političkih sloboda, hrabrosti umetničke i naučničke, utopijske vere u demokratiju, socijalizam, komunizam“, Evropa misaono pripremala i predviđala, a onda ih „s mukom“ i „nikada u potpunosti“ razumevala i savladavala. S druge strane, po autorovim uvidima, Srbija je, „sklanjajući se ili nevoljno učestvujući u evropskoj buri pokušavala da razumeva epohu mo-derne najčešće preuzimanjem, kopiranjem, ređe, modifikovanjem evropskih ideja“, dajući prostor da u njoj najveći deo „misaonih“ autoriteta predstavljaju „nepismeni i polupismeni vlastodršci“.
(2) Revolucije: predvorje sadašnjeg doba, je poglavlje u kojem se analiziraju tri velika evropska primera i(li) uzora, Engleska, Francuska i Rusija, „jer se u njima stiču magistralni pravci novovekovnih revolucionarnih promena u Evropi“, uz teorijski pristup analizi ideje progresa kao sastavnice moderne, odnosno, konstitutivnog mesta modernizacije, „doduše, uz tešku i mučnu zaostavštinu Aušvica i GULaga, uz trku u naoružanju, uz mračno nasleđe Zapada“. Autorov je stav da „modernitet nastupa i na temeljima i na ruševinama prethodnih epoha i kao takav, on jeste istorijski novum“. Sa jedne strane, on je riznica starih i novih ideja i prakse čovekove emancipacije u odnosu na poretke neslobode, sa druge strane, on je na nov način „pokrenuo destruktivne momente u ljudskoj kulturi, za šta je plaćena cena u desetinama miliona ubijenih i unesrećenih ljudi“.
(3) Nacionalizam, treće poglavlje sadržano je od prezentacije, kako bogatog teorijskog nasleđa o pojmu nacije, nacionalnog mita, nacionalizma, kulture kao njegovog „kreatora, aktera i saučesnika“, stereotipa i predrasuda kao njegovog „gradivnog elementa“, tako i mnogo više, od originalnih uvida i zaključaka samog autora, npr. da je nacionalizam „nužno, separatan u odnosu na čoveka i čovečanstvo kao vrednost“ i da nacionalist, iako rado prihvata multikulturalizam koji „vidi kao arhipelag nacionalnih ostrva u okeanu čovečanstva u kojima se neguju samorodni 'identiteti'“ i gde je svaka nacija slobodna u odnosu na druge, dotle istovremeno oseća nelagodu od interkulturalizma.
(4) Srbija, centalno je poglavlje, u kojem, u širokoj, i dubinski i prostorno, istorijskoj analizi poslednja dva veka, stižući do savremenog doba, autor prezentira kompleksan odnos modernizma i protivmodernizma, prošlog i novog, „zakasnelog“ romantizma (nacionalizma), jer „početak osvajanja slobode“ u Srbiji „nije bio i početak osvajanja unutrašnje slobode. Osvajanje slobode 'od' nije značilo i osvajanje slobode 'za'“, budući da je uvek prevladavao narodnjački (populistički) princip vladavine koji je izvirao iz autoritarno-patrijarhalnog kulturnog obrasca koji je „do danas ostao vrlo jak“, bez obzira na „proplamsaje modernizacijskih ideja i pokušaja“. Po mišljenju autora, u Srbiji, pa i šire, na Balkanu se uporno održava „parohijalna kultura koja sumnjičavo vrti glavom kada u svojoj blizini primeti išta što izmiče njenim petrifikovanim uzusima“, odnosno, iako je period moderne istorije bremenit ratovima, unutrašnjim sukobima, prevratima, susretima sa drugim kulturama, ipak „nit konstantinovićevske palanačke (i vrlo uticajne) kulturne armature je malo promenjena“. Autor zaključuje da će se Srbija modernizovati onda kada se posveti ozbiljna pažnja unutrašnjim nosiocima modernizacije, odnosno, kada se prevlada praksa spojenih interesa „proizašlih iz palanačkog razumevanja tradicije, sa jedne, i praktikanata kulturne i političke 'nacionalne' ideologije, sa druge strane“. Odatle, po autoru, proističu i česti nesporazumi sa najvećim delom evropskog okruženja, ali i unutrašnji nesporazumi „između ideologizovanih 'nacionalnih' i modernizacijskih tendencija“.
Na kraju ovog poglavlja, autor postavlja temeljno pitanje, da li je u Srbiji moguća levica kao neophodan sastavni deo moderne, budući da za razliku od nacionalizma koji „kao ideja ekskluzivne posebnosti, nužno isključuje 'drugog'“, levica, „kao ideja jednake vrednosti svih ljudi, nužno uključuje 'drugog'“. Odgovor autora je da nikakve mogućnosti za obnovu nemaju ni levica „neoboljševičkog tipa“, ni „levica kakvu pamtimo u našim sentimentalnim sećanjima na vremena koja su, ma kakva, bila neuporedivo manje zla i bremenita no sadašnja vremena“, već da je moguća samo ona levica „koja će shvatiti da stare radničke klase nema“, da su njeni sagovornici pripadnici različitih grupa, odnosno, da se mora obraćati svima kojima je bilo koji identitet ugrožen. Istovremeno, njen najveći izazov u budućnosti biće redefinisanje pojmova pojedinca i kolektiva, i određivanje „funkcije kolektiva prema onome što je interes i preferencija pojedinca“. Polazeći od stava da su i demokratija i komunizam, „kao utopijske vizije“ dva imena iste stvari, „večne žudnje ljudi za mirom“, koji je moguće ostvariti „tek uspostavljanjem konsenzualnog proceduralnog poretka“, autor pretpostavlja da bi on bio moguć tek uz institucionalno priznavanje jednakopravnosti i jednakovrednosti svih ljudi, kao i negacija dominacije i eksploatacije.
Uz svu oporost autorovih uvida u uslove i mogućnosti sveobuhvatnog progresa društva u Srbiji, pomalja se i optimističko zaključivanje da u njemu, iako slabom, „ipak obitavaju snažna kritička kultura i umetnost – koje suvereno i ravnopravno korespondiraju sa evropskom i svetskom kulturom“, jer, iako je privreda razorena, a politika „generator anomije“, kultura je ta, koja uprkos blokirajućeg pritiska pseudotradicionalizma, još uvek deluje punom snagom.
Posebno dopadljivu aromu i olakšanu čitljivost ovog duboko sadržajnog naučnog štiva, čitaocu pružaju povremene i nenametljive lične impresije, sećanja i razgovori autora, kojima knjiga dobija na dinamici, predstavljajući i svedočanstvo o životnosti posmatranih fenomena.
Knjiga Đokice Jovanovića predstavlja veoma uspešan spoj društvene teorije i socijalne istorije, pružajući, ne samo jedan u nizu mogućih odgovora na pitanja o istorijskim i društvenim uzrocima postojećih problema srpskog društva, već nudeći i deo odgovora na pitanja o njenom daljem razvoju i mogućnostima uspostavljanja bolje budućnosti.