je civilizacija koju su ljudi stvorili po napuštanju prirodnog stanja nesavršena i neostvarena, pored ostalog i zbog toga što je rat jedno od njenih dominantnih svojstava. Njegov argument protiv filozofa bio je da su, pokušavajući da ga doteraju ili humanizuju, samo održali rat kao društvenu instituciju. Ruso je govorio u ime cele svoje epohe. Polazeći od kritike filozofije kao, kako bi rekao Altiser, ,,ideološkog aparata’’ za podršku ratu, od strane Rusoa, Voltera i Aldousa Hakslija, Kristofer Koker u svojoj izazovnoj studiji razmatra svrhu filozofije i njen odnos prema ideji rata i praksi ratovanja od Antike do danas. Po njemu, filozofija je kritika sveta i života, implicitni prekor postojećem svetu i poziv na razmišljanje o tome kakav bi on mogao postati; pored toga, njen zadatak je i da se bavi opštim problemima, ispitanjem ljudskog stanja, kao i da pokrene snagu argumentacije i razuma u cilju razumevanja logike života i utvrđivanja onoga što je dobra praksa. Ruso je filozofe kritikovao jer su pokušavali da razumeju rat umesto da ga osuđuju. Rat je, prema Kokeru, izum isto onoliko koliko je to i mir, a izumeli su ga rani filozofi, kao sopstveni doprinos procesu civilizovanja. Današnji kontekst ratovanja se, međutim, kako ističe Koker, veoma promenio: u svetu koji je postao previše složen rat je neefikasan kao politički instrument. Ovu problematiku Koker je inače prethodno razvio u svojoj odličnoj studiji BUDUĆNOST RATA (Blackwell 2004; Zavod za udžbenike 2010), u kojoj pored ostalog razmatra intrigantne tehnološko-etičke teme kao što su nove biotehnologije, ratnik budućnosti, postljudsko ratovanje, ali i spiritualizacija nasilja i etika žrtve.
Citirajući mnoge klasične i moderne filozofe i naučnike koji su promišljali problem rata i ratovanja, Koker analizira ključne stavove o ratu Heraklita, Tukidida, Platona, Aristotela i Tacita, a zatim i Svetog Avgustina, Makijavelija, Tomasa Hobsa, Monteskjea, Imanuela Kanta, Hegela, Marksa i Engelsa, Ničea i najzad Vernera Hajzenberga. Autor mišljenja navedenih filozofa prikazuje sukcesivno, kao genealogiju promišljanja pitanja odnosa rata i ljudske ambicije, duše, umetnosti, politike, mira kao druge strane rata, uloge bitke, odnosa rata i društvenih normi, ljudske prirode, etike, istorije, tehnologije, kulture, ratnika kao posebnog tipa čoveka (po Ničeu) i, konačno, relacije rata sa naukom i njegove perspektive u ljudskoj budućnosti. Koker ne izostavlja značaj masovnih medija u promovisanju slike rata kao spektakla, ističući da danas ,,rat za mnoge od nas postaje stvaran tek kada se njegove slike prenesu na film''3 . Filmska verzija memoara Odija Marfija (najodlikovanijeg vojnika u istoriji SAD) Do pakla i nazad (1955) podstakla je mladog Rona Kovika da se prijavi za rat u Vijetnamu; vratio se kao paraplegičar a svoje gorko iskustvo rata pretočio je u autobiografiju Rođen 4. jula, koja je pak postala antiratni film, naglašava Koker u pomenutoj studiji.
Na predavanju pod nazivom: Filozofirati kao sudija: Šta veliki filozofi imaju da nam kažu o ratu? i ujedno promociji svoje knjige u Aeroklubu u Beogradu decembra 2012., Koker je ocenio da je priroda ratova, koji se vode već 10.000 godina, ostala ista, ali da se njihov karakter kroz vekove menjao. Koker je istakao Aristotelovu tvrdnju da ,,jedini razlog za rat jeste mir'', kao i stav Tomasa Hobsa da rat nije pitanje takmičenja, već kompetentnosti i časti, i Napoleona, koji je privođenje zatvorenika smatrao najvažnijim i najčasnijim u procesu ratovanja. Nacisti u 20. veku rat su smatrali ,,apsolutnom vrednošću'' i verovali da je on sam sebi svrha, da bi na kraju bili uništeni samim ratom. Pitanje rata i morala u savremenom svetu veoma je kompleksno: dok univerziteti u Ujedinjenom Kraljevstvu školuju izvanredne intelektualce, oni obrazuju i diktatore – tako je na primer predsednik Gadafi bio diplomac Londonske škole ekonomije, napomenuo je između ostalog Koker u svom veoma posećenom predavanju u organizaciji Zavoda za udžbenike, Beogradskog fonda za političku izuzetnost i Anglo-srpskog društva, uz prisustvo njegove ekselencije g. Majkla Davenporta, ambasadora UK. Skupu se obratio i prof. dr Slobodan G. Marković, istoričar.
Studija FILOZOFI VARVARI Kristofera Kokera odlikuje se izrazitom preglednošću i aktuelnošću, racionalnim, informativnim i polemičkim pristupom, dok zaključci autora idu u prilog kako filozofiji tako i kritici rata kao najdestruktivnije od svih igara: ,,Veliki filozofi su nastojali da utvrde pravila rata ne zato što ih je rat naročito zanimao, već zato što im je bilo veoma stalo do života. Većina ih je bila sasvim svesna surovosti i zla koje donosi rat; pristalica rata je bilo vrlo malo. ... Upravo im je intelektualna distanca omogućila da sagledaju rat u svim njegovim oblicima i bojama. Nasuprot Rusoovoj tvrdnji, malo je filozofa pobrkalo raspravu o nekoj stvari sa samim njenim predmetom. Istorija rata nam pruža otrežnjujuću lekciju ... porazi – a ne uspesi – jesu ono što nas primorava da se vratimo knjigama'', zaključuje Kristofer Koker na kraju svoje knjige. Na srpskom jeziku izašla je 2006. i studija Kristofera Kokera SUMRAK ZAPADA u izdanju Dosijea iz Beograda.