Otvaranje stečaja dogodilo se na desetogodišnjicu do sada neviđene borbe radnika i akcionara u našoj zemlji, za pravo na rad, vlasništvo i iznad svega, pravo na slobodno mišljenje i delovanje. Kočićeva iskrenost i strasnost za istinom i slobodom je neupitna, ali da li se može voleti „otadžbina“ koja je 420 ljudi, plus članove njihovih porodica, od jedne od najprofitabilnijih fabrika bacila na prosjački štap. Kakvo je to „otadžbina“ koja posle 50 godina rada ove fabrike ukida 30 lekova za svoje građane. Kakva je to „otadžbina“ koja činjenjem i nečinjenjem svesno guši jednu grupaciju ljudi koja živo svedoči svojim delovanjem, svojom praksom, da se nije trebalo tako neinteligentno držati jednog prokrustovskog šablona privatizacije, koji je za deceniju bacio čitavo društvo na materijalni nivo bede i siromaštva. Zato je trebalo držati u zatvoru Zdravka Deurića i Milanu Zlokas, u jednom montiranom procesu, oduzeti pravo raspolaganja stanovima, koje je porodica (žena, otac, i on) kupila pre nego što je postao direktor, da se uz neviđenu medijsku hajku, koja traje godinama, moralno dezavuiše. Treba da se u javnosti stvori alibi za gnusni zločin, uništiti celu fabriku a ne samo Deurića, stvoriti privid da fabrika ide u stečaj jer ju je Deurić pokrao. Stečaj je prilika da se anulira tužba radnika Jugoremedije prema državi Srbiji, i tako ona oslobodila svake odgovornosti.
O Kočićevom „prezren i gladan kao pas“. Poslednja direktorica Jugoremedije, fakultetski obrazovana, ekonomistkinja, radi u Beogradu kao fizička radnica. Bravar Dragan Vlajkov, zajedno sa svojom kćerkom, nezaposlenom diplomiranom ekonomistkinjom, ustaje u dva sata ujutro i rade kod jednog privatnog pekara, kao prodavci hleba. Jedna porodica, kao u prvobitnoj zajednici, preživljava od lova i krivolova. Robert Fai, čovek koga su pokušali da usmrte na

sa ženom i 4 dece čeka „papire“ da se iseli u Australiju. Aleksandru Stojanoviću, predsedniku Ravnoopravnosti, koji ima nezaposlenu ženu i dvoje male dece, isključena je i struja i plin, i živi, kako kaže, kao u kamenom dobu.
Većina preživljava od penzija svojih roditelja, tako da se krug siromaštva proširuje na par hiljada ljudi.
Posebno je teško akcionarima Penfarme, koja se takođe od strane države opstruira već pune dve godine. Oni su, da bi mogli da osnuju firmu, prodali svoje vredne nekretnine i lične stvari, a nisu dobili nijednu platu, kao ni radnici Jugoremedije, već 15 meseci.

Još teže od materijalne bede, podnose neviđenu hajku sa uvredama, ne samo u tabloidnim medijima, u kojima umesto stvarnih razloga za njihove teškoće, produciraju se samo afere sa glavnim junakom Zdravkom Deurićem. Ništa ne može tako da zaboli kao presna laž, da oni koji se već decenijama opiru inerciji fatuma, da je sve kod nas trebalo da bude kako je sada, da im se nametne osećaj krivice za propast fabrike. Ovo namerno ubijanje Jugoremedije i njenih izuzetnih ljudi jeste smrt zdrave ljudske pameti. Ko bi još dozvolio da jedno izuzetno profitabilno preduzece, sa lekovima od licenciranih svetskih farmaceutskih kuća, sa obrazovanom radnom snagom, sa 50 godina tradicije, sa sada potpuno novom fabrikom izgrađenom od strane radnika i malih akcionara propadne, a da istovremeno ovakva Vlada na čelu sa ministrom policije, izdaje novčane garancije od nekoliko stotina miliona evra da bi spasavali Galeniku, Hemofarm itd. Samo je važno da nema više svedoka iz Jugo-remedije.
Drugo ročište Privrednog suda zakazano je 8.2.2013.g. Moguće rešenje je tzv. reorganizacija ili bankrot. Pošto je na čelu države čovek sa kvalifikacijama za, „šekspirovski“, najstariji zanat na svetu, ne treba imati nedoumice.