Razgovori u Građanskoj čitaonici i u Domu mladih

Pojedinac, grupa, društvo

Novinski članak u formi intervjua, objavljen u prvomajskom prazničnom broju dnevnog lista Blic, autorke Nadice Jakovljev, posvećen prilikama u »Jugoremediji«, sa reljefnim naslovom »Od bravara, preko radničkog lidera, do direktora« (reč je o Zdravku Deuriću), poslužio je 11. 05. 2009. kao polazište za razgovor u kojem su učestvovali glavni akteri članka, Nebojša Popov, članovi Grupe građana za podršku radnika akcionara, više istaknutih članova »pobunjene« grupe radnika »Jugoremedije«, kao i rukovodstvo pokreta Ravnopravnost. Razgovor je trebalo da promišlja ulogu pojedinca, unutrašnju i spoljnu dinamiku unutar grupe i da pruži osnovne naznake recepcije ovih pokreta u društvu.
Dobra pitanja novinarke Jakovljev i neobično otvoreni odgovori Zdravka Deurića bili su dobro polazište za produbljavanje izrečenih stavova. Dok je bio radnički lider i, kako veli, delio sudbinu miliona drugih radnika, imao je nepodeljenu podršku grupe od oko 150 ljudi, čak i u pojedinim fazama borbe kad nije uspevao, a sada se, na mestu direktora, pita da li će biti isto tako uspešan. Ostvareni ciljevi borbe, pravo na vlasništvo i pravo na rad, pasivizirali su grupu i nema artikulisanog odgovora da li on, koji odlučuje

svakodnevno, ima njihovu podršku. Našao se u rascepu pritisaka radnika za zapošljavanje njihove dece, ogromnog posla rekonstrukcije fabrike, sa iznuđenom i nasleđenom trkom sa vremenom. I sa traženjem preko potrebnih kredita. Ne spada u »pedigrirane« direktore, u društvu ne

postoji jasno definisan okvir menadžerstva sa nekim elementarnim poslovnim i etičkim pravilima, suočava se sa centrima partijske moći i partijske države koja distribuira novčana sredstva po prepoznatljivom šablonu, a sve u uslovima potpune blokade veledrogerija. Prošao je kroz šumu šiba medijskih najnižih uvreda, aluzija na obrazovanje, jednu vrstu bojkota od ljudi koji su i poslovno i etički daleko iza njega.
Grupa radnika (oko 150 ljudi), posle trogodišnje borbe pobedila je i dokazala kroz sudske instance nelegalnost privatizacije i nelegalnost pokušaja dokapitalizacije, i od marta 2007. godine zajedno sa drugim malim akcionarima preuzela sopstvenu fabriku. Tokom borbe ova grupa je kompaktno delovala, vodio ju je jedan interes i jedan cilj. Postojala je živa unutrašnja komunikacija, kao i akciono jedinstvo, kako u protestima i štrajkovima tako i u sudskim sporovima. Svako ročište bilo je neobična prilika da se svi pojave!
Prelazak u »normalne« okolnosti svakodnevnog rada utišao je polako, a sada i sasvim pasivizirao nekadašnje članove grupe. U novim okolnostima njihovi interesi su drugačiji, izazvani pojedinačnim potrebama, nekad iskazanim i kao zahtevima. Grupa je amorfna, nema okvir delovanja. Neaktivni su i sindikat i udruženje malih akcionara. Iskustva »Jugoremedije« su jedinstvena, bila je prilika da sindikat artikuliše nov način delovanja, sada kada nema gazde, već hiljade malih vlasnika. Takođe, i udruženje malih akcionara, osim retkih skupština, koja takođe funkcioniše preko svega nekoliko ovlašćenih zastupnika, ne ostvaruje unutrašnju komunikaciju i ne šalje jasnu poruku Upravnom odboru i menadžeru. Zato je teret na direktoru Deuriću objektivno veliki, jer svaki dan, kako veli, mora sam da donosi odluke.
Nesumnjivo da je uspeh u borbi radnika akcionara »Jugoremedije« podstakao samopouzdanje u sličnim aktivnim grupama radnika u Zrenjaninu (»Šinvoz«, »Bek«), kao i van grada. Postojala je izvesna komunikacija sa sličnim grupama u Kanjiži (»Keramika«), Aranđelovcu (»Venčac«), Beogradu »C market«, RK Beograd). Pokušaji da se osnaže ove grupacije formiranjem Udruženja radnika akcionara (URA) nije uspeo. Grupe nisu dovoljno sarađivale ili češće, kada su prodajom akcija, najžešće jeftino i prevareni, ostajale bez dalje motivacije. Jedna od retkih »živih« grupa su radnici »Šinvoza« (čak oko 300 ljudi), koja je u borbi postigla da se raskine kupoprodajni ugovor sa kupcem Nebojšom Ivkovićem, učešćem u radu Anketnog odbora Skupštine grada Zrenjanina dokaže prevaru, ali umesto da ovaj raskid ima neke očekivane logične sankcije po »gazdu«, putem stečaja, uz direktno učešće državnih organa, Ivković je nagrađen, pa sada poseduje celo preduzeće umesto dela vrednosti koji je kupio.
Najproblematičnije u trijadi pojedinac–grupa–društvo je ovo potonje. Pojedinci, proizašli iz borbe grupe radnika za jednako pravo na vlasništvo, ma koliko ono bilo, uz pomoć površnih medija doživljavaju se u društvu kao neke puke incidentne pojave, obično s prezirom navodnog relikta iz vremena socijalističkog samoupravljanja, a ne kao demokratsko pravo. Dalje, ne postoji minimalni privredni sistem, nijedna politička stranka ne organizuje realnu debatu o rešenjima u privredi i u društvu. Dinamika različitih grupa u Zrenjaninu, i sa pozicije kulture društva i sa pozicije najviše vlasti u zemlji, dragocena je, ne samo po brzini dijagnosticiranja problema, već i po konkretnim rešenjima koja nude.

