Prilozi za biografiju jednog vladike

Oko nas ima mnogo čudnih ljudi. Kad sam razgovarao sa njima i pisao o svakom ponaosob, unosio sam humor, koji ne samo da je moj način razmišljanja, već sam se njime trudio da makar malo oplemenim i one negativne osobine, koje su kod pojedinaca izražene. Tada se humor pojavljivao kao blaga svetlost sveće, koja osvetljava ličnost.
Ovog puta ću pokušati da budem blaga svetlost sveće, jer je ipak svešteno lice u pitanju. Reč je o episkopu mileševskom Filaretu. A počeću od njegovog začetka karijere.
Prvo je bio samo sekretar ondašnjeg patrijarha Germana. Svakodnevno ga obaveštavao ko ga je tražio ili ko ga nije tražio. Donosio mu kafu, lepio marke na koverte i služio mu kao pratnja na svim prijemima, koji su se u to, Titovo doba, uglavnom odvijali u Saveznom izvršnom veću. Sve bi lepo išlo dokle god bi klimao glavom posle svake rečenice Germanove, ali kad se nameri đavo na božje crkveno čedo, on mu izabere crtu preko koje se tada nije smelo prelaziti. Filaret je zapodenuo da ogovara komunizam i to ne sa sagovornikom u četiri oka, nego na sva usta. E, to je naljutilo Germana, jer je on propovedao Hristovu nauku o ljubavi: »Dajem vam savet da ljubite drug druga«.
Filaret je bio sve glasniji, a patrijarh sve bešnji. Pošto je Filaret tada trebalo da ide u Ameriku, German mu je uzeo pasoš. E, tada su se posvađali. A posle toga Filaret dobi premeštaj u manastir Slance, da bi se smirio. Tamo su bili mati Glikerija i dva monaha.
Terao je Filaret te monahe da mu svakog dana kucaju na pisaćoj mašini pisma za Germana. Mati Glikerija nije gledala ni u pasulj, ni u karte, ali je prorekla da će mu vražja mašina doći glave. I zbilja, patrijarhu ubrzo dosadiše ta pisanija, pa premesti Filareta što dalje – čak u Prizren kod vladike Pavla, sadašnjeg patrijarha. Međutim, Filaret ne ode tamo, nego se obrati čuvenom psihijatru Veselinu Saviću.
Olivera Katarina, koja je bila, kako tvrdi, stalni gost dr Veska Savića, u svojoj autobiografskoj knjizi Aristokratsko stopalo piše o njemu najlepše. Jeste da je bio džambas, larmadžija; neki su mislili da je udbaš, drugi da je reakcionar – što je tada interesantno bilo biti za one koji se nisu snašli – ali je doktor Vesko svakome činio što je više mogao. Kad mu je Filaret ispričao svoj slučaj, doktor verovatno samo što nije zaplakao, ali umesto da to uradi on dade Filaretu tako »masno« lekarsko uverenje, te je na osnovu njega odmah penzionisan. Odmah zatim, po kazivanju samog Filareta, »pukla je tikva« između njih. A ja sam čuo da ga je doktor jurio pištoljem, ali ga nije upucao, pošto je Filaret još živ, zdrav, čio i veseo.
Sveži penzioner – sa malom penzijom – dobio je na upravu zemunsku Crkvu svetog arhangela Gavrila.
Tita više nije bilo. Nasledio ga je mali Tito – Milošević – kako je on sebe zamišljao. Filaret se prosto zaljubio u njega. Zaboravio je i na komunizam, koji je doskora otrcavao.
Jednom prilikom otišao sam u njegovu zemunsku crkvu sa Vilijamom Abramčikom, da uplatimo novac za odlazak u Hilandar, jer je to putovanje išlo preko Filareta. Na crkvenom pragu prekrstio sam se, kad me iz male svešteničke kancelarije on opomenu, zapravo

više izgrdi: »Tamo kod desnog zida se prekrstite!« Imao sam šta i da vidim, naslonjena na desni zid crkve, prepun fresaka, stajala je tri metra visoka i dva široka uramljena slika uljanim bojama rađena, a na njoj glavom i bradom Slobodan Milošević. Zapanjio sam se. A kad sam se otpanjio, odgovorio sam da se pred tim čovekom ne krstim. Na to je on podviknuo: »A kako se vaš prijatelj krsti?« A Abramčik, čiji je deda bio jedan od naših pokojnih patrijarha, upozori ga: »Ja se čudim i krstim šta ste to od crkve napravili?!« U svojoj kancelariji upoznao me je sa Vojislavom Šešeljem. Sećam se da sam ga pitao: bili ste komunista; kada se u vama dogodio preokret? Rekao mi je: »Dogodio se u onom momentu kad sam postao suviše dobar komunista«. A potom sam mu postavio pitanje kako je zaslužio zvanje vojvode, nekim kvalifikacionim ispitom, ili ne? Nije hteo da mi odgovori. Ja sam ga upozorio da ću pitati vojvodu od Edinburga kako se

