Lazar Manojlović, Zapisi iz vremena zla,
Gariwo, Sarajevo, 2009.
Knjiga tuge i
opomene
U zemlji mržnje najviše mrze onoga koji
ne ume da mrzi.
Ivo Andrić
Od čega svet beži
čega se kultura srami
time se ponose Srbi
i čude se što su sami.
Milan Nenadić
Kada su potpisnika ovih redova, koji je putovao
u Sarajevo 1999. godine, na graničnom prelazu
na ulasku u Republiku Srpsku demonstrativno izveli
iz autobusa zajedno sa još jednim kolegom (on
je uz prezime Brkić imao i jedno »suvišno« tipično
nesrpsko »al Pinto«, a ja nisam imao spasonosno
»ić« na kraju svog prezimena, što je čuvarima
srpske nacionalne čistote u ovom bosanskom entitetu
bilo veoma sumnjivo!) to je pravdano potrebom
da se utvrdi da li smo nas dvojica dužni da platimo
ulaznu taksu ili ne. Naime, jednom diskriminišućom
uredbom tamošnjih vlasti, nesrbi, iako državljani
SR Jugoslavije morali su da plaćaju posebnu taksu
za ulazak, pa su policajci desetak minuta proveravali
naše pasoše očito s namerom da utvrde naš nacionalni
identitet.
Ma koliko cela situacija bila ponižavajuća i ma
koliko da sam bio zgađen otvorenim fašizmom koji,
eto, doživljavam ne više u literaturi ili na filmu,
nego
in vivo, objašnjavao sam to refleksima
užasnog rata i mržnje prema nesrbima koja je još
trajala, sve nadajući se da će protok vremena
učiniti svoje i da će se stvari promeniti nabolje.
Ali kada danas u maju 2009. godine saznajem iz
najnovije knjige Lazara Manojlovića da se iz srpskog
entiteta u Bosni i Hercegovini koji se zove Republika
Srpska, ni dan-danji ne može poslati luksuzni
telegram-čestitka u Sarajevo, i da vas na pošti
otvoreno pitaju – »je l’ to ide u Srpsko Sarajevo
il’ u muslimansko?« – ostajem zapanjen! Jer ako
odgovorite da je telegram sa prelepim slikama
namenjen prosto Sarajevu, nebitno kom njegovom
kvartu, vaša pošiljka neće biti uručena. Naime,
iz Dodikove »Srpske« pozdravni telegrami sa slikama,
i ne daj bože oni sa muzikom, ne mogu biti poslati
u Federaciju!
Da čovek ne poveruje!
Mnogo toga sam znao o zulumima »naših« preko u
Bosni. I sâm sam u to vreme pisao o tome. Ali
i mnogo novog saznao iz ove knjige. Manojlovićeva
knjiga jeste retko štivo koje dolazi od Srba iz
Republike Srpske (uz časne izuzetke koje čine
prof. dr M. Živanović i prof. dr K. Malešević
koji su tokom ratnih godina nedvosmisleno osuđivali
zločinačku Karadžićevu i Miloševićevu politiku),
i koje otvoreno govori o tome šta se zapravo tokom
rata zbivalo sa muslimanskim stanovništvom. To
je svedočanstvo o tom tužnom vremenu u kojem niste
mogli biti prosto čovek, već isključivo pripadnik
jedne nacije. To je bilo vreme u kojem ste glavu
mogli izgubiti ne zato što ste iskazivali ma i
najmanji neposluh ili što ste nekome pružali otpor,
već samo zato što ste bili druge vere i pripadali
drugom
|
narodu. U Manojlovićevoj
Bijeljini arkanovci su već 4. aprila 1992.
godine činili zulume proterujući sve što
nije srpsko. Laž je da su ikoga zaštitili.
Nije bilo lako usprotiviti se i zaštititi
svog inovernog suseda od tih mladih novosrba
željnih »turske krvi«. Mogao si lako stradati
od »svojih«. Samo čudo je spasilo Lazara
Manojlovića od streljanja. Zbog toga što
je kao direktor škole štitio kolege Bošnjake
priprećeno mu je smrću. »Čuvaj se Lazare,
ovo ti je poslednja opomena!« govorili
su mu sa raznih mesta Bijeljinci, njegovi
poznanici naglo preobraženi u Srbe, čistokrvne
do sedmog kolena unazad. Jedan mu je »dobronamerno«
šapnuo: »Tvoja žena je na listi za streljanje«.
