Advokat Srđa Popović nije političar i kada govori očito je da ga ne sputava stranka, njen lider recimo ili kojekakva ideologija. Isazuje stav/mišljenje i trudi se da ne ombanjuje javnost, za razliku od domaćih politikanata koji sve usmeravaju ka jednom cilju – podvali građanima i očuvanju vlasti. Popović je nedavno za agenciju Anadolija prokomentarisao najnoviju Platformu za Kosovo srpske političke vrhuške koja, najkraće rečeno, predviđa autonomiu severa “po modelu Republike Srpske” i nazvao je - najobičnijom budalaštinom. "Neko je to već prokomentarisao i mislim da je to tačno, oni to zamišljaju kao autonomiju za Albance u Srbiji, a za Srbe na Kosovu. To je budalaština i oni znaju da je to budalaština. Mislim da će to da se svrši, a zna se kako, u stvari oni žele da ostave utisak da nešto pokušavaju. To je sve."
“Iskreno, Srbija je Kosovo izgubila još pre 20 i više godina, onda kada su počeli na silu da rešavaju stvari. Postalo je jasno da ne možete dva miliona ljudi držati na bajonetima. To je besmisleno". Za borbu protiv korupcije i kriminala nove vlasti i posebno potpredsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, Popović ističe da je to “predstava za javnost”.

Kontroverzni Milan Bandić, gradonačelnik Zagreba koji u karijeri beleži impozantni broj gafova, personifikacija izborne volje Zagrepčana u četiri mandata, poručio je, nakon koncerta Prljavog kazališta u Beogradu, da bi podržao koncert Riblje čorbe u Zagrebu. U euforiji i pod snažnim utiskom (bend ga je pozdravio pred 15.000 ljudi) Bandić je pozvao kama-rokera Boru Đorđevića i njegovu grupu, zaboravljajući ne tako davnu prošlost: "Ako oni budu zakazali koncert u Zagrebu, imaće podršku grada, apsolutno. Dobiće sve potrebne dozvole i sve što treba, kao što su prljavci to dobili u Beogradu. Nema nikakvog razloga da ne bude tako, neka ljudi pjevaju. Ako nađu svoj interes, naravno, neka dođu", navodi u e-novinama Bandićeve reči Bojan Tončić, ponajbolji beogradski novinar.
Ima li Bandić (moralno) pravo da poziva beogradskog neurednog rokera, to niko ne spominje. Bora, miljenik Vojislava Koštunice i osvedočeni šovinista bi da štipne koju kunu od braće Hrvata. Ne verujem da će Boru da pozove sarajevski gradonačelnik Alija Behmen, ali za slovenačkog (Zoran Jankovič) nisam siguran. Slovencima, možda, nedostaje srpska psovka. Evo jednog ljubljanskog iskustva. Nekoliko godina pred raspad bivše Jugoslavije u knjižari u centru kupio sam nekoliko knjiga i slučajno dohvatio Đorđevićeve pesme. Nasumce sam iščitao dve strofe (“Jebeš Hajduk i Dinamo/kada Zvezdu mi imamo/uz Šiptare uvek slizan/zato jebeš i Partizan”), zatim još jednu (“Što se vojska okuplja/dole oko Prokuplja/Kad zagusti/da se dole spusti”) i odložio knjižicu. Prodavac je osetio gađenje i upitao: “Ne volite Boru?” Ne, rekoh, a onda me je Slovenac zamolio da mu pošaljem dve zbirke ovog “poete” koje mu nedostaju. Poslao sam mu ih bez naknade, a prodavac me je godinama zvao, pitao kako živim tokom rata, izolacije... Ipak, od Bandićevog poziva mnogo teži će mi biti eventualni Đorđevićev odlazak u glavni grad Hrvatske.

Studenti, vratite se i borite, glasio je nedavni naslov u Večernjim novostima. U podnaslovu novina, koja je se dugo reklamirala sa sloganom “to mogu samo Novosti”, prenosi pismo pisca i bivšeg presednika SRJ Dobrice Ćosića (D.Ć.) studentima van zemlje. "Odlivanje pameti i znanja možda je najveći poraz Srbije", kaže čovek koji se, valjda samoproglasio (kakva glupost!) za “oca nacije”. Pretpostavljam da vi očekujete od mene istinu o stanju srpskog naroda danas i viziju njegove budućnosti. Želim odmah da vam kažem: nisam spokojan što ću vam izgovoriti neka svoja iskustvena saznanja i ideje koje želim kritički da primite, posebno one koje svrstavam i u vašu odgovornost za sudbinu Srbije. Pažljivo iščitajte što kaže “srpski tata”. “Očekujete istinu”, “nisam spokojan”, “vašu odgovornost za sudbinu Srbije”. Gospodine, o čemu Vi govorite?! A tek ovo: “Ako ste čitali moje romane i Piščeve zapise, mogli ste da zaključite da je pisac koji vam govori po uverenju skeptik i borbeni pesimist. “Tata” nam je skeptik (grč. onaj ko je skeptičan (1), pripadnik antičke filozofske škole (2), skepticizam – fil. shvatanje koje sumnja u mogućnost saznanja (1) i sklonost uzdržljivosti, sumnjičavost (2), potom borbeni pesimist (lat. sklonost da se sve vidi u mračnom svetlu, u beznadnosti; filozofski pogled na svet prožet sumornošću, sumnjom i beznadnošću, koji smatra da je svet u svojoj biti samo zlo, stoji u pojašnjenju drugog pojma), a samo D.Ć. zna šta je “borbeni pesimist”.
“Kao čovek takvih uverenja i patriotskog etosa osećam intelektualnu i moralnu

