Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Predugovor koji su Mlađan Dinkić i Aleksandar Vučić aranžirali sa Muhamedom bin Zajedom el Nahreom, prvim čovekom kompanije Al Dahra, o kupovini svojevrsnog investicionog fonda sedam propalih ovdašnjih, pretežno vojvođanskih, agrokombinata izazvao je polemike i pre ne-go što je potpisan. Kada su akteri stavili paraf, opozicija je graknula na sav glas i podstakla brojna agrarna udruženja da se priključe jadikovkama. Kako međudržavni sporazum da bi stupio na snagu mora da prođe( do 31. marta) i ratifikaciju obe strane, osporavanja i ga-lame biće i u srpskom parlamentu. Istovremeno, pak, ugovor se od predstavnika vlasti i siromašnijih seljaka doživljava kao najveća investicija u ovdašnji agrar, čija primena će revitalizovati davno posrnula preduzeća sa zbirnim dugovima od preko 35 miliona evra.
Kako je kompanija najavila mogućnost novih ulaganja u srpski agrar, ali i u energetiku, saobraćajnu infrastrukturu, odista je intrigantno da su stanovišta prema predugovoru krajnje polarizovana. Susret ministra Dinkića sa čelnicima paorskih asocijacija ne da nije uskladio pristupe, već je dodatno razljutio sagovornike.

Otkud toliko gneva kod jedne, odnosno nade kod druge grupacije?
Reč je o međunarodnom predugovoru, jačem od svih domsaćih zakona, kojim kompanija za 100 miliona evra dolazi u posed 7.982 hektara oranica, dok će 2.972 hektara zemlje treće i

četvrte klase u narednih trideset godina zakupljivati po 250-370 evra za hektar. Izdvojenim ugovorom, strani partner zakupljuje i 3.766 hektara Vojne ustanove „Karađorđevo“ za 20 odsto budućeg prinosa sa ovog imanja, za koje nije poznato kako se našlo pod kontrolom Vojske Srbije. Skromna prateća oprema, mašine i skladišta su nebitni. Arapi se još obavezuju da 80 miliona evra ulože u razvoj navodnjavanja na svom novom imanju i 20 miliona u obrtni kapital. Međutim, u Srbiji je zabranjeno da strano preduzeće ili fizičko lice poseduje tako važan resursa kao što je obradivo zemljište, nije
		Milan Konjović, Žito, 1939.

dopu-šteno ni da se zemljište u državnoj svojini otuđuje. Stoga je i potpisan međudržavni sporazum i zaobišlo se (restriktivno?) domaće zakonodavstvo, dok je prvobitno ponuđeni kompleks od 25.000 hektara umanjen kada su se izdvojile oranice u državnoj svojini. Prodati su kombinati, pravna lica, a sa njima i zemljšte u društvenoj svojini, što znači da su stečeni teretnim pravnim posom, a ne nacionalizacijom ili drugim oblikom državne intervencije.
Več na prvi pogled uočava se da je novi vlasnik platio hektar njive prve klase 12.500, daleko iznad u međuseljkačkom prometu prosečnih 5.000 evra. Ako se zna da su putem privatizacije, domaći i strani tajkuni kupovali, i kupuju, poljoprivredno zemljište za 300 do 500 evra po hektaru, te da su strane kompanije, irski Balaton i hrvatski Agrokor, bez bilo kakvog protesta, na ovaj način odavno u posedu osam, odnosno pet hiljada hektara vojvođanskih oranica, odista je neuobičajeno da dolazak novog investitora, najkrupnijeg koji je do sada stupio na tle Srbije, izaziva toliko oprečne reakcije, praćene neodmerenim izlivima strasti.

Prvi razlog je poslednjih godina sve intezivnija borba za zemljište, resurs koji se pokazuje

nedostajućim ne samo globalno, već i u Evropi, pa i samoj Srbiji, bez obzira što se u nas svake godine oko 250.000 hiljada ostavlja neobrađeno. U pitanju su zaostala područja, bez pristupne infrastrukture i površine slabije klase. Unazad šest, sedam godina rast cene agrozemljišta je vidljiv, čak i tokom krize koja je drastično oborila cene drugim nekretninama. Skoro da je vrednost duplirana, a sličan trend predviđa se i nadalje. Tako je svaki hektar veće njive postao dragocen i borba za pravo obrađivanja, bilo kupovinom, bilo zakupom, postaje sve žešća, ne biraju se sredstva da se dođe u posed nad nečim što je sada u zapadnoj kulturi nepoznatom obliku vlasništva kakvo je društveno, odnosno uđe u zakup površina u državnoj svojini.
U tom smislu stoji prigovor da je država sa Al Dahru direktno sklopila ugovor, bez tendera, a osnovana su mišljenja da bi konkurencija iznedrila još bolju prodaju. Možda ne toliko višu cenu, koliko bi vodeće evropske prehrambene

