Početna stana
 
 
 
     

 

Lazar Manojlović, Zapisi iz vremena zla, Gariwo, Sarajevo, 2009.

Knjiga tuge i opomene

U zemlji mržnje najviše mrze onoga koji ne ume da mrzi.
Ivo Andrić

Od čega svet beži
čega se kultura srami
time se ponose Srbi
i čude se što su sami.
Milan Nenadić

Kada su potpisnika ovih redova, koji je putovao u Sarajevo 1999. godine, na graničnom prelazu na ulasku u Republiku Srpsku demonstrativno izveli iz autobusa zajedno sa još jednim kolegom (on je uz prezime Brkić imao i jedno »suvišno« tipično nesrpsko »al Pinto«, a ja nisam imao spasonosno »ić« na kraju svog prezimena, što je čuvarima srpske nacionalne čistote u ovom bosanskom entitetu bilo veoma sumnjivo!) to je pravdano potrebom da se utvrdi da li smo nas dvojica dužni da platimo ulaznu taksu ili ne. Naime, jednom diskriminišućom uredbom tamošnjih vlasti, nesrbi, iako državljani SR Jugoslavije morali su da plaćaju posebnu taksu za ulazak, pa su policajci desetak minuta proveravali naše pasoše očito s namerom da utvrde naš nacionalni identitet.
Ma koliko cela situacija bila ponižavajuća i ma koliko da sam bio zgađen otvorenim fašizmom koji, eto, doživljavam ne više u literaturi ili na filmu, nego in vivo, objašnjavao sam to refleksima užasnog rata i mržnje prema nesrbima koja je još trajala, sve nadajući se da će protok vremena učiniti svoje i da će se stvari promeniti nabolje.
Ali kada danas u maju 2009. godine saznajem iz najnovije knjige Lazara Manojlovića da se iz srpskog entiteta u Bosni i Hercegovini koji se zove Republika Srpska, ni dan-danji ne može poslati luksuzni telegram-čestitka u Sarajevo, i da vas na pošti otvoreno pitaju – »je l’ to ide u Srpsko Sarajevo il’ u muslimansko?« – ostajem zapanjen! Jer ako odgovorite da je telegram sa prelepim slikama namenjen prosto Sarajevu, nebitno kom njegovom kvartu, vaša pošiljka neće biti uručena. Naime, iz Dodikove »Srpske« pozdravni telegrami sa slikama, i ne daj bože oni sa muzikom, ne mogu biti poslati u Federaciju!
Da čovek ne poveruje!
Mnogo toga sam znao o zulumima »naših« preko u Bosni. I sâm sam u to vreme pisao o tome. Ali i mnogo novog saznao iz ove knjige. Manojlovićeva knjiga jeste retko štivo koje dolazi od Srba iz Republike Srpske (uz časne izuzetke koje čine prof. dr M. Živanović i prof. dr K. Malešević koji su tokom ratnih godina nedvosmisleno osuđivali zločinačku Karadžićevu i Miloševićevu politiku), i koje otvoreno govori o tome šta se zapravo tokom rata zbivalo sa muslimanskim stanovništvom. To je svedočanstvo o tom tužnom vremenu u kojem niste mogli biti prosto čovek, već isključivo pripadnik jedne nacije. To je bilo vreme u kojem ste glavu mogli izgubiti ne zato što ste iskazivali ma i najmanji neposluh ili što ste nekome pružali otpor, već samo zato što ste bili druge vere i pripadali drugom
narodu. U Manojlovićevoj Bijeljini arkanovci su već 4. aprila 1992. godine činili zulume proterujući sve što nije srpsko. Laž je da su ikoga zaštitili. Nije bilo lako usprotiviti se i zaštititi svog inovernog suseda od tih mladih novosrba željnih »turske krvi«. Mogao si lako stradati od »svojih«. Samo čudo je spasilo Lazara Manojlovića od streljanja. Zbog toga što je kao direktor škole štitio kolege Bošnjake priprećeno mu je smrću. »Čuvaj se Lazare, ovo ti je poslednja opomena!« govorili su mu sa raznih mesta Bijeljinci, njegovi poznanici naglo preobraženi u Srbe, čistokrvne do sedmog kolena unazad. Jedan mu je »dobronamerno« šapnuo: »Tvoja žena je na listi za streljanje«. Mislili su zbog prezimena da je
 
