modernom svetu. Umesto realnosti pominje se Jerusalim kao model a u Jerusalimu je hrišćanstvo i rođeno.
Ovako država određuje Crkvi gde da bude, a istovremeno Crkva određuje državi šta da čini - i tu smo gde smo i bili.
Patrijarh preporučuje da se ugledamo na Jevreje koji su punih dvadeset vekova čekali da budu u Jerusalimu i dočekali su to 1949. godine. Imaju sada državu čija je prestonica u Tel Avivu jer u Jerusalimu su zajedno i hrišćani i drugi, i musliman i pravoslavni i katolici i svi služe onako kako im tradicija nalaže. Nije Jerusalim samo jevrejski kao što ni Kosovo nije samo albansko ili samo srpsko. A mi bismo hteli ono što nije moguće, čega malo gde ima. U modernom svetu i crkve su prihvatile pluralizam i vrše svoju misiju i tom svetu. Mi ovde kasnimo i to vekovima a to manje izgleda bolje nego da prihvatimo druge i drugačije i na KIM i drugde. Ovde rešenja nema jer se nude „rešenja” za danas koja nisu nikakva rešenja.
Svi smo zbunjeni - pa i sam ustavni poglavar deluje zbunjeno - ali nije to prvi put da Balkan zbuni i pokoleba i istoriju odnosno Evropu.

Od jednostranog proglašenja nezavisnosti - tu im se ćudljiva boginja Klio osmehnula - Albancima se činilo da će sve ići lako. Ne ide i njima. Euforiju koja još traje smenjuje jedno drugo stanje. Oni koji nisu Albanci ne osećaju se sasvim na svome, jer većina je po pravilu netolerantna. Doneli su Ustav i zakone koji su po evropskom uzoru, ali je realnost drugačija. Imaju i oni svog doktora K. i zove se Albin Kurti sa svojim „Samoopredeljenjem”. Osim toga i njih muči monoetnička doktrina jer im mnogi emisari nude svealbansko ujedinjenje, a to je onaj kompleks koji niko u svetu rešio nije. Da svi budu u jednoj državi, u velikoj Albaniji. Ni ruski carevi ni Staljin ni Putin nisu to uspeli jer danas ima Rusa u svetu blizu tridesetak miliona koji nisu u ruskoj državi. A ima i Francuza od Ženeve do Kvebeka i Afrike koji nisu u istoj francuskoj državi - i njima, istini za volju ne nedostaje mnogo francuska držva. Ali taj etno princip je kob Balkana, gde posebno svi mali hoće da budu veliki. Odrastanje je složen proces i u ličnom i u kolektivnom smislu. Mi se Srbi nismo baš bili usrećili velikom Srbijom od 1912. godine do dana današnjega. Nema granice na svetu koja negde nije dobro povučena - i biti je neće.
Na Balkanu rano sviće ali se rano i smrkava i noć ratna traje dugo i nikom dobra ne donosi.