Taman pomislimo da nas ništa ne
može iznenaditi, a mediji nas zaspu novim sablažnjivim
prizorima. Uz nizanje svakidašnjih primera zločina
i pljačke, proteklog meseca javnost je bila zaokupljena
samosakaćenjem radnika iz Novog Pazara, štrajkom
glađu do ruba smrti grupe radnika iz Kragujevca
i
upadom
jednog građanina s bombama u zgradu Predsedništva
Srbije s pretnjom da će se razneti.
Deo javnosti je uznemiren ovim očajničkim gestovima,
dok »nemavećina«, čini se, ravnodušno pijucka čaj,
bez ikakvog razumevanja za patnje ljudi.
Zar su zaista zatvoreni uobičajeni putevi za normalno
rešavanje životnih problema? Izgleda da za mnoge
jesu. Ako mnoštvo ljudi ostaje bez radnih mesta
i kada se ubrzano »gasi« sama proizvodnja, radnici
bivaju lišeni i poslednjeg sredstva borbe za svoje
interese – štrajka – te kada ne mogu da prekinu
rad, šta im preostaje do da rizikuju prekid vlastitog
života?
Uzroci i razmere očajanja zaslužuju, očigledno,
ozbiljniju pažnju javnosti.
N.
P.
Svaštalice Ja sam tu da štitim
interes države Srbije – Emir Nemanja Kusturica Propadanje Srbije se
mora zaustaviti – Vojislav Koštunica
Sistem je bolji nego nasilje i haos – Branko
Kovačević Koalicija sa DS je smak sveta! – Aleksandar
Vučić