odgovornost za sudbinu Srbije i njenog mladog naroda, pa se odavno mučim za razumnu nadu u vašu spokojnu budućnost”, nastavlja Dobrislav. Pokušavam da odgonetnem šta znači patriotski etos. Moguća je i štamparska greška ili, izvesnije, da je akademik SANU mislio na etnos (grč. ethnos – narod, narodna zajednica kao istorijska celina; skup svih osobina po kojima se jedan narod izdvaja) i tek nagađam šta bi za ovu “misao” rekao Danilo Kiš, recimo. Ćosić pominje “iluzije i zablude”, “dugu senku” iza sebe, pred kojom nisu “vedri horizonti”... Posle lakej koji se s Titom šepurio na brodu “Galeb” kaže studentima da “u poretku Titove Jugoslavije nisu postojale slobode za istine o njenoj stvarnosti. Funkcionisao je totalan ketman (ar. ketman – skrivanje – prim. D.B.), osobito srpskih komunista”. (U čemu je prednjačio!) Dalje navodi: “Poredak neslobode, laži i hipokrizije mogao je samo silom i diktaturom da se održava. Čim je umro vlasnik te sile, njegova država je ušla u agoničnu krizu i vreme propadanja”.
		Milan Konjović, Hercegovačko pile, 1932.

Lakej je pogrešio ciljnu grupu jer današnji studenti ne znaju mnogo (ništa) o Titu, čak ni o “Petooktobarskom prevratu 2000. godine”, o “narodnim gnevu”, podršci “obaveštajnih službi”...
Da nije bilo ovog pisma mnogi ne bi doznali da postoji “Organizacija srpskih studenata u inostranstvu” i da je krajem decembra održala tradicionalnu Zimsku skupštinu u Rektoratu BU, ali i to da ni posle 15 godina trajanja nemaju svoje prostorije i da im je SANU (sumnjivo!) obećala sobičak. Akademik se raspisao i ne bi bilo korektno nabrajati sve besmislice njegove. Na kraju im veli da “sto pametnih i hrabrih, obrazovanih i poštenih Srba, ako se organizuju i žrtvuju za opšte dobro, mogu da preporode i spasu Srbiju. Vratite se u otadžbinu da se borite za preporod i spas Srbije!” Sram da ga bude! On nema pravo nikoga da poziva jer je bio zaprška u mnogim čorbama koje su ih oterale iz zemlje. Moja poruka studentima i ostalima izvan zemlje je – ostajte tamo! Ovde je dobro samo ovakvim akademicima, nezaslužnim dobitnicima nacionalnih penzija, pevaljkama, politikantima, bitangama...

Hrvatski premijer Zoran Milanović skoknuo je nedavno do Beograda. Nekoliko nedelja pre toga nudio se da posreduje između Hašima Tačija i Ivice Dačića, na šta mu je naš naduvenko uzvratio: “A ko će posredovati između mene i Milanovića”. Onda je neko rekao da se sretnu i malo ispričaju. Tako je to. “Došao sam u Beograd da vidimo možemo li bolje. Srbija i Hrvatska su dve zemlje koje su prošle kroz teške godine što dokazuje da politika nije samo razum već i osećaj. Hrvatska podržava Srbiju na putu ka EU, ne kao frazu, ne kao pozu, već kao sadržaj i zato što nam je to u interesu. Iskustvo imamo, mentori ne želimo da budemo jer smo bili mentori sebi, ali saradnici i susedi, to da", rekao je Milanović. Njegov domaćin Dačić izjavio je “da je neophodno da dodje do otopljenja u odnosima” dve zemlje, čak izrazio uverenje “da očekuje da odgovaraju svi odgovorni za zločine u Oluji”. Ugođaj domaćim ušima.

*

Nakon Belgije i Rusije francuski rmpalija, glumac Žerar Depardje posle Nove godine (8.januara) stigao je u Crnu Goru kako bi obogatio svoju pasošku kolekciju. Glumac je već ranije, odričući se francuskog državljanstva (zbog prevelikog poreza za najbogatije građane), uzeo belgijsko, ubrzo i rusko, a u Crnoj Gori ekspresno je promovisan u “ambasadora crnogorske kulture” i to je sasvim u redu. Ne skupljam pasoše, sanjam da budem građanin sveta, lepo je Depardje kazao novinarima, ali njegovo ponašanje na “presici” blago rečeno je neukusno. Pretpostavljam da je i Milu Đukanoviću bilo neprijatno što mu je gost sve vreme mazio desnu ruku i stezao je bogami.