Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Građansko ćutanje - manifestno stanje duha

Vlasti su građanima Srbije u novoj godini ponudile još jedan neradni dan i platformu o Kosovu.Oni koji još uvek negde i nešto rade, nisu valjano ni počeli sa profesionalnim aktivnostima kad su ih zvaničnici obradovali još jednim prazničnim danom. Potrebno je da se ponovo odmore od dočeka, sada i ozvaničenog besmislenog obeležavanja prvog januara po julijanskom kalendaru. Istrajavajući u populističkom dodvaravanju, vladajuća koalicija veruje da će poklon učinjen građanima poboljšati njihov rejting. A građani ćute.

Građansko ćutanje ne predstavlja pritajeno ključanje nakupljene energije koja čeka inicijalni momenat kako bi eskalirala nekom vrstom nove akcije. U sadašnjem ćutanju sadržanao je združeno osećanje nemoći, neverice i egzistencijalnog straha. Znak je to potpune predaje i pomirenosti sa haosom. Kondenzovana osećanja složila su se u apsurdnu socijalnu sliku na kojoj je individualno postojanje poništeno a osećanje pripadnosti zagubljeno u višegodišnjim lažima, obmanama i samoobmanama. Aktuelno ćutanje kao manifestno stanje duha nacije, profilisalo se kao posebna socijalna odrednica formirana u procesu društvenog učenja u kome je individuacija ličnosti podređivana utilitarnim materijalnim motivima.

Opipljivost materijalnog i nedostatak društvenog podstreka za stimulisanje razvojnih procesa koji bi odredili formiranje slobodnih, racionalnih i za mentalni rast otvorenih ličnosti, uslovili su prevalentno strukturiranje osoba sa autoritarnim odlikama. Njihov mentalni sklop teži da se podredi autoritetu na račun sopstvene autonomije. Nerazvijenost lične autonomije omogućava da se formira poslušnički odnos prema ličnostima koje u društvenoj hijerarhiji zauzimaju zanačajne pozicije. Poslušnički način razmišljanja komponovan je od ideologizovane svesti o sopstvenoj ličnosti i okruženju, repetitivnosti društvenog ponašanja, pojednostavljenih

predstava o socijalnim događanjima, predrasuda i nesamostalnosti u donošenju odluka. Autoritarnoj ličnosti je neophodan vođa koga će se bojati, koga će mrzeti i kome će se potajno diviti. Združena, ovakva osećanja čine surogat granica ličnosti i omogućavaju funkcionisanje po striktnim pravilima i redukovanim pravima.Sistemi vrednosti su simplifikovani, utemeljeni na nepisanim zakonima koji štite vlast autoriteta i biološka prava autoritarnih ličnosti. U aktuelnom trajanju, posle turbulentnih i haotičnih događanja, građani sa konceptom
		Milan Konjović, Šah partija 19190.

autoritarne svesti su izgubili prividnu ličnu autonomiju. Njihovi sistemi vrednosti više ne poseduju kohezivnu snagu koju su činili strah i poslušnost. Nedostatak lidera sa personifikacijom božanstva prestrukturisao je njihov strah od autoriteta i razbio ga u kvalitativno i kvantitativno nove strahove. Ponašanje ljudi koji zauzimaju ključne pozicije u aktuelnoj vlasti ne plaši građane, već njihova dela čiju ogoljenu suštinu čine lični utilitarni motivi.
Vođeni takvim motivima ljudi na vlasti su uticali da se promene vrednosni simboli čitave zajednice i da osnovni pokretački motiv postane potraga za „mestom pod suncem“ koje podrazumeva da se sa minimalnim ulaganjem ostvare maksimalni lični ciljevi. Takve mogućnosti nudile su političke partije, koncipirane kao zatvorene plemenske organizacije sa piramidalnim ustrojstvom. Pripadnost partiji omogućavala je članovima sigurnost, iz obavezu da ćute i slušaju nadređene i pravo da sopstvene frustracije razrešavaju preko podređenih.
Iako se koncept partijskog funkcionisanja nije promenio, promenila su se interaktivna pravila u međupartijskoj saradnji. Koalicioni sporazumi nameću potrebu da se odgovori zahtevima većeg broja pretendenata na funkcije. Zbog takve dinamike mnogi verni partijski statisti gube povlašćeno pravo člana, osećaju se odbačenima i frustriranima. Zaštitu traže u drugim partijama ili sličnim organizacijama, očekujući da budu zbrinuti zbog lojalnosti novom lideru. Takva dinamika u političkim strankama održava nekreativno stanje u sistemu koje se reperkutuje na sve segmente društva, budući da je partijska influentnost ekstremno izražena.