Mislili su zbog prezimena da je
|
|
|
Hrvatica. U poslednji čas, preko »veze« je spasao
suprugu. Kada se usprotivio uvođenju veronauke
kao obaveznog predmeta u školama zamerio se mantijašima,
pre svega vladici Kačavendi koji je bio i u ratno
vreme a i danas »bog i batina« u celoj Semberiji.
Kada je javno rekao da škola i dalje treba da
nosi ime narodnog heroja Radmile Lakić, a ne Svetog
Save, dobio je otkaz. Ipak je nastavio svoju borbu.
Pisao je i objavljivao tekstove u listovima koji
nisu zavisili od režima. U njima je prikazivao
stvarno stanje. Razbijao je propagandu o tobožnjoj
srpskoj ugroženosti u Bosni i Hercegovini. O golorukosti
srpskog naroda. Pa ceo svet je znao da su Srbi
još 1991. preuzeli skoro celu JNA sve sa oružjem
i teškim oruđima! Pa pola dali Martiću, a pola
Karadžiću!
U
Republici je objavio seriju tekstova
i ova knjiga sadrži mnoge od njih.
Naročito su za čitaoce upečatljivi njegovi utisci
sa jedne izložbe ratnih fotografija kakvih je
u to vreme širom Republike Srpske bilo na pretek.
Te utiske nije svojevremeno podelio sa čitaocima
Republike pa ih ovde donosimo. Oni se
naprosto ne mogu prepričati, stoga ćemo ih navesti
od reči do reči: »U praznoj sali šetam od slike
do slike. Sve su ogromnih dimenzija... Zastajem
pred jednom. Jeza i strah. Zadrhtim. Gledam stravu
i užas. Horor. Ljudsko tijelo nabijeno na ražanj.
Spodoba u ljudskom obliku okreće ražanj. Ispod
fotografije piše da to ‘njihovi’ peku ‘naše’ borce.
A ja gledam čoveka na ražnju. Srce da iskoči.
Ovo je nacifašizam. Ne pamtim da je to i Hitler
činio. A ovdje u mojoj Bosni gledam taj užas ove
1993. godine. Da li je to moguće. I ne vjerujem
tekstu ispod fotografije. Ćutim. Ne mogu dalje.
A onda osjetim nečiju ruku na ramenu. Okrenem
se. Vidim njega. Gledamo se. Znamo se. On je nekakav
vođa. U uniformi je, ali nije tamo gdje se gine.
Poslao je tuđe sinove. Nevine i naivne. Neka oni
ginu za ‘Vođu’. Tako mi misli promiču, a on kaže:
To što piše ispod, napisali smo mi. Ne peku oni
našeg. To je njihov borac koga peče naš čovjek.
Ćutim. Zanemeo sam. Peče me u grlu. Nemam riječi.
Još se hvali da je ‘njihov’, a ne ‘naš’... On
me pozdravi i ode. Sav sretan što mi je objasnio
razliku i odgonetnuo dio zvjerinjaka... Koja li
je majka rodila tu zvijer?« Posle rata sreo je
tog čoveka. Sada je bio neki visoki inspektor.
U policiji ili poreskom, nije ga najbolje razumeo.
Sada su opet pravili izložbe, ali ikona i crkvenih
relikvija. Ubice i zveri u ljudskom obliku okruženi
mantijašima klanjali su se do zemlje i celivali
svete slike. U čije ime su ubijali i klali.
Kada se rat završio, Manojlović je nastavio da
kritikuje stanje u posleratnom društvu Republike
Srpske. Društvu u kojem dominira Crkva. U kojem
je reč vladike jača od zakona. U kojem nema tolerancije
prema drugima. U kojem nema ni traga od demokratije.
U entitetu – »republici« koja je poput kakve apsolutističke
monarhije u kojoj je svejedno da li su na vlasti
Karadžićev SDS ili Dodikovi »socijaldemokrati«.
Republici koja sanja da postane »država«. Pa da
se priključi Srbiji. Koja, kad Bosna i Hercegovina,
čiji je integralni deo, igra fudbal sa drugim
nacijama, navija za te druge, a ne za svoje momke
koji brane i njezine boje. I naposletku, u republici
u kojoj se i danas prebrojavaju po nacionalnom
ključu. I iz koje se ne može regularno poslati
luksuzni telegram-čestitka u drugi entitet sopstvene
države! »Je l’ u Srpsko Sarajevo il’ u muslimansko?«
Knjiga za razmišljanje. Za tugu i opomenu. Možda
i za slabašnu nadu (ali ipak nadu!) da će u Bijeljini
i drugde u tom zatvorenom i nedemokratskom društvu,
u budućnosti biti još Lazara Manojlovića.
