Poruke sa Sabora SPC

Sazvan kao redovno zasedanje, sv. arhijerejski sabor SPC započeo je rad na neki neobičan način – pre epikleze, odnosno zazivanja Duha svetoga u patrijaršijskoj kapeli služena je jutarnja liturgija koju je predvodio mitropolit Amfilohije u Sabornoj crkvi. Od 45 episkopa, koliko ih je pristiglo iz zemlje i rasejanja, samo njih 20 je prisustvovalo liturgiji. Kao i jesenas, sve je bilo jasno jer to je bio siguran znak kakav će odnos snaga biti na Saboru bilo o kom pitanju da je reč. Samom prvom čoveku Sinoda to je bio jasan znak da će to biti loš dan za njega. Već na početku – iako o dnevnom redu mnogo i ne znamo – kada se postavilo još jednom pitanje da li birati novog patrijarha ili ne, bilo je jasno da većine za smenu patrijarha nema i tako je i bilo: bila je neka delegacija kod patrijarha na VMA ali nije javljeno da je »umoljen« da ostane, a ne zna se ni šta je patrijarh rekao, ako je nešto rekao. Onda su započele kombinacije koje odražavaju ljutu borbu za vlast, i u tom smislu su drugi znaci još lakši za čitanje. Crkvom u neredovnom stanju odavno upravlja kolektivno telo, a to je sv. Sinod na čelu sa mitropolitom Amfilohijem, a to Ustav SPC ne dopušta dok je patrijarh živ. Postoje dužnosti koje ne može da preuzme niko i nijedna odluka tog tela nije kanonski validna bez saglasnosti patrijarha. Ako je s patrijarhovim zdravljem tako kako je, izgleda da se pošlo po logici – imaćemo »jak Sinod« ako već nemamo aktivnog patrijarha. I tu se isprečila nevolja koja se lako prevazići ne može. Mnogo je kandidata za Sinod, a tom telu u sadašnjem sastavu je istekao mandat i ono je kanonski nelegitimno u doslovnom smislu reči. Po Ustavu SPC, kandidate predlaže samo patrijarh i to s dvogodišnjim mandatom. Ne može sada, recimo, mitropolit Amfilohije, koji je prvi u Sinodu, da predlaže sebe jer on samo »pomaže« patrijarhu, ali ga nikako ne zamenjuje, kako se to u medijima često kaže. I tu se na sceni pojavljuje – nikako neočekivano – bački vladika Irinej koga svi najavljuju kao »glavnog favorita aktuelnih državnih vlasti«. Za početak se pominje da će on biti zvanični portparol Sabora, a mnogi su smeli s uma da je on to 1995. već bio i nije se snašao na toj funkciji – brzo je zaratio s novinarima i oni s njim.
Iako se Sabor održava iza dobro zamandaljenih vrata, borba se prenela i na ulicu: plakati protiv kanadskog episkopa Georgija lepe se na raskrsnicama centralnih beogradskih ulica. Navodno je to pitanje SPC u Americi na dnevnom redu. Uz druga »vruća« pitanja koja nisu nova, ali su ostala sve do danas bez odgovora. Liturgijski problem je odavno »na ulici«: pobuna konzervativnih struja i organizacija dobija razmere javnih sukoba. U mnogim gradovima Srbije. Da nisu Amfilohije i zvorničko-tuzlanski episkop Vasilije jedini koji lome ruke nad bolesničkim odrom patrijarha Pavla – to je odavno svima jasno. Oko sukoba na Kosovu između Sinoda i vladike Artemija – a reč je o kontroli finansija – rasprava će tek biti žučna, jer ni finansijski ni politički »ulog« nije mali. Nova iskušenja su tek na pomolu. Ni crkvena ni laička javnost ništa ne znaju iz izveštaja o poslovanju koji u ovom momentu stoji pred Saborom. Samo se zna da je akcenat stavljen u ovom trenutku na ogromne izdatke za Hram sv. Save na Vračaru jer se crkveni budžet odavno – to nije velika tajna – dobrano »dopinguje« i puni donacijama države. To nisu mala sredstva i država je odavno izrazila stav – veoma oprezno, da se Crkva ne naljuti – da sve to ne ide lako.

Dobro se zna da je ovo pitanje prisutno u svim tačkama dnevnog reda, kako god one bile određene ili objavljene. Iako je definicija iz Ustava Srbije jasna, odnedavno je prisutna neka nova doktrina u odnosima. Nju forsiraju ljudi iz Ministarstva vera i određene strukture u samoj SPC koje se nedvosmisleno izjašnjavaju. Navodno SPC i država u Srbiji nisu »odvojene već je Crkva nezavisna od države«. To je, kažu, neki »hibridni model« pri čemu nije jasno o kakvom se modelu stvarno radi. Crkveni krugovi ne kriju da bi navodno trebalo »u skladu s odgovarajućim istorijskim činjenicama SPC proglasiti za državnu crkvu« (Pravoslavlje, 15. 04. 2009). Navodno, toga ima i u zemljama EU – toga ima ali nije isto – a u državi je prava zabuna oko ove doktrine kakva se sada zagovara. Ministarstvo vera se nije mnogo »proslavilo« intervencijom u Islamskoj zajednici – neredi dobijaju bukvalno tragične razmere. Progovorilo je oružje i verskog mira nema pa nema. Jasno je da famozni »hibridni model« neće funkcionisati jer se napokon ipak mora znati da li su država Srbija i SPC odvojene ili nisu, i na temelju kakvog sporazuma.
To što se događa na toj relaciji zadaje muke i saborskim ocima – oni treba da odgovore, a oni to ne čine.
Mnogo toga na toj relaciji zbunjuje – crveno-crkveno slovo u kalendaru je »zakon u državi i to je naša stvarnost«. Tako kažu politički prvaci. Oni svoje stranačke crkvene slave pretvaraju u problem u parlamentu, a prvak DSS V. Koštunica je povodom crkvene slave svoje partije na Kalemegdanu priredio pravi mali politički miting. Upravo 9. maja – na dan Evrope i pobede nad fašizmom – u crkvi je služen parastos Nediću i Ljotiću. Pravo na pomen imaju svi, ali je to javni čin; on ima i političku težinu i poruku – i ova upućena Evropi 9. maja iz beogradske Saborne crkve je sasvim jasna i nije dobar znak vremena u kojem živimo.

*

I tako, svi su problemi otvoreni a saborski oci su zabavljeni kombinacijama oko vlasti i prevlasti. Lepo zvuči poruka o Pavlu i posle Pavla, ali je neko jedinstvo teško održati u situaciji kada se kolebamo i oko državnog i oko crkvenog »slova« u zakonu.
Prilika je da saborski oci i o tome progovore, ali nije i sigurno da će oni to učiniti – za sada duh sabornosti nije sišao na saborske oce.

	Mirko Đorđević