Istine i obmane u haosu fragmentacija

Marifetluci ili dilentatizam planiranja

Uspavane građane, ne samo one pred TV ekranima već i one druge koji predugo nisu ni za radnim stolom, strugom ili plugom na trenutke prenu vesti da napokon znamo kuda idemo. Posle zatišja praznovanja, zasuti smo vestima o „prijateljskim” kapitalnim investicijama ili o prodajama temeljnih javnih dobara (poljoprivredno zemljište, banjski i hidroenergetski potencijali i t.d.); o početku radova na Južnom toku na teritoriji Srbije i pri tom ne marimo što Bugarska ništa ne gradi, ni ulaznu luku ni trasu, a čitamo na dostupnim web stranicama, da im je to uslovljeno obavezujućim kriterijumima EU sprečavanja monopola, a posebno obavezom izrade dokumenata strateških SIA, ekoloških EIA i tzv. impakt analizama)!

Posebnu konfuziju izaziva oživljavanje plana starog više od jednog veka o izgradnji „faraonskog” plovnog puta Moravom do Soluna. Planira se izrada „Studije opravdanosti”, a da se ne postavlja osnovno pitanje dostupnosti voda i međunarodnih uslovljenosti; na stranu neverovatno visoka zaduženja bilo „prijateljska” ili pak „bratska”. Neverovatno je da se istovremeno niko u Vladi do sada nije ni upitao zašto se pre toga, razvojno efikasnije, investiciono jeftinije i nezavisnije, ne može očistiti i plovno osposobiti sistem kanala Dunav-Tisa-Dunav (posle holandskog nekad najozbiljniji evropski sistem). Posebno, koji obim i koja vrsta roba bi opravdala takav projekat, kada ni do danas ne osećamo nikakav efekat otvaranja plovnosti Dunavom od Roterdama do Crnog mora!
Takođe, o dugo najavljivanom i nejasnom planiranju izgradnje Rafinerije u Godominskom polju, znamo samo iz izveštaja o sporovima u Skupštini opštine Smederevo. Malo je poznato i o tome se ne govori, da tu takođe postoji davno izgrađen sistem kanala za zaštitu zemljišta „nulte kategorije”, najplemenitijeg za razvoj voćarstva! Još važnije, tu se nalazi i izvorište pijaćih voda, zaštićeno zakonom u kategoriji „primarnog republičkog značaja”; ekološki kriterijumi zaštite upravo zabranjuju lociranje tako visoko potencijalnih zagađivača! Suvišno je navoditi, da je pored energetskih resursa, voda za piće, jedan od strateški najznačajnijih i najograničenijih i iscrpljivih globalnih resursa.
Navedena kao primer, ova javna dobra jesu već tu, ne samo kao ozbiljna osnova oživljavanja potencijala proizvodnje hrane, podsticanja „održivog” interregionalnog transporta ljudi i roba, razvoja eko i kulturnog turizma, već i kao ozbiljan ulog aktiviranja EU „Stra-tegije razvoja Dunavskog sliva” kao i „Karpatske konvencije”, koje smo pre neku godinu usvojili.
Verujemo da u ovim Strategijama, ne stoji samo ekonomsko razvojna i vrednosno korisna, strukturisana obavezujuća regulativa EU, već pre svega i potencijali kooperacije i komplementarnosti ekonomija i bogatstva kultura, ekoloških i spomeničkih potencijala zemalja Starog kontinenta. Mogućnosti implementacija lepeze programa saradnje n.pr. „sestrimljenja gradova”, interregionalne saradnje, pristupa fondovima „7-og EU okvira naučne saradnje” danas razvojno dostupnih, relativizuju odbrojavanja kada ćemo i dali ćemo “dobiti datum” ili čak, kada ćemo postati formalni članovi EU zajednice naroda.
Mi tvrdimo da problem efikasnosti oživljavanja privrede leži pre svega u postojećoj strukturi fragmentacije ministarskih resora i nadležnosti. Neadekvatno artikulisana podela nadležnosti između centralne, pokrajinske i lokalne vlasti i neuputno odlučivanje samih sektorski „samostalnih” nadležnih ministrara, nisu efikasna matrica dubokih tranzicijskih, sistemskih promena.