Sličan razgovor, ali sada o problemima »Šinvoza«, sa predloškom jedne televizijske emisije (RTS 1, »Da, možda, ne«, novinarke Olivere Kovačević) i napisima u listu Republika, održan je u Građanskoj čitaonici u Zrenjaninu (4. 05. 2009). Prisustvovali su učesnici TV emisije, radnici »Šinvoza«, glavni i odgovorni urednik Republike, članovi Grupe građana za podršku radnika akcionara, članovi Anketnog odbora Skupštine grada, članovi pokreta Ravnopravnost.
Takav moćan medijum sa milionskom publikom pružao je priliku da se jasno iznesu

razlozi Anketnog odbora o istini u slučaju »Šinvoz«, da se iskažu osnovni razlozi oveporažavajuće privatizacije, kao i način da se iz teškoća izađe. Međutim, TV emisije ovog tipa nikada nemaju vremena ni za jednu dovršenu kultivisanu misao. Skače se s teme na temu, iz jedne fabrike u drugu, iz jednog grada u drugi, ništa se ne apsolvira, samo se gomilaju »slučajevi« i, u osnovi, ovakve

ovakve emisije ne pomažu oštećenim radnicima. Dodatno, i radnici stvaraju konfuziju, jer se traži pomoć od onih istih koji su ih upropastili...
Nastojanje da se ukloni konfuzija usledilo je na zboru bivših radnika »Šinvoza« u Domu mladih (20. 05. 2009). Potvrđeno je da grupa realno postoji, da je životno zainteresovana za događaje oko »Šinvoza«, ne samo pažnjom kojom su pratili izvestioce, nego i sopstvenim učešćem u razgovoru.
Radnički vođa Mita Lisica uveren je da će se kriminalne radnje u »Šinvozu« razotkriti, da će istina izaći na videlo, da je odbrana Agencije za privatizaciju o navodnoj neaktivnosti malih akcionara u toku prve dve godine od privatizacije ordinarna laž, i apelovao je na radnike da se nakon završetka izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije i prezentacije Vladi Republike Srbije svi okupe u Beogradu i ne vrate bez opipljive promene u odnosu na njihov tretman.
Branislav Markuš, predsednik Anketnog odbora Skupštine grada Zrenjanina o istini u slučaju »Šinvoz«, izvestio je radnike o inicijativama nakon jednoglasnog usvajanja izveštaja. Na adresu pet odgovornih institucija i pojedinaca poslat je predlog Anketnog odbora kako da se pravnim putem stanje u »Šinvozu« dovede u položaj pre privatizacije (2004), ali nijedan odgovor nije stigao.
Zdravko Deurić, predsednik pokreta Ravnopravnost i član privrednog veća Skupštine grada Zrenjanin, referisao je o pismenom obraćanju odgovornom licu u »Šinvozu« sa osnovnim pitanjem dokle se stiglo po planu reorganizacije privatizacije nakon stečaja. Ne postoji zvaničan odgovor, već jedno pamfletsko pismo uvredljivog tona i sadržaja.
