Demokratija i kulturna politika*

U celoj knjizi bavili smo se opozicionom kulturnom politikom društvenih pokreta posmatrajući je iz okvira »postmodernog zaokreta« u novoj političkoj sociologiji. Posebno smo se posvetili nekolicini tema vezanih za kulturnu politiku savremenog društvenog života: individualizaciji i promenama u građanskom društvu, na lokalnom i globalnom nivou, uključujući i način na koji se međusobno prepliću u do sada neviđenim razmerama; globalizaciji i promenama u političkim strukturama; pravima građana i novim oblicima egalitarnog pluralizma za koji se bore društveni pokreti. Ozbiljno smo shvatili ideju da se u savremenim društvima odvijaju značajne promene, što podrazumeva izmenjeni položaj nacionalne države kao centra političke aktivnosti. Država je i dalje značajna, ali je sada samo jedno od polja na kojima se odvija politika, privilegovana je u pojedinim aspektima, ali daleko od toga da u svojim rukama drži isključivu moć, kao što je to bio slučaj u tradicionalnoj političkoj sociologiji. Pored

toga, kao što smo videli, država je i sâma predmet kulturne politike utoliko što se sada reformiše kao internacionalizovana država.
Druge oblasti osporavanja i transformacije u građanskom društvu su takođe značajne, kako zbog toga što su i sâme izložene potiskivanju i isključivanju, tako i zbog toga što se upravo u tim oblastima odvijaju dalekosežne promene u perspektivi, redefinisanje interesa i rekonfigurisanje društvenih odnosa. Ovo je najočiglednije u posledicama ženskog pokreta. Pokret je imao relativno malo neposrednog efekta na državnu politiku u liberalnim demokratijama zapada, ali je transformisao društveni život do te mere da je država sada primorana da reaguje na izmenjene uslove. Premda je teško da se precizno izdvoje efekti koje je doneo ženski pokret, u odnosu na druge promene u društvu koje su uticale na naše živote, dovoljno je baciti pogled na filmove, knjige i televizijske emisije iz šezdesetih godina prošlog veka i setiti se kako predstave koje nude o odnosima između polova uglavnom nemaju ironičnu crtu, da bi se shvatilo da se definicija o tome šta znači biti žena u savremenom svetu potpuno promenila. Više se ne polazi od pretpostavke da će žene žrtvovati svoje želje, kao pojedinca, u ime toga da budu dobre supruge i majke, da žive posredno kroz svoje muževe i decu, niti da će za svoju pokornost muškarcima u javnosti biti nagrađene njihovom zaštitom i kavaljerstvom. Ove promene su gotovo neprimetne u dugom roku, ali su ipak vrlo realne. Neosporno je da je način na koji su osporene predstave žena, ženske subjektivnosti i pojedinosti međusobnih odnosa polova, kao posledica ženskog pokreta, doveo do dubokih promena u svim ovim aspektima naših života. Rečenica: »Nisam feministkinja, već...«, posle čega sledi izjava koja bi bila nezamisliva pre pojave ženskog pokreta šezdesetih godina prošlog veka, predstavlja dokumentovanu karakteristiku savremenog života.