Kad se posle svega izloženog vratimo na našu svakodnevicu, postaje nam sasvim jasno, koliko su sve ove teme vezane za razumevanje odnosa makroekonomije i urbanizacije, odnosno krizu ekonomskog i socijalnog razvoja i krizu zaštite javnog dobra, uključujući pitanja održivog razvoja i kvaliteta življenja. Jasnije se vidi, da za nas nije samo bitno ko kupuje poljoprivredno zemljište, već kakvu će proizvodnju tu organizovati; kojim uslovima država može da obezbedi obaveze proizvodnje organske, a ne industrijske ili GM hrane.
Istovremeno se suočavamo i sa saznanjem, da se niko ne pita, zašto su tolike površine plodnog zemljišta „prve” kategorije u Beogradu ili prema Novom Sadu, Zrenjaninu, Pančevu uz autoput ili danas već urbane ulice „Trećeg Beograda”, zasute betonom, stvarajući haotične industrijske zone, dok južno na svega 50 kilometara leže hektari i hektari jalovišta Kolubarskog basena. Zar strateški i prostorno planski nije bilo logičnije ovde napraviti-ukupiti veliki kompleks, gde su se mogli poslovno racionalno, ekonomski opravdano izgraditi i koncentrisati pretovarni centri (drumski, vodni, vazdušni saobračaj), sanirajući istovremeno zemljište kopova, koje nam je ostavljeno dugoročno kao „mesečeva” površina.
Stanovništvo, koje je sve više agrarno pasivizirano gubljenjem svog poljoprivrednog zemljišta moglo je naći zaposlenja u takvom „koncentrisanom” sistemu. Time bi se istovremeno smanjio i pritisak konurbacijske izgradnje na urbane periferije Beograda, Zemun Polja, Novog Sada. Pitanje generisanja ovakvog „sprowl-a” danas je jedno od najozbiljnijih makro ekonomskih, urbanih i socijalnih strategija razvoja, posebno u zemljama tranzicije.
A sada, kada bi hteli da sistemski promišljamo i rešavamo navedene probleme, jasno nam je da su uglavnom vezani za domene prostornog planiranja, urbanizma, arhitekture i građevinarstva, teritorijalne podele i uprave i zaštite životne sredine. Analizirajući potom strukturu ministarstava (izostavljajući namerno prateću strukturu Agencija, jer bi tu jednačinu bilo nemoguče čak ni postaviti, a kamoli rešiti!), vidimo da se ta pitanja logično, strukturno provlače najmanje kroz osam ministarstava. Međutim, sektorski postavljene agende i velika autonomnost samog „nadležnog” ministra, u kontekstu opšte ocene da se u nas vlada „partokratski”(što ne znači samo sektorski fragmentarno, već i volonteristički), ukazuje da se ovakav čvor teško možemo razdrešiti.
Haotičnost nadležnosti i fragmentacija odgovornosti verovatno i jesu omogućile mreže inih korupcija, koje već godinama osečamo, ali teško i dugo ih identifikujemo, a još teže sankcionišemo, bar za sada?

Stoga, velike najave i krupni naslovi o faraonskim projektima, samo doprinose zamagljivanju stvarnih problema i realnih opcija izlaska iz dubokog čorsokaka. Bilo bi uputno da se odgovorni političari poduče i na završnim dokumentima UN samita Rio+20, kada je zaključeno, da svet i dalje ostaje na putanji neodrživog razvoja, usprkos stotinama međunarodno dogovorenih ciljeva i smernica. Ali ipak se veruje, da se ambiciozno postavljen „set pragova” održivog razvoja, može dostići oživljavanjem već dogovorenih zadataka i ubrzanim podsticajima „uspešnih” novih politika.
Za kraj ovog promišljanja o temema koje nas poslednjih dana zagušuju, navedimo kao upozorenje stav zamenika generalnog sekretara UN-a i izvršnog direktora UNEP-a Achima Steiner-a, koji upozorava da „ako se nastave današnji trendovi, ako dosadašnja modeli proizvodnje i potrošnje prirodnih resursa prevladaju i ako se nebudu mogli preokrenuti , mnoge će se Vlade tada suočiti sa do sada neviđenim nivoima šteta i degradacija”.
Verujemo da dubinskom promenom i rekonstrukcijom nadležnosti, odgovornosti uz dijaloge decentralizcovane vlasti, saradnje sa civilnim društvom uz podršku slobodne kritičke misli i mi možemo dostići večinu ciljeva naznačenih u pragovima i vrednosnim ciljevima Agendi 2015 odnosno 2050 godine.