Subvencinisanje veleposednika

Koliko ima apsurda u našoj poljoprivredi lepo ilustruje predlog koji su predstavnici seljačkih udruženja, inače redovni oranizatori blokada puteva, izneli tokom razgovora sa Mlađanom Dinkićem. Po njima, a reč je o veleposdnicima koji u proseku obrađuju po 350 hektara, zemlju kombinata bi trebalo prodavati u blokovima od po 20 hektara, pri čemu bi država trebalo da osnuje kreditni fond koji bi seljacima, na osnovu hipoteke nad zemljištem, odobravao kredite. Kako gro seljaka nema dovoljne površine za hipoteke, zemlja u društvenom vlasništvu bi se ovim predlogom usmerila ka veleposednicima.
Problem u ovom predlogu nije samo dodatno i preveliko ukrupnjavanje seoskih poseda, već i fakat da i najveći poljoprivrednici ne žele da ulažu svež novac u proširenje posede, već zahtevaju beneficirane državne kredite. Za razliku od „domaćih Arapa”, šeik iz UAE unosi svež kapital, i pri tome više nego galantno plaća oranice.

kompanije sigurno za pristup tolikim površinama plodnih njiva bile spremne da ovde izgrade pogone, prenesu nam nove tehnologije i olakšaju pristup velikim tržištima. Ali, u nas su mnoge privatizacije obavljene bez konkurencije ili uz simuliranje rivaliteta, potez države da direktno sklopi predugovor je legalan, razlog da je u pitanju procedura usklađena sa religijskim shvatanjima kupca deluje neobično osobi zapadne kulture.
Primedbe paora, reč je o veleposednicima koji obrađuje na stotine hektara, se mogu svesti na tvrdnje da država nema poverenje u mogućnosti svojih seljaka. Smatraju se ne samo zaobiđenim, već i izigranim. Sličnih, pogotovo ne ovako oštrih i orkestriranih, prigovora nije bilo kada su ovdašnji tajkuni, koje je moguće posmatrati i kao „domaće Arape”, kupovali i veće površine. Intenzitet protesta delom se može protumačiti stalnim rastom cena zemljištu, mada su oranice, kao osnovni resurs, ozbiljnijim paorima uvek mnogo značile.

Čini se. međutim, da je najveća mana uvođenja kompanija u primarnu poljprivredu drastičan pad zaposlenosti u ovoj delatnosti. Ako od 400 hektara njiva sada mogu solidno da žive 30- tak porodica, u kompaniji je dovoljno četiri, pet radnika za ratarsku obradu ovih površina. Upravo ovu primedbu predugovoru ističe eks agrarni ministar Goran Živkov, ali sličan prigovor može da

se uputi i svim tajkunskim kompanijama, njih blizu dvadeset pet, od kojih svaka obrađuje od četiri do dvadeset dve hiljade hektara što svog, sto zakupljenog zemljišta. U selu, gde je agrarni kombinat često i jedina mogućnost za zasnivanje radnog odnosa, ovakva politika je pogubna i ubrzava dugogodišnji proces napuštanja sela. Do zamiranja. Kako i veleposednici, poljoprivrednici koji poseduju sto i vše hektara zemlje, pretežno zapošljavaju samo članove porodice, inače prevelik problem nezaposlenosti eskaliraće do ekstremnosti kakva se ne pamti.
		Milan Konjović, Otkup žita, 1947.

Sve poprima katastrofalne razmere kada se zna da je selo od pre dve decenije služilo kao rezervna baza za brojne radnike ostale bez posla tokom sumanute srp-ske politike poslednje decenije prošlog veka. Ostavši bez plata, vratili su se na selo i počeli da žive od improvizovanog bavljenja sitnom poljoprivredom. Kako se više ne može živeti obradom dva, tri hektara nasleđene zemlje, uzgojem malo živine i nekoliko košnica, pokazuje se i njhova prava stvarnost; reč je o socijalnim slučajevima maskiranim u seljake. Ukoliko se nastave uvođenje kompanija u primarnu poljoprivredu i stvaranje sve većih veleposedničkih domaćinstava svakako ćemo dobiti konkurentnu poljoproizvodnju, ali sela će se ne samo isprazniti, već i zasalašariti. Kako savremeno ratarstvo počiva na veoma redukovanom ljudskom radu, preostali seljani se neće moći uposliti ni kao sluge, već će biti prinuđeni da napuštaju selo u potrazi za bilo kakvom, makar i skitalačkom, egzistencijom.
Pitanje umanjene zaposlenosti je najozbiljnija primedba na aranžman sa kompanijom iz UAE, ali je problematično da se vezuje samo za, još uvek potencijalno, najvećeg investitora u srpsku poljoprivredu.

