Sasvim opravdano sadašnja Vlada Srbije, upravo kao i prethodna, nastoji da što pre dobije datum za pregovore o pristupanju Evropskoj uniji. Tom cilju podređena je i politika prema Kosovu. Razume se, da Srbija, kao i svi raniji kandidati za članstvo, moraju ispuniti zahteve kojima se usklađuje domaće zakonodavstvo i upravljanje sa zakonodavnim tekovinama Unije. Reč je o zahtevima takve sadržine koju Srbija, ako želi da bude uređena i demokratska zemlja, treba da ispuni, pa čak i u situaciji da evropske integracije uopšte ne postoje. Jer, Srbija jedino sa znatno unapređenim demokratskim uređenjem i jasnim humanim upravljanjem može da se održi u današnjem svetu kompleksne međuzavisnosti i globalne tržišne utakmice.
Ali ako bi smo uporedili ono što kao država činimo nameće se pitanje da li u objektivnim okolnostima sve naše ambicije i potrebe mogu da budu zadovoljene samo time što ćemo naše upravljanje prilagoditi evropskom upravljanju kakvo je utvrđeno još u Mastrihtu 1991. godine. Da li je to zaista danas dovoljno? Da li ono što se događa u svetu i Evropi traži nešto više. I to ne zbog toga da bi se samo nama postavljali neki novi uslovi već i zato što promene u svetu svima nameću neka nova rešenja pre svega u ekonomiji a zatim uopšte u politici. Svetska ekonomska kriza koja je počela u jesen 2008. godine u stvari još traje jer oporavak kod velikog broja zemalja je spor i nesiguran, čak i kod onih koji raspolažu ogromnim proizvodnim potencijalima. A i sama Evropska unija bori se sa krizom naročito u delu koji se naziva evro zona i na takozvanoj južnoj periferiji svog članstva. Rešenja se pokušavaju naći u odgovornijoj regulaciji banaka, štednji, to jest smanjenjem državnog duga i državnih izdataka. Iako se takvoj politici u principu niko ne suprotstavlja još nisu utvrđeni putevi i načini kako da se pokrene rast proizvodnje iza koje bi usledila povećana potrošnja i uvećani prihodi državnih fiskusa. Čini se, da se to ostavlja nacionalnim vladama da to oni reše prema svojoj slici domaćih i svetskih događanja. Unija, premda se saglasnost među vodećim članicama teško postiže, to će se morati učiniti, ovako ili onako. Jer najgore rešenje za sve bio bi da se zbog nesaglasnosti oko najaktuelnijih ekonomskih pitanja Unija raspadne.
Dakle, brže ili sporije, sa veće ili manje muke, moraće se izvršiti revizija celokupnog upravljanja Unijom što bi trebalo da reši pre svega pitanje kako će se donositi odluke u okviru novih anti kriznih, ovlašćenja zajedničkih upravljačkih tela. Da li će to biti kako se uveliko govori jačanje Unije kao političke unije uz uporedo smanjenje postojećeg demokratskog deficita u upravljanju, što bi značilo temeljitije i svrsishodnije uključivanje građana zemalja članica u donošenje životno važnih odluka. Ili, će se Unija u pogledu obaveza i uticaja na odlučivanje podeliti na grupaciju ekonomski naprednijih i grupaciju onih koji to nisu. I na kraju: kakve će obaveze i za stare i nove članove povući nova rešenja u političkom i pravnom smislu? 
U vezi sa neizbežnim i neodložnim promenama da li je dovoljno sve što radimo pripremajući se za odgovore prema standardnim upitnicima Unije za prijem u članstvo? Svakako da nije. Tim više što, nazovimo ih novi zahtevi, neće biti nimalo lak zadatak ni za one zemlje koje su već u članstvu. Zbog toga, u najmanju ruku je čudno, što se o tim novim aspektima prijema u Srbiji ne raspravlja. Možda eksperti u krilu Vlade razmatraju i ta pitanja, ali javnost o tome ništa ne zna. Da je to neka velika tajna – nije. Verovatno zapljusnuta teškim problemima, kao što su pad proizvodnje i izvoza i ubrzano zaduživanje, ne dopušta Vladi da se bave i tim pitanjima. Ipak, ne bi bilo zgoreg da se zabavimo i novim izazovima jer njihove dimenzije spadaju u takav red veličina koji zasenjuje mnogo toga što se već po postojećem zahtevima ocenjuju kao teškoće. To se po logici znanja i takve vrste odgovornosti odnosi i na naše intelektualne krugove unutar i van ekonomske ekspertize. Recimo, niko se nije pozabavio kako su upale u krizu, takoreći bankrot, prvo zemlje našeg regiona kao što je Slovenija, Mađarska, Rumunija, Grčka, pa i one veće i izvan regiona kao što je Italija, Španija i Portugal i da ne nabrajamo dalje. Ili, zašto je snažna Nemačka, lokomotiva Evrope, četvrta ekonomija u svetu, u 2012. godini rasla po stopi od 0,7%.
Da ne bismo ponavljali greške drugih i da bi smo razumeli svet onakav kakav zaista jeste o svemu tome što se događa morali bi smo koristeći našu pamet izvući pouke i pokušati da ih prenesemo u našu politiku na vreme. Najpogubnije bi bilo da mislimo da se to nas ne tiče. <