Ranije sam izložio zašto mislim da je kapitalistički svetski sistem u strukturalnoj krizi i zašto to vodi do svetske političke borbe iz koje će nastati dva alternativna ishoda: jedan, koji rezultira ne-kapitalističkim sistemom, koji bi zadržao sve najgore osobine kapitalizma (hijerarhiju, eksploataciju i polarizaciju), ili drugi, koji postavlja osnovu sistema relativne demokratizacije i relativnog egalitarizma, vrste sistema koji nikada do sada nije postojao.
Međutim, postoje tri fenomena koja se ne mogu procenjivati u procesu sistemske tranzicije. Njihovi koreni su u istorijskom razvoju modernog svetskog sistema, a takvi su da mogu da „eksplodiraju”, u nekom smislu, u sledećih dvadeset do četrdeset godina, na ekstremno destruktivan način, sa vrlo neizvesnim posledicama po svetsku političku borbu.
Ova tri fenomena, čiju procenu ne možemo da obavimo, su: klimatske promene, pandemije i nuklearni rat. Njih ne možemo da procenjujemo po opasnosti koju predstavljaju za čitavo čovečanstvo. Ne možemo ih procenjivati na način kako utvrđujemo vreme bilo koje katastrofe. Naše saznanje o svakoj od njih je veliko ali sadrži i dosta neizvesnosti i razlika u viđenju onih koji su ozbiljno istraživali ove probleme, tako da ne verujem da možemo da budemo sigurni šta će se tačno desiti. Pogledajmo svaki ponaosob.
Klimatske promene izgledaju kao neupitna realnost osim za one koji ovakvu realnost odbacuju zbog političkih i ideoloških razloga. Osim toga, sve što je uzrokovalo klimatske promene sada se pre ubrzava negošto se usporava. Političke razlike između bogatih i manje bogatih država oko toga šta treba da se uradi u vezi sa klimatskim promenama stvaraju nekakvu saglasnost koja bi da umanji rizik pojave.
Međutim, ekološka složenost planete zemlje je toliko velika, a te promene toliko intenzivne, da mi ne znamo koje vrste poboljšanjaće se dogoditi. Izgleda jasno da će nivoi voda rasti, i da već rastu, i da to preti potapanjem ogromnih zemljišnih površina. Takođe izgleda jasno da će se prosečne temperature menjati u raznim delovima sveta, i da se već menjaju. Ali, to takođe može dovesti do pomeranja lokacija poljoprivredne proizvodnje i izvora energije na različite zone na način koji može, u nekom smislu da „kompenzuje” akutnu štetu drugim zonama.
Ista stvar je u vezi sa pandemijama. Enormni „napredak”svetske medicine u poslednjih stotinak godina izgledalo je da stavlja mnoge bolesti pod kontrolu ali je istovremeno stvarao situaciju u kojoj je drevni neprijatelj čovečanstva, bacil, našao nove načine da postane otporan i stvara nove vrste bolesti, koje naše medicinske snage smatraju vrlo teškim za savlađivanje.
S druge strane, izgleda da počinjemo da učimo da bacili, ponekad, mogu da budu najbolji prijatelj čovečanstva. Još jednom, naše znanje je izgledalo veliko ali, kad je sve rečeno i učinjeno, ispostavilo se da je žalosno malo. U ovoj trci sa vremenom, koliko brzo ćemo učiti? I koliko moramo odučiti da bismo preživeli?
Konačno, tu je i nuklearni rat. Tvrdio sam daće doći do značajnog širenja nuklearnog naoružanja u narednoj deceniji. Ja ovo ne vidim kao opasnost u smislu međudržavnog ratovanja. Zaista je gotovo suprotno. Nuklearno oružje je u suštini odbrambeno oružje i zbog toga se smanjuje, a ne uvećava, verovatnoća nuklearnih ratova.
Međutim, postoji nekoliko fenomena koje ne znamo kako da odmerimo. Motivi ne-državnih aktera nisu, nužno, isti. A postoje, bez sumnje, neki koji bi rado da u svojim rukama imaju takva oružja (kao i biološka i hemijska ) da bi ih upotrebili. Pored toga, ograničena sposobnost mnogih država da zaštite takva oružja od zaplene ili kupovine, može da olakša da se nađu u rukama ne-državnih aktera. Konačno, stvarna upotreba takvih oružja je nužno u rukama nekih pojedinaca. A mogućnost „otpadničkog” državnog agenta, fikciju dr Strangelova, nikada ne treba odbaciti.
Savršeno je moguće da svet ne doživi nijednu od ovih katastrofa, svejedno da li globalna tranzicija vodi u novi svetski sistem ili sisteme. A takođe je moguće i da će novi svetski sistem preduzeti mere koje će redukovati (čak i eliminisati) verovatnoću da se katastrofa desi.
Očigledno je da ne možemo samo da posmatramo šta se dešava. Moramo da preduzmemo sve mere koje možemo u neposrednoj sadašnjosti da bismo minimizirali mogućnost „eksplozije” bilo koje od ovih nemerljivih pojava. Međutim, dokle god smo u modernom svetskom sistemu, ono što politički možemo jeste ograničeno. Zato ove fenomene zovem nepredvidivim. Ne možemo biti sigurni šta se sada dešava i koje posledice će imati na tranziciju.
Dozvolite mi da budem jasan. Nijedno od ovih opasnih događanja neće okončati proces strukturalne tranzicije. Ali može ozbiljno uticati na ravnotežu političkih snaga u borbi. Već izgleda jasno da je jedan od glavnih načina, na koje mnogi reaguju na ove opasnosti, upravo protekcionistički i ksenofobičan, čime se jača ruka onih koji bi da se stvori ugnjetački sistem (čak i ako bi bio ne-kapitalistički). Ovakve tendencije vidimo skoro svuda. To znači da onima koji teže sistemu, relativno demokratskom i relativno egalitarnom, treba da bude jasnije šta se dešava da bi radili napornije na razvoju političkih strategija koje će se odupirati ovom trendu.