„Nastojeće pozorije nisam izmislio, nego sve što se u njemu nahodi, pak i same izraze i reči, pokupio sam, koje iz života, koje iz novina (...) Bacimo pogled na najpozniju povesnicu našu. Što

svaku priliku za svoju sebičnost upotrebljavaju i najbezumnije sovete daju, ne mareći hoće li se time svojoj opštini, ili svome narodu, kakva šteta naneti...“, pisao je Sterija u Predgovoru Rodoljubaca, nastalih posle burne 1848.
I ovi, današnji, „pod vidom rodoljubija“ potežu svakakva lukavstva, ne bi li Srbiju ukalupili po svom... Naprasna smena – bez ikakvih argumenata, konkursa, transparentnosti... u koje se, inače, kunu – petoro direktora kulturnih ustanova, Upravnog i Nadzornog odbora MSU, na primer, pred samu Novu godinu, kada su već zaključene i praznične novine, bila je pravi topli zec. Smenjeni su, što iz kratke agencijske vesti, što iz novina, saznali da više nisu ono što su bili. I nikakvog reagovanja, nikakve pobune „kulturne javnosti“! Simptomatično je, recimo, uklanjanje direktorke Pozorišnog muzeja Srbije, Ksenije Radulović, vanstranačke osobe, od ovih dana i doktora nauka, koja je tokom mandata izdejstvovala nemoguće - depo za ogromnu građu, što niko u šest decenija ove ustanove nije uspeo.
Zašto je Ksenija za ovaj retro obrt „simptomatičan slučaj“? Po svemu sudeći, samo zato, što je upravljala ustanovom koju je pre nje vodio Miodrag Đukić, za Miloševićeva vakta i ministar kulture. A pod njegovim (muzejskim) okriljem nastalo je ono rodoljubivo Udruženje dramskih pisaca u kojem su, između ostalih, ministar Bratislav Petković, njegov pomoćnik za medije Dragan Kolarević, nadležan za nacionalne penzije, član UO Narodnog pozorišta i „uvek pri ruci“ Živorad Ajdačić, novi v.d. direktora Momčilo Kovačević... Udruženje, inače, sebe smatra Nušićevim baštinikom, (umesto skupom likova), pa shodno tome dodeljuje i nagradu sa njegovim imenom...
O estradnim infiltracijama u „ljudske resurse“, ili za nacionalnu penziju podobnim građanima, neumesno je i govoriti. Model kulture iz devedesetih, koji, u međuvremenu, nije temeljno zamenjen boljim, podrazumeva i odgovarajuću, opaku retoriku i težnju za restauracijom odgovarajućeg poretka. Ispostavi li se i da su nedovoljno jaki za otpor neki, ipak uspostavljeni, demokratski, kulturološki, emancipatorski nukleusi, sva je prilika da ćemo i na tom terenu morati ponovo na startnu liniju. A onda, eto od gotovog nove veresije! Lepo kaže Dragica, neko bi u ovoj zemlji stvarno trebalo da se pozabavi kulturom.

Tekuća restauracija srpskog kulturnog prostora trenutno se oslanja na tri stuba: Ajdačić obavlja praktične poslove, Petković ministarske, a Radoslav Lale Pavlović, dramski pisac (autor, recimo, TV serije Moj rođak sa sela i dvadesetak komada, među kojima su Šovinistička farsa, Mala, Život Jovanov, Čaruga...), savetnik predsednika države, predsednik UO Narodnog pozorišta, po svemu sudeći – ideološke, od kojih se, kao od „moralnog čuvara“, i samom ministru tresu kolena.
Našavši se u nebranom grožđu pred novinarima, povodom prekida proba novog komada Siniše Kovačevića u Narodnom pozorištu, ministar Petković je rekao: „Pretpostavljam da je Radoslav Lale Pavlović, predsednik UO Narodnog pozorišta, kao moralni čuvar sadržaja koji se izvode na scenama nacionalnog teatra, odlučio da se Kovačevićev komad analizira...“2
E sad, teško je reći da je Lale imao udela i u ćutanju odnosno kasnom reagovanju ministra/Ministarstva na spiskove SNP Naši, tek, od Brace smo, kad je već bilo kasno sakriti sramotu, čuli i izvinjenje „zato što nismo ozbiljnije reagovali na pretnje...“ i: „Ubuduće će Ministarstvo kulture oštro reagovati na slične pokušaje i tražiti zakonsku odgovornost za organizatore i počinioce takvih dela“...3 
Jedno je, međutim, pouzdano: sukob Pavlovića i Kovačevića, respektabilnih dramskih pisaca, na terenu Narodnog pozorišta, ne podleže ni takvom, zakasnelom izvinjenju zbog uznemiravanja javnosti. Moralni čuvar sadržaja obustavio je probe Kovačevićevog novog komada (u autorovoj režiji), iz razloga koje su, postepeno, dan za danom, otkrivali ministar i, vidno iznerviran novinarskom upornošću, On!
Prvo je rečeno da se Kovačevićevi Čudesni (njegovo četvrto delo u repertoaru NP) pripremaju bez odluke Upravnog odbora (ispostavilo se – bez ijedne relevantne odluke), pa je u priču

na samom početku devedesetih, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu nasilno je prekinuto gostovanje zeničkog pozorišta sa predstavom Kovačevićevog komada Sveti Sava, takođe zbog vulgarnog rečnika pripisanog sveštenom licu koje je, po mnogima, trebalo da bude personifikacija tadašnjeg predsednika Srbije. Pobunu su tada predvodili Vojislav Šešelj, Dragoslav Bokan, raspop Žarko Gavrilović...). Pošto ni Kovačević, koji tvrdi da je reč o povampirenju cenzure, nije od raskida: „Zar da ćutim o Pahomiju, Crnoj Reci...?“, novu rundu ljutnje preneo je na činjenicu da nije pozvan na sednicu Upravnog odbora, na kojoj se odlučuje o sudbini njegove predstave. Naknadu za duševnu bol je, u toj fazi, prestao da pominje.
Sve u svemu, tukle se jetrve preko svekrve. Narodno pozorište, na republičkoj kasi, sa novim upravnikom i novim direktorom Drame, „uvezenim“ iz Kruševca, pa još i balastom saniranja od požara, ima da ćuti i trpi volju viših i do 6. oktobra izgara na godišnjici Edikta. Iduće godine, čeka ga stogodišnjica Prvog svetskog rata. I ostali abonenti republičkog budžeta biće na ’lebu i vodi, taman da se prilagode askezi mraka u koji ponovo tonemo.