Vladimir Zlatanović, potpredsednik pokreta Ravnopravnost, inače diplomirani pravnik, komentarisao je nedavnu prvostepenu presudu Trgovinskog suda u Beogradu, prema kojoj država treba da vrati novac Nebojši Ivkoviću i pored raskida kupoprodajnog ugovora, kao poražavajuću za državu. Isti čovek koji je upropastio firmu, predlaže i diktira kroz stečaj plan reorganizacije, a uz to mu se i vraća novac, tako da džabe, na poklon, dobija celu ogromnu fabriku, a radnici gube posao, akcije, isto kao i država svoj udeo. Dodatno, sa neviđenim cinizmom gazda priča o budućoj perspektivnoj firmi. Umesto da razvija radni proces, da uvećava realne prihode putem poreza i puni budžet, država se zadužuje na milijarde evra kod MMF-a. Smatra da ovakvo vođenje državnih poslova ukida budućnost takvoj državi a i društvu.
Nebojša Popov je uveren da je istina na strani radnika, da su analitički članci u Republici to i uverljivo pokazali. Slične nalaze imaju i Savet za borbu protiv korupcije, Skupština grada Zrenjanina i deo kritičke javnosti, dakle postoje razumni ljudi koji vide problem i glasno ga iznose.
Osnovni problem i u slučaju »Šinvoz« je svojina i njen tretman. Od 1995. godine lokalne zajednice nemaju nikakvu imovinu, sve je podržavljeno. Koalicija Zajedno, nakon izbora 1996/97. i pobede u 40 najvećih gradova Srbije, obećavala je zakonske promene (sve do njenog raspada), a već godinu dana nakon promena, 2000. godine, Savet Evrope preporučio je donošenje odgovarajućeg zakona. Godine 2004. nacrt ovog dokumenta

stigao je u Skupštinu Srbije, a od tada nastaje ponovo ćutnja. Postoji jedan stalan otpor partijskih elita protiv donošenja ovakvog akta i mi smo jedina zemlja u Evropi bez njega. Zrenjanin je nakon nalaza Anketnog odbora prvi grad koji se i zvanično obratio Skupštini Srbije sa ovim životnim pitanjem. Rasprave o Pokrajini Vojvodini i o regionima ne

donose suštinske promene. Iskustva sa razvojem lokalnih zajednica Evropa ima već više stotina godina i ona su pozitivna. Radnici »Šinvoza« se ovom inicijativom bore za čitavu zemlju da se društvo i država iščupaju iz mengela centralne vlasti, težnji raznih tajkuna i drugih centara moći. Solidarnost i upornost ove grupe mogu dovesti do promene odnosa prema njima i u policiji, pravosuđu, izvršnoj vlasti, i da će konačan ishod biti sličan kao u slučaju »Jugoremedija«.
Gospođa Ljiljana Vekecki, nekadašnja radnica u knjigovodstvu »Šinvoza«, vrlo uverljivo i nadahnuto je polemisala sa friziranim podacima sadašnjeg rukovodstva u stečaju. Zar može 28 radnika da zameni 600 ljudi? Fingiraju se formalni radni nalozi (čak 900) a nijedan vagon niti lokomotiva nisu remontovani! To je i nemoguće jer su stotine najboljih majstora na ulici. Uvredljivi tonovi na račun Zdravka Deurića i »Jugoremedije« su glupavi. Kada bi »Šinvoz« bio i upola tako uspešno preduzeće bila bi to velika sreća za sve...
U posebnoj atmosferi, sa onim dragocenim magnetizmom koji povezuje stotine ljudi, Zdravko Deurić podsetio je na borbu radnika »Jugoremedije« i apelovao na izdržljivost i solidarnost. Aplauz je govorio rečitije od bilo koje rečenice. Sledeći skup svih radnika »Šinvoza« je ispred Vlade i u Vladi Republike Srbije.

	Slavko Golić