Ostali društveni pokreti nisu bili u istoj meri efektni. Ipak su angažovani u kulturnoj politici građanskog društva na sličan način otvarajući prostor za osporavanje na poslu, kod kuće, u medijima itd. Ukoliko je ekološki pokret uticao na našu perspektivu globalne štete i mogućnosti održivog razvoja, na primer, topodrazumeva da razmišljamo o tome šta trošimo, koja saobraćajna sredstva koristimo, stepenu u kome podržavamo način na koji su nacionalne ekonomije orijentisane na rast, odnosu prema životinjama i selu itd. Mada je, kao i u slučaju ženskog pokreta, odgovor na svako pitanje koje proizlazi iz ove problematike uvek kontroverzan, već i sâma činjenica da sada predstavljaju određenu problematiku ima politički značaj. To nisu problemi koje mogu jednostavno da reše države, pa čak ni međunarodna regulativa. Podrazumevaju kompletnu transformaciju našeg shvatanja načina na koji život treba da se živi. U tom smislu, politika na nivou države proističe iz ovih fundamentalnih shvatanja; njihova transformacija odvija se na sveobuhvatnom i duboko usađenom nivou.
Kulturna politika u građanskom društvu po prirodi ima kvalitet demokratizacije utoliko što otvara pitanja o tome kako živeti, pri čemu je na njih ranije već odgovoreno ili su odgovori bezrezervno prihvaćeni; omogućava raspravu o određenoj problematici u raznim grupama i u raznim društvenim kontekstima. Jasno je da mediji imaju značajnu ulogu u oblikovanju ovih rasprava koje se odvijaju u vremenu i prostoru. Međutim, pitanja se pokreću i u društvenim interakcijama koje su manje kontrolisane. Postoji određena problematika oko koje pojedinac mora da organizuje svoj život i, ukoliko je to slučaj, svako učestvuje u kontinuiranom razmatranju načina na koji je suštinska pitanja moguće rešavati. U tom smislu, pitanja koja pokreće kulturna politika uvek su predmet demokratske borbe mišljenja, čak i u situacijama kada su neki pojedinci rečitiji ili u boljoj poziciji da svoje definicije učine prihvatljivim.
Kulturna politika u liberalnim demokratijama takođe ima tendenciju usmerenu ka većem stepenu pluralizma. Najuspešniji društveni pokreti na zapadu skloni su politici levog krila i okrenuti ka libertarianizmu i ravnopravnosti. Efekti kulturne politike u kojoj su angažovani podrazumevaju otvaranje prostora za suprotstavljanje i odbijanje da se taj prostor zatvori osim u slučajevima kada aspekti ravnopravnosti imaju prioritet nad slobodom pojedinca. Uprkos strahu od »političke korektnosti«, čitav niz ličnih i profesionalnih životnih izbora sada je prihvatljiv i za muškarce i za žene. Pitanje ravnopravnosti polova istovremeno je stalno prisutno u medijima, kreiranju politike i zakonodavstvu. Kulturna politika ženskog pokreta, dakle, imala je sveobuhvatne efekte demokratizacije, s obzirom na tendenciju da se identifikuje sa zahtevima da pojedinci treba da raspolažu pravom izbora sopstvenog načina života, te da žene treba da imaju iste uslove i da budu nagrađene na isti način kao muškarci.
Važno je konstatovati, međutim, da kulturna politika ne mora uvek da ima efekte demokratizacije u ovom smislu. Društveni pokreti desnice zanemareni su u političkoj sociologiji i u ovoj knjizi priklonili smo se toj tendenciji. U ove pokrete spadaju