Suština je u vlasničkoj strukturi nad plodnim zemljištem. Na primeru Vojvodine, naše vodeće agrarne regije gde su katastarske knjige nešto sređenije, vidi se da je 25 kompanija u posedu

oko 160.000, oko 700 veleposednika ima oko 155.000, dok oko 200.000 preostalih gazdinstava raspolaže sa 1.150.000 hiljada hektara zemlje. Kada se izdvoje oko 35.000 sa više od po 10 hektara, ostalo je sirotinja koja jedino može da preživi radon intezivnim delatnostima, staklenicima, plastenicima, vočanjacima.., koje, međutim, podrazmevaju ozbiljan ulagački kapital. A danas je svima, pogotovo seljaku, teško doći do novca.
Iz ovakve strukture vlasništva nad zemljištem vidi se da je u nas bar četiri grupacije poljoprivrednika, međusobno sučeljenih interesa. Kada se uvaži još i podela na ratare i stočare, uočava se da seljaci nisu koherentan sloj, već niz grupacija od kojih svaka zahteva primerenu agrarnu politiku. Međutim, u jednoj državi je možda moguće nekako uskladiti dve agrarne politike, pet baš nikako.
I tu je osnovni problem; zemljišna politika je osnov svake agrane strategije i teško da će poljoprivreda imati jedinstveni kurs ako je struktura vlasništva nad osnovnim resursom toliko heterogena. Sada je jasno zašto se u Evropi primarnom poljoprivredom bave samo farme, dok su kompanije aktivne u prerađivačkoj

Ulaganja

Al Dahra ima 22 milijardi evra na raspolaganju i ima za cilj da za Ujedinjene arapske emirate uradi ono što su uspeli Saudijska Arabija i Katar: proizvodnju hrane za svoje potrebe u celosti organizovati u mnogo gostoljubivijem predelu nego što je bezvodni pustinjski pesak. Stoga je u prvim razgovorima ponudila da srpskim paorima omogući 350 miliona evra kreditiranje navodnjavanja. Spremna je i da ulaže u Luku Pančevu, ovdašnju avikompaniju, očigledno računajući na transport ovdašnjih useva i hrane, te agroinpute.
Biznismeni sa Bliskog Istoka bi rado i sufinansirali izgradnju reverzibilne hidroelektrane „Đerdap 3”. Međutim, ovo je evropski značajan projekat koji može da optimalno funkcioniše samo ako se i susedne države priključe u sistem, te elekrtane u periodu najvećih potreba dopunjuje potrebe za strujom za mnogo veće tržište nego što je srpsko. Stoga se čini da ovako preuranjena i pompezna najava, podstaknuta željom domaćina da opčini puk, pomalo karikira investitora. Umesto megaplanova, moguće nove aranžmane sa značajnim investitorom bi više trebalo usmeriti kao razvoju prehrambene industrije ipratećih delatnosti.

industriji i delatnostima navezanim na primarnu obradu zemlje. Pri tome je i reč o relativne malim farmama, a ni razlike u veličini nisu prevelike. Oko 70 odsto seljačkih gazdinstava u Italiji je ispod pet, u Španiji sedam, Holandiiji 14 hektara, dok su njaveće farme, zapravo pašnjaci, u Velikoj Britaniji, u proseku oko 47 hektara.
Predugovor sa Al Dahre je u skladu sa haotičnom srpskom agrarnom, pre svega zemljišnom politikom. Suštinski, može pomoći da se sagleda koren problema, a na srpskom društvu je da se odluči hoće li svoju poljoprivredu oblikovati kao farmersku, po evropskom uzoru, ili će se opredeliti za latifundije I zlopaćenje seljaka kao modernih robova latifundista, kako smo donedavno gledali u meksičkim sapunicama. Baš šteta što su turske melodrama zamenile južnoameričke, zaboravili smo ono što bi nam uvek moralo biti pri pameti.


	Živan Lazić