dolazi do titule. Filaret, da bi presekao moje eventualno ispitivanje, objasnio mi je da se ceo narod kune u Šešelja, pa se i on odmah prekrstio i zakleo u njega.
Rat je uveliko trajao. Malo je nedostajalo da prisustvujem telefonskom razgovoru između Filareta i Arkana. Na Beogradskom sajmu je Filaret organizovao prijem paketa za ljude u odsečenom Sarajevu. Slao sam paket mom prijatelju doktoru Tvrtku Kulenoviću – sumnjajući zbog njegovog prezimena da će ga uopšte primiti. U jednom trenutku neko reče Filaretu: »Čuo sam da je ranjen Arkan!« Filaret skoči uvis i udalj; skakao bi i s motkom da je bila tamo negde, pa uzviknu: »Sad ću ja da proverim!« I uputi se ka telefonu. Praveći se nezainteresovan, pođoh za njim. Taman sam mislio da ću otkriti neku tajnu vezu između njih dvojice, ali on prosto oseti moju nameru i promrmlja: »Posle ću ja da ga zovem«.
Nisam izdržao a da u to doba sa njim ne porazgovaram za jedan humoristički list. Nije na odmet da ponovim makar jedno pitanje i jedan odgovor iz tog intervjua. Ja: »Neko mi reče da vas je video sa redenicima i puškom na ramenu. Da li vam je gađanje hobi, ili vam je i to crkvena dužnost?« On: »Nije mi hobi, niti mi je crkvena dužnost, ali što kaže jedna narodna poslovica ‘U društvu se i kaluđer oženi’...«
Kao što više nije Tita, tako ni posle nekog vremena, pomenulo se ne povratilo se, nema ni Miloševića. Sve mi izgleda da bi Filaret i dalje skandirao: »Vo-lim vas«, mada nema odgovora: »Volim i ja vas«, ali zato on koristi svaku priliku da propagira za narodne vođe, Miloševićeve pajtose. Čini se da je u svojoj velikoj ljubavi zaboravio da nekad nije imao lepe reči za Miloševićevog prethodnika.
Imalo bi mnogo štošta da se otkrije. Čak razmišljam da li još nešto da navedem o mileševskim delima Filaretovim o kojima se štampa pre kratkog vremena raspisala. Jedino što mogu da učinim, to je da se ja ne raspišem, nego da pomenem samo monaha Kiprijana, koji je usred zime oteran u neku planinsku crkvicu, gde naokolo nigde nije bilo ni konaka, ni kućice, pa mu je za spavanje služila klupa pred crkvom.
Ima čak i postupaka zbog kojih bi ovaj vladika mogao da bude pohvaljen od boga i ljudi, mada se pokazao kao neka vrsta disidenta.
Monahu Ilarionu, optuženom u Okružnom sudu u Novom Sadu zbog pedofilije, ne tek bilo kakve, nego nasrtaja na dečicu u Dvorskoj bašti u Sremskim Karlovcima, Filaret je posle pritvora dao utočište.
On bi se sažalio i na vladiku Pahomija, kome se suđenje za pedofiliju odvijalo u Vranju. Video sam svojim očima – ne tuđim – na televizijskom ekranu, kako u sud tih dana trči, tapka, skakuće, junačke krvi njegov mlađi kolega – Filaret... Verovatno bi i njemu pružio neko sklonište, da nije sud pre njega pokazao sažaljivost, jer se nekim slučajem Pahomijev predmet zagubio, pa je došlo do njegove zastarelosti.
Za Filareta ne treba brinuti. On, ako bi ostao i bez episkopskog mesta, odmah bi se snašao i ne bi bilo nenadano da ubrzo nađe novo uhleblje. Po svoj prilici osnovao bi neku privatnu crkvu, kao i lekar kome dosadi rad u državnoj medicinskoj ustanovi, pa otvori privatnu ordinaciju.

	Tihomir Ilić