Hrvatica. U poslednji čas, preko »veze« je spasao suprugu. Kada se usprotivio uvođenju veronauke kao obaveznog predmeta u školama zamerio se mantijašima, pre svega vladici Kačavendi koji je bio i u ratno vreme a i danas »bog i batina« u celoj Semberiji. Kada je javno rekao da škola i dalje treba da nosi ime narodnog heroja Radmile Lakić, a ne Svetog Save, dobio je otkaz. Ipak je nastavio svoju borbu. Pisao je i objavljivao tekstove u listovima koji nisu zavisili od režima. U njima je prikazivao stvarno stanje. Razbijao je propagandu o tobožnjoj srpskoj ugroženosti u Bosni i Hercegovini. O golorukosti srpskog naroda. Pa ceo svet je znao da su Srbi još 1991. preuzeli skoro celu JNA sve sa oružjem i teškim oruđima! Pa pola dali Martiću, a pola Karadžiću!
U Republici je objavio seriju tekstova i ova knjiga sadrži mnoge od njih.
Naročito su za čitaoce upečatljivi njegovi utisci sa jedne izložbe ratnih fotografija kakvih je u to vreme širom Republike Srpske bilo na pretek. Te utiske nije svojevremeno podelio sa čitaocima Republike pa ih ovde donosimo. Oni se naprosto ne mogu prepričati, stoga ćemo ih navesti od reči do reči: »U praznoj sali šetam od slike do slike. Sve su ogromnih dimenzija... Zastajem pred jednom. Jeza i strah. Zadrhtim. Gledam stravu i užas. Horor. Ljudsko tijelo nabijeno na ražanj. Spodoba u ljudskom obliku okreće ražanj. Ispod fotografije piše da to ‘njihovi’ peku ‘naše’ borce. A ja gledam čoveka na ražnju. Srce da iskoči. Ovo je nacifašizam. Ne pamtim da je to i Hitler činio. A ovdje u mojoj Bosni gledam taj užas ove 1993. godine. Da li je to moguće. I ne vjerujem tekstu ispod fotografije. Ćutim. Ne mogu dalje. A onda osjetim nečiju ruku na ramenu. Okrenem se. Vidim njega. Gledamo se. Znamo se. On je nekakav vođa. U uniformi je, ali nije tamo gdje se gine. Poslao je tuđe sinove. Nevine i naivne. Neka oni ginu za ‘Vođu’. Tako mi misli promiču, a on kaže: To što piše ispod, napisali smo mi. Ne peku oni našeg. To je njihov borac koga peče naš čovjek.
Ćutim. Zanemeo sam. Peče me u grlu. Nemam riječi. Još se hvali da je ‘njihov’, a ne ‘naš’... On me pozdravi i ode. Sav sretan što mi je objasnio razliku i odgonetnuo dio zvjerinjaka... Koja li je majka rodila tu zvijer?« Posle rata sreo je tog čoveka. Sada je bio neki visoki inspektor. U policiji ili poreskom, nije ga najbolje razumeo. Sada su opet pravili izložbe, ali ikona i crkvenih relikvija. Ubice i zveri u ljudskom obliku okruženi mantijašima klanjali su se do zemlje i celivali svete slike. U čije ime su ubijali i klali.
Kada se rat završio, Manojlović je nastavio da kritikuje stanje u posleratnom društvu Republike Srpske. Društvu u kojem dominira Crkva. U kojem je reč vladike jača od zakona. U kojem nema tolerancije prema drugima. U kojem nema ni traga od demokratije. U entitetu – »republici« koja je poput kakve apsolutističke monarhije u kojoj je svejedno da li su na vlasti Karadžićev SDS ili Dodikovi »socijaldemokrati«. Republici koja sanja da postane »država«. Pa da se priključi Srbiji. Koja, kad Bosna i Hercegovina, čiji je integralni deo, igra fudbal sa drugim nacijama, navija za te druge, a ne za svoje momke koji brane i njezine boje. I naposletku, u republici u kojoj se i danas prebrojavaju po nacionalnom ključu. I iz koje se ne može regularno poslati luksuzni telegram-čestitka u drugi entitet sopstvene države! »Je l’ u Srpsko Sarajevo il’ u muslimansko?«
Knjiga za razmišljanje. Za tugu i opomenu. Možda i za slabašnu nadu (ali ipak nadu!) da će u Bijeljini i drugde u tom zatvorenom i nedemokratskom društvu, u budućnosti biti još Lazara Manojlovića.
  Zlatoje Martinov
 
Demokratija i kulturna politika
1-30. 06. 2009.
     


Danas

 
 
 
 
Copyright © 1996-2009