Približavanje drugom čoveku predstavlja i osnovnu dramu i osnovni izvor energije ljudskog postojanja. Tu dramu proizvodi korišćenje sredstava i ciljeva koji se bitno razlikuju po tome što mogu da vode očuvanju i unapređenju ljudskog sveta ili, pak, njegovoj razgradnji. Moral označava upravo način osvajanja društvenog prostora. I moralom i nemoralom se osvaja društveni prostor, i moral i nemoral sadrže energetske potencijale, ali jedan deo ljudskih koraka taj prostor čine boljim, a drugi deo koraka ga čine gorim – jedan je stvaralački, kojim se taj prostor »širi« a drugi je destruktivan kojim se on »sužava«. Tako fenomen morala ima svoj pozitivni aspekt (moral) i svoj negativni aspekt (nemoral). I najmanji korak koji čovek napravi u društvenom prostoru stavlja ga pred izbor između morala i nemorala. To je naš osnovni izbor i za njega je vezan i najviši stepen naše slobode.
Izbegavanjem da ponese nužan deo tereta ljudskog postojanja, nemoral parazitira na tvorevinama ljudskog sveta i vodi u pravcu zatvaranja ljudskih mogućnosti, iscrpljivanju ljudskih resursa, negaciji i destrukciji ljudskih tvorevina. Ove korake olakšava ono što bi mogli da nazovemo »negativnom moralnom gravitacijom« – sredstva i ciljevi koji spadaju u nemoral dostupniji su, daju brže i veće efekte u osvajanju društvenog prostora i u oslobađanju energije od onih koji vode očuvanju ljudskog sveta.
Na drugoj strani, moral vodi očuvanju i unapređenju ljudskog sveta, ali korake u ovom pravcu je teže praviti u meri u kojoj je teže stvarati nego razarati. S obzirom na suprotne usmerenosti »negativne moralne gravitacije« i potrebe za očuvanjem ljudskog sveta, odnos između morala i nemorala u društvu je često uravnotežen, ali pokazuje se da su i male prevage značajne jer pokreću određene, stvaralačke ili destruktivne društvene procese.
Ako pogledamo koje »sile« deluju u okviru moralnog fenomena, naći ćemo da čoveka u društvenom prostoru pokreću dva u velikoj meri suprotstavljena poriva uz pomoć kojih osvaja društveni prostor: to su egoizam i empatija. Čitava drama moralnog života odvija se između ovih polova.
Ova dva poriva deluju u suprotnim smerovima ali se dopunjuju. Ego afirmiše subjekat i ide u pravcu negiranja drugoga, a empatija afirmiše drugoga i ide u pravcu negiranja samog subjekta. Ako pored ega u moralnoj strukturi postoji i empatija, drugi nije tretiran samo kao sredstvo nego i kao cilj. Ako je u samozaboravu prisutna samo empatija, pojednostavili smo svoju moralnu strukturu, ali smo je u isto vreme napravili manjkavom – sa koje pozicije onda uvažavamo drugoga. Slično se događa ako je prisutan samo ego: lakše je voditi računa o jednom cilju nego o više njih, ali onda gubimo drugoga.
Funkcije i jednog i drugog poriva su potrebne da bi se našla mera između ove dve suprotnosti, a sami ovi porivi menjali – da bi se gradila i razvila čovekova sposobnost (njegova moralna struktura) da se kreće u društvenom prostoru i da u njemu pronađe svoje mesto. Samo uz pomoć oba ova pola moralna struktura dobija dijalektički rez koji omogućava razvoj te strukture i samo prava mera između ovih polova daje pozitivne moralne rezultate.

U društvenom prostoru deluje i jedna konzervativna moralna sila koju bi mogli da nazovemo »moralnom maticom«. Ona pravi selekciju moralnih struktura pojedinaca i okuplja one koje mogu da budu funkcionalni učesnici datog moralnog sklopa društva u okviru određenog dijapazona moralnog delovanja, a ostale, koje prevazilaze taj dijapazon, bilo u pozitivnom bilo u negativnom pravcu, odbacuje. Na sceni je »moralna entropija« – proces stvaranja »moralnog proseka«.
Moralna matica se pojavljuje u obliku neke vrste geštalta (koji čini lakšim usvajanje moralnog mehanizma od strane nosioca tog mehanizma) – odnosno u obliku celine u kojoj su stopljene moralne vrednosti sa mnogim drugim kulturološkim elementima

društva, među kojima su i logistika prilagođavanja jedinki društvu i elementi njegovog identiteta. Za onog pojedinca koji ne prihvata moralnu maticu ne može se reći da je dobro prilagođen član društva. U meri u kojoj ne pripadate moralnoj matici ostaje vam da stvaralačkim naporom rešavate moralne probleme, počev od slučajnog susreta na ulici. Moralna matica se stvara u određenim istorijskim uslovima i odgovara određenim istorijskim potrebama, ali poseduje značajnu inerciju i često ostaje nepromenjena

i u promenjenim istorijskim okolnostima i može da predstavlja okove za moralni razvoj društva. Ima više razloga zašto se ona stvara i postoji u svakom formiranom društvu ali je osnovni taj što moralno stvaralaštvo uvek zaostaje za potrebama savladavanja i rešavanja moralnih problema. Da bi se u takvoj situaciji moralni domen osposobio za funkcionisanje postoji potreba za svođenjem moralne problematike u određeni okvir ponašanja.
Moralna matica obezbeđuje funkcionisanje društvenog morala na određenom nivou time što obezbeđuje specifičan vrednosni okvir elemenata od kojih je sastavljena (kao što su na primer: širina ugla zahvatanja stvarnosti empatijom i znanjem, odnos ega i empatije, stepen društvene racionalnosti, dopušten nivo moralne osetljivosti), odnosno omogućava određeni moralni kapacitet društva (sposobnost rešavanja moralnih problema). Ona obezbeđuje da se ne ulazi u složen, težak i često neizvestan poduhvat