nacionalistički, rasistički pokreti, kao što su Nacionalni front †National Front‡u Britaniji, pokret Bela nadmoć †White Supremacy‡u SAD i oni koji su sada toliko poznati u Evropi. Sve pokrete koji se bore za povratak na moral »tolerantnog društva« iz perioda pre šezdesetih godina prošlog veka takođe treba svrstati u ovu kategoriju. Ovi pokreti su daleko od zalaganja za praksu slobodne volje i ravnopravnosti, već su usmereni na homogenizaciju društva oko vrednosti »moralne većine« za koju se bore pokreti u SAD i za vraćanje onoga što smatraju tradicionalnim ponašanjem belih društava. Bave se kulturnom politikom, mada se trude da zatvore, a ne da otvore prostor za osporavanje suštinskih pitanja. Naravno, paradoksalno je što, da bi to ostvarili, moraju da se upuste u izgrađivanje novih identiteta i transformisanje kontinuirane društvene prakse. Upravo je to razlog zbog koga ovi pokreti u konačnom smislu ne mogu da budu uspešni. Zbog činjenice da kulturnom politikom moraju da se bave kako bi doveli do nove tradicionalizacije društva, njihovi poduhvati su unapred osuđeni na neuspeh. Ipak, način na koji

su društveni pokreti desnice angažovani u kulturnoj politici, u cilju ograničavanja slobode pojedinca i ravnopravnosti, jasno ukazuje na to da – premda je kulturna politika po svojoj prirodi demokratska u tome što podstiče borbu mišljenja – ne mora da bude demokratska u smislu ciljeva, niti, eventualno, posledica.
»Postmoderni zaokret« nove političke sociologije stavio je naglasak na kulturnu politiku u građanskom društvu. Ovo je značajan korektiv u odnosu na staru političku sociologiju koja se bavila samo politikom na nivou nacionalne države. Međutim, značajno je i to da državu ne treba zanemariti kao polje na kome se odvija politika. Bez obzira na nezainteresovanost za partijsku politiku i cinizam u odnosu na reprezentativnu demokratiju, način na koji procesi globalizacije dovode do problema vezanih za autonomiju i suverenitet starog modela nacionalne države, uz značaj transnacionalne politike za globalnu demokratiju, država koja se internacionalizuje je od vitalne važnosti za ostvarivanje globalnog upravljanja sa izraženijom demokratskom dimenzijom. U stvari, demokratizacija građanskog društva usko jepovezana sa demokratizacijom države. Tolerancija različitosti i poštovanje mogućnosti osporavanja određenih pitanja delimično zavise od vladavine prava koju sprovodi država. U dramatičnom primeru »plišane revolucije« koji smo pominjali, na primer, mada su protesti u građanskom društvu nesumnjivo doveli do rušenja totalitarnih režima istočne Evrope, to ne bi bilo moguće da vlada SSSR nije povukla vojnu podršku kojom bi, inače, bili pregaženi.
Pored toga, model kulturne politike koji koristimo u ovoj knjizi ne treba shvatiti na način da se odnosi samo na politiku u građanskom društvu. Nove formacije države koje se razvijaju na internacionalnom i nadnacionalnom nivou obavezno su vezane za kulturnu politiku. Suštinska pitanja državne moći, te načina na koji ta moć treba da se podeli i koristi, otvorena su za raspravu. Praksa koja se uvodi zavisi od toga kako će se ova pitanja rešavati, kako u kratkom, tako i u dugom roku. U ovom smislu, sadašnji period pruža mogućnosti za izraženije demokratsko kosmopolitsko upravljanje, a politička sociologija treba na to da reaguje, a da istovremeno predstavlja i resurs. †...‡

Termini

građansko društvo: kao ideal liberalne demokratije, to je sfera privatnih institucija, organizacija, udruženja i pojedinaca koje štiti intervencija države, ali izvan okvira svojih nadležnosti.

internacionalizovana država: oblik države koji se u ovom trenutku razvija kao aspekt globalnog upravljanja. Deli suverenitet, kao rezultat učešća u međunarodnim sporazumima, naročito onim na osnovu kojih su njeni građani obuhvaćeni međunarodnim pravom. V. takođe nacionalna država.

kultura: najbolja analiza ovog termina i dalje je analiza Rejmonda Vilijamsa †Raymond Williams‡.Koristi se na bar četiri različita načina:
1. »Opšti proces intelektualnog, duhovnog i estetskog razvoja« kao u konstataciji »ona je kulturna osoba«.
2. »Određeni način života, bilo naroda, perioda ili grupe«, kako ovaj termin koriste antropolozi kada opisuju različite kulture. †...‡

kulturna politika: postoji bar četiri načina na koji se koristi ovaj termin:
1. Politika kulturnih predstava: na primer, Stjuart Hol objašnjava kretanje od politike »odnosa predstava« do politike »same predstave« (Hall, 1992b: 253).
2. Politika kulturne proizvodnje, način na koji se organizuje, promoviše ili potiskuje, na primer, u obrazovanju, informisanju i trgovini (Street, 1997b).
3. Politika koja se odnosi na pitanje šta se smatra kulturom i ko je marginalizovan ili isključen iz njene proizvodnje (Jordan and Weedon, 1995: 7).
4. Politika simboličnog definisanja prakse kroz koju se identiteti, društveni odnosi i pravila osporavaju, ruše i eventualno transformišu. Ovo je smisao kulturne politike kojim se uglavnom bavi ova knjiga.
V. takođe kultura.

nacionalna država: istorijski specifičan oblik države, koji se inicijalno razvio u Evropi i SAD u periodu od XVII do XIX veka i proširio na ostale delove sveta, sa dekolonizacijom u XX veku. Moderna država vlada nacijom čiji pripadnici formiraju zajednicu ili zajedničku kulturu. V. takođe internacionalizovana država; država.

nadnacionalan: iznad nacionalne države; politička institucija sa ovlašćenjima koja joj je prenela nacionalna država i sa kojom nacionalna država mora da deli suverenitet, na primer, Evropski parlament.

* Iz: Kejt Neš, Savremena politička sociologija. Globalizacija, politika i moć, prevela Saša Višacki, JP »Službeni glasnik«, Beograd 2006, str. 302–306, 311, 312.