Prava članova društvene zajednice koji nisu partijski organizovani relativizovana su i marginalizovana. U takvom društvenom kontekstu odvija se vrtoglava devalvacija svih društvenih vrednosti i degradacija univerzalno proklamovanih moralnih i etičkih normi. Anomična društvena situacija proizvela je sve oblike socijalne patologije i ugrozila funkcionalnost državnog sistema i većine građana.
Nepoštovanje prirodnih i socijalnih zakona koji određuju funkcionalnost državnog sistema, izazvalo je devastaciju kohezivnih snaga, zaduženih za unutrašnju stabilnost sistema. Destrukcija i devastacija socijalnog i biološkog tkiva države dosegla je nivo sa koga se postojećim društvenim mehanizmima upravljanja ne može dalje. Srbija ne postoji kao složeno organizovana interaktivno institucionalizovana zajednica, već kao labavo organizovani privremeni skup interesnih grupa, čiju konektivnost modeliraju različite forme utilitarnosti. Koncept utilitarnosti uobličen individualnim kriterijumima nosi isključivu težnju za zadovoljavanjem ličnih potreba kreatora. Hipertrofisana potreba za „imati“ poništava svaku ideju o promenama suštine funkcionisanja društvenih sitema. Promene se prihvataju samo u segmentima u kojima će oni koji imaju sačuvati sve što imju i po mogućnosti steći više. Takav društveni model poznat je većini građana a stečeno iskustvo i svakodnevica ih odbijaju da poveruju u profana obećanja svojih izabranih predstavnika u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti. Njihova obećanja se sudaraju sa već viđenim događajima. U svim gradovima i selima ubrzano se zamenjuju pripadnici bivše vladajuće garniture, pripadnicima nove koalicije. Umesto bivših loših kadrova dolaze novi, još lošiji i još nesposobniji. Sve novo je za jednokratnu upotrebu i dugotrajniju zloupotrebu. Sve je isprepletano tajnama, lažima, neistraženim krađama, nerasvetljenim zločinima i praznim obećanjima. Jednostavni sadržaji života ne spadaju u sferu interedovanja državnih zvaničnika. Bave se „velikim temama“ i „velikim problemima“ koje su pogrešnim odlukama učinili nerešivim.

Na instinktivnom nivou primarne biološke organizacije građani slute dolazeće posledice dugotrajne destrukcije, i sa tih nivoa, osećajući egzistencijalnu ugroženost, nesvesno prikupljaju mentalnu snagu za odbranu primarnih životnih sistema. Sa doživljenih pozicija lične ugroženosti anticipirana ili aktuelna ugroženost drugog biva registrovana na nižim nivoima mentalnog aparata. U tim slojevima fundamentalnu funkciju imaju biološke i nagonske strukture, kojima su saosećanje, poštovanje ličnosti drugog, socijalna pravda, moral i etika nepoznate kategorije. Funkcionisanje na nivou primarnih nagona osvetljava život kao ogoljeni skup bioloških i instinktivnih odrednica. Sa tih pozicija briše se sva civilizacijska nadgradnja. Haos je u zenitu, kulminirao je do tačke usijanja. Reakcija ovakvog stanja sledi.
Slutnja da se stiglo do granica do kojih nije smelo da se stigne postaje sve izvesnija. Mogućnosti da se državni sistem reorganizuje u funcionalnu zajednicu sve su manje. Poverenje u sopstvene snage koje mogu da učine odlučujući korak napred nema utemeljenje u realnosti. Iz mračnog vrtloga u koji smo davno upali ne vidi se nikakvo svetlo.