Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Pričom o jedinom kandidatu odiše celo društvo.
Mediji, većina njih, najvljuju jedine kandidate i ulepšavaju, tamo gde treba, priču o njima, a vešto prikrivaju sve ono što bi mogla biti mrlja jedinog kandidata. U društvu pogaženih vrednosti i onako je sve moguće i dozvoljeno. I kada se oseti da je trenutak sazreo jedini kandidat je među nama.Tako se bez pogovora i bilo kakve rezerve prihvataju sva rešenja koja su neprikosnovene društvene grupe i režiseri smislili i osmislili. Nema prethodne društvene

debate tamo gde je trebalo ili je moralo da bude. Mediji, sve manje, kritički gledaju na određene društvene pojave i običnim plasiranjem informacija, bez potrebe da se stvar sagleda i sa druge strane, sprečavaju slobodne procese, za koje i sami moraju biti zainteresovani. Takvim pristupom ozbiljnim društvenim temama mediji doprinose degenerisanju društvenih procesa i zbog toga moraju da snose svoj deo odgovornosti. Iznad zakona i izvan demokratskih pravila igre nalaze se pojedinci i društvene grupe, svi oni koji su prigrabili moć, čiji je interes upravo stanje kvazi demokratije, koja je najbolje sredstvo za ostvarivanje njihovih uskih i često nečasnih interesa. Po svaku cenu treba sprečiti da se demokratija kao poredak slobode uspostavi. Ne biraju se sredstva i modeli. Političke stranke su u posebnom fokusu takvih grupa. Potrebno je sprečiti unutar stranački dijalog, bez koga se ne može razvijati tolerancija, niti mogu ponuditi najbolji programi ili izabrati najbolji pojedinci. Sprečavanjem demokratije unutar političkih strnaka sprečava se profilisanje samih stranaka u odgovorne političke subjekte, pozvane
		Milan Konjović, U škari, 1920.

da svojim primerom nametnu potrebu za boljim i uređenim društvom. Nasuprot tome političke stranke sve više postaju tajkunske interesne grupe, koje se bave same sobom i koje partijskom ili ličnom interesu njihovih vođa podređuju svaki drugi interes.
Stranački modeli ponašanja prenose se na sve sfere društva. Ako osnovni demokratski principi nisu afirmisani u okviru stranke kao takve, onda je iluzorno očekivati da će se na nivou društva desiti pozitivni pomaci. U nezrelim političkim zajednicama pešat svemu daju upravo stranke. U takvim zajednicama dolazi do urušavanja svih ljudskih vrednosti - sve je obesmišljeno i do kraja relativisano, dok se, na drugoj strani, uvećava moć posebnih društvenih grupa, koje uspostavljaju kontrolu nad svim društvenim tokovima.

A demokratija je politički poredak koji počiva na sasvim drugim načelima.Ona je po svojoj definiciji stanje aktivne slobode i odgovornosti, poredak koji odiše tolerancijom i koji počiva na pravilima igre, da bi se omogućio pravilan izbor između više ponuđenih alternativa. Demokratija je poredak u kome svi treba da imaju šansu. Demokratija je politički poredak za koji se treba izboriti.
Postavlja se pitanje ima li demokratija unutrašnje mehanizme da spreči uzurpatore demokratskih sloboda i uspostavi valjana pravila igre i osigura stanje slobode kao obaveze i odgovornosti?!
U gore pomenutim primerima i mnogim drugim, čiji smo svedoci svih poslednjih godina, pogažena su sva demokratska načela. I nije bilo nikakvih mogućnosti da se nametne bilo kakva druga mogućnost i alternativa. Sve što smo imali u poslednjih dvadeset i više godina godina bila je samo borba da se ovaj poredak uspostavi. Nažalost u tome nismo uspeli. Na tom putu isprečio se Miloševićev režim, a potom su došli ratovi kojima je taj isti režim kumovao. I na kraju, kada je taj režim morao da ode sa političke scene, izostao je politički zahtev, u bilo kakvoj formi, koji bi omogućio diskontinuitet sa bivšim načinom vladanja i poimanja politike. Ako ništa podvukla bi se crta i suštinskom smislu omogućili novi politički trendovi, koji bi bili brana uzurpatorima slobode da na prikriveni način nastave svoje političko delovanje.

Poverovali smo, nakon pada Berlinskog zida, da će sloboda mišljenja i sve što sa njom ide - sloboda okupljanja i političkog i svakog drugog udruživanja, tj. atmosfera konstruktivne kritike unaprediti društva koja su, kao i naše, bila zarobljena u ideološkim slikama sveta. Neka su društva u tom procesu odmakla, suočavajući se sa brojnim izazovima i preprekama. Sloboda i demokratija su procesi. Nažalost, stanje demokratije i slobode naše društvo još nije dostiglo.
Poverovali smo, takođe, da je vreme jedinog kandidata iza nas, ono vreme kada su jedinog kandidata predlagale komunističke strukture, čineći to u ime revolucije, klase, partije kao avangarde, uz pomoć nezabilaznog modela oličenog u tzv. „moralno-političkoj podobnosti“. Međutim, u proteklom periodu uzurpatori slobode vešto su menjali forme vladanja, stvarali privide i održavali politički status quo.
Na drugoj strani i u društvima tzv. zapadne demokratije imamo stanje degenerisane demokratije i slobode, tj demokratiju izvitoperenu u praksi. To potvrđuju brojna događanja širom demokratskog sveta. Demokratija je, dakle, politički poredak podložan kvarenju. I nije uvek u stanju da obuzda tamne strane ljudske prirode.
Ipak, u demokratiju kao politički poredak treba verovati. U dugotrajnom procesu za demokratske vrednosti potrebana je politička istrajnost i vera da se u politički život mogu uvesti politička i druga odgovornost, da se mogu izgraditi demokratske institucije i uspostaviti stabilno javno mnjenje, koji bi manipulatore i uzurpatore demokratskih sloboda pozvalo na odgovornost ili, u najmanju ruku, bacilo na društvenu marginu.
Na putu za uspostavljnje demokratskog sistema vrednosti potrebna je nova energija, koja je izgubljena u vremenima ratova, stradanja, protesta, izneverenih očekivanja... Potrebna je vera u demokratske vrednosti koje krase moderno društvo, u čijem je središtu sistem ljudskih prava... Potrebno je uverenje da postoje i drugi kandidati, koji će ponuditi svoje programe. Potrebna je društvena akcija... Da se naopaki sistem pravila zameni novim u kome „jedini kandidat” više neće biti moguć.