Redari zapostavljenog društva

Govoreći o aktuelnim temama unutrašnje i spoljne politike, predsednik Srbije Boris Tadić nedavno je pomenuo i promenu Ustava (Večernje novosti, 30. april–2. maj). Tako nešto delovalo je iznenađujuće. Javnosti nije poznato da je o promeni Ustava bilo govora u bilo kojoj instituciji sistema, niti u samoj Demokratskoj stranci. Iznenađenje, doduše, nije bezgranično, pogotovo kada se ima u vidu tajnoviti način donošenja sadašnjeg ustava, krajem 2006. godine. Neočekivan je, pak, nagoveštaj poremećaja saveza bezmalo svih stranaka u pravljenju i odbrani »kosovskog ustava«.

Ne dovodeći u pitanje pravo najvišeg funkcionera vlasti da pokreće razne stvari, pa i promenu ustava, zapitajmo se ipak o pobudama ove inicijative. One nisu naročito zagonetne, barem prema poentama u pomenutom kazivanju predsednika. On je, naime, poentirao dve stvari: smanjenje broja narodnih poslanika i teritorijalnu regionalizaciju. Obe poente imaju prepoznatljivo uporište u preovlađujućem javnom mnenju.
Godinama već raste negativno raspoloženje prema narodnim poslanicima i samoj Narodnoj skupštini. U prilog tome pominje se čitava bujica razloga, od svađalačkog i prostačkog ponašanja, preko kršenja pravnih, političkih i moralnih normi, do raznih privilegija i opterećenja budžeta. Pod dejstvom mnoštva činjenica i čestih afera i skandala, zaista, nije teško steći rđavo mišljenje o najvišoj političkoj instituciji. Rizično je, pak, ako se time nameće mišljenje i o samom parlamentarizmu i njegovim ključnim institucijama. Da bi se taj rizik barem smanjio, neophodne su temeljite analize sadašnjeg stanja i realistične vizije razvoja parlamentarnih institucija, umesto puke negacije nekih očiglednih manjkavosti i podilaženja raširenom mnenju.
I priča o regionalizaciji ima jasan podsticaj. Posle dugotrajnog nagvaždanja o »više od autonomije a manje od suvereniteta« za Kosovo, očigledno je zaoštravanje sporova i sukoba oko Statuta Vojvodine. Predlog o stvaranju više ravnopravnih regiona, na prvi pogled, »demfuje« vojvođansko autonomaštvo i upadljivo rigidnu centralizaciju vlasti. Trenutno preovlađujuće javno mnenje, međutim, ne počiva na dubljoj spoznaji ustrojstva sadašnje vlasti. Još manje se zasniva na uvidu u posledice izostanka temeljnog društvenog konsenzusa o temeljitoj promeni uređenja države koja se očekivala 2000. godine. Izostali raskid s razdobljem razaranja društva i države dovodi do jednog teško održivog stanja kojim, svakako, nije lako vladati. Bez konsenzusa o načinu pretvaranja dugo vladajuće dogme o društvenoj svojini, koja je skrivala razne uzurpacije, u racionalne oblike privatne i javne svojine, kao i o načinu uspostavljanja javne kontrole vlasti nije mogućno postaviti trajnije temelje novog strukturisanja društva i novog sistema vladanja. U takvim okolnostima nije lako ni vladati, a još manje biti lojalan podanik.
Stvaranje novih temelja društva i države, biva sve očiglednije, ignorišu najmoćniji ideološki i politički tabori u Srbiji. Jedni se oslanjaju na izmišljenu nacionalnu tradiciju, a drugi na zamišljeni put k Evropskoj uniji. Iako se ovi tabori razlikuju, čak su često u oštrom sukobu, povremeno iznenađuje s koliko se lakoće odnose prema vladalačkom poslu.

Još u Titovo vreme činilo se da je lako vladati. Vera u lakoću vladanja krasila je i njegove naslednike na vlasti, čak i kada su manje ili više žustro negirali Tita i komunizam. Na pravljenje novih država gledalo se kao na neki jednostavan i lagan posao. Ostavljajući ovde po strani nastajanje novih vlasti i država na tlu nekadašnje Jugoslavije, što tek čeka na temeljitija kritička preispitivanja, ograničimo se ovom prilikom na poimanje vladavine u današnjoj Srbiji.
U već citiranom kazivanju predsednika Tadića o promeni ustava neskriveno preko smanjenja broja poslanika i povećanja broja regiona, to više liči na prepravke »kućnog reda« nego na ozbiljnu »konštituciju«, kako se tradicionalno govori o ustavnom utemeljenju države i društva.
Demokratska stranka, kao okosnica koalicije za evropski put Srbije, s valjanim razlozima insistira na preuzimanju vrednih strana evropske integracije. Već samo preuzimanje normativa EU je od nesumnjive koristi. Međutim, od male je vajde ako se to svodi na neku novu »resavsku školu« i puku propagandu, bez ovdašnje modernizacije društva i demokratizacije države.
Izborne pobede DS i predsednika Tadića počivaju na očekivanjima znatnog broja birača da se Srbija utemelji na evropskim vrednostima, da se iz vremena konfrontacija i razaranja uđe u razdoblje saradnje i stvaranja, da se uspostavi moderno društvo i demokratska država, prosperitetna privreda i snažna kultura, postigne pristojan životni standard, lična i kolektivna bezbednost. To, međutim, nisu samo proklamovani ciljevi već i merila za procenu valjanosti sredstava da se oni domaše, kao i za ocenu trenutno ostvarenih dometa.
Preokupirani vlašću i vladanjem, vladajući krugovi zapostavljaju složena zbivanja u društvu. Pored već pomenutog izbegavanja društvenog konsenzusa o ustavnim temeljima i okvirima novog društva i države, primetna je tolerancija haotičnog procesa privatizacije i postavljanje »naših ljudi« na ključna mesta gde se odlučuje o privredi i društvu. Naročito zabrinjava bezbrižan odnos prema gašenju proizvodnog procesa, što dugoročno potkopava temelje privrede, društva i države. Umesto toga, primetna je lakoća zaduživanja za koje nije izvesno ko će, kada i kako da otplaćuje. Upadljiva je i ravnodušnost prema masovnom gubitku radnih mesta i životnim nedaćama

nezaposlenih. Obećanja socijalnih programa i otvaranja radnih mesta obično se svode na puku demagogiju, naročito pred izbore. A tamo gde je država suvlasnik, malo (ili nimalo) pažnje posvećuje se održanju i unapređenju proizvodnje. Čak i kada nadležni sud poništi ugovor s »kontroverznim« suvlasnikom, vlast je spremna da ga zaštiti i uskrati saradnju i podršku radnicima akcionarima koji vode ogorčenu borbu za poštovanje zakona, ugovora i elementarnih prava radnika i »malih akcionara«. Pomenimo i jednu stvar koja obično izmiče pažnji javnosti. Reč je o statusu lokalne samouprave. Naime, 1995. godine tadašnja vlast je oduzela imovinu lokalnim zajednicama. Nakon pobede opozicije, 1996. godine, u oko 40

najrazvijenijih opština, udruženim snagama, u okviru Saveza slobodnih gradova i opština, pokrenuta je inicijativa za povraćaj imovine lokalnim samoupravama. Za trenutak je izgledalo da su nove lokalne vlasti spremne da radi toga »dižu revoluciju«. Međutim, vođstva dve najveće stranke koalicije Zajedno – DS i SPO – pretežnu energiju su usmerila na raspodelu funkcija vlasti, prisvajanje što većeg dela inače oskudne lokalne kase i na razne međusobice. (Treća stranka – GSS – ni o čemu bitnom se nije pitala.) A posle promena 2000. godine, iz EU je stigla preporuka da se novim zakonom reguliše i imovina lokalne samouprave, ali je nacrt zakona godinama pripreman i odlagan, tako da je Srbija danas jedina zemlja u Evropi u kojoj lokalne samouprave ne raspolažu odgovarajućom imovinom. I nije posredi samo lišavanje lokalnih samouprava značajnijih mogućnosti uticaja na privredne tokove. Reč je, pre svega, o suštinskom ograničenju stvaranja složenog i autonomnog »civilnog društva«, na koje se inače pozivaju ne samo razne nevladine organizacije, nego i sama centralna vlast, kada joj to zatreba.
Umesto realne decentralizacije vlasti, pre svega jačanjem svih kapaciteta lokalne samouprave a time i jačanjem izvorne autonomije privrede, kulture i društva, pojačava se centralizacija vlasti. Uz sve prisniju »kohabitaciju« najjačih stranaka, sve do proklamovanog pomirenja bivše vlasti i opozicije, i sve ono što s tim ide, novim zakonom o političkim strankama bitno je suženo jedno od elementarnih prava građana, pravo na slobodno političko organizovanje i delovanje.
Kada se ima u vidu sve do sada rečeno, može se sklopiti opšta slika naših prilika: spram centralne vlasti nalazi se zapostavljeno društvo. Lišena izvorne snage razvoja društva, i sama centralna vlast gubi na svojoj realnoj snazi. Licitacija moći ima svoje tokove.

Suvišno bi bilo ovom prilikom podsećati na magičnu privlačnost vlasti. Izlišno je prisećati se i onog dela tradicije (ne samo naše) da se vlast stiče i gubi prolivanjem krvi. Uz velike muke i teškoće probijaju se i novi, demokratski impulsi. Ipak, jedan režim koji je izgledao nepobediv, pobeđen je na izborima 2000. godine i overen masovnom i snažnom podrškom građana. Otvarala se perspektiva izlaska iz izolacije i osvajanja slobode i demokratije. Sazrevala je svest o neophodnosti kritičkog suočavanja sa zločinima i pljačkom. Pomaljaju se i neki vidovi normalnog života. Neki su te proboje platili i glavom (pomenimo samo premijera Đinđića).
Pravac daljih zbivanja nije razgovetan. Pogledi ka budućnosti zamućeni su ne samo zbog nadmene i neodgovorne vlasti, zaokupljene same sobom, nego i nedovoljno poznatim tokovima zbivanja u inače zapostavljenom društvu. Sve izvesnije je da smo se našli u raljama sve više centralizovane vlasti i sve moćnijih tajkuna, među kojima postoji mnoštvo raznih veza i uticaja izvan javne kontrole. U takvim okolnostima borba za vlast nalikuje borbi na život i smrt. Ne biraju se sredstva obračuna. Otuda ne čude ni besomučni napadi na sadašnju vlast, pre svega na DS i samog predsednika Tadića. Nameću se mnenja da je njeno rušenje suštinski uslov boljitka, čak nacionalnog spasa. Dramatizacija naprosto mami sklonosti da se poveruje u spasilačku ulogu nekakve »čvrste ruke«, bilo u okviru sadašnje ili neke nove vlasti. Zahtevi za nove izbore više liče na pretnje kaznom nego na legitimnu demokratsku smenu vlasti. Opet se preti »kukom i motikom«, raznim savezima moćnika, domaćih i stranih. Rotaciona revolucija opet se isprečuje ustavnoj demokratiji, samovolja vlasti legitimnoj »konštituciji«. Gubitak poverenja u političke institucije, samu vlast i izbore dobija zabrinjavajuće razmere.
Izlaz iz naše sadašnje situacije valja potražiti u ozbiljnoj javnoj raspravi u kojoj bi se koristila iskustva u rešavanju i naše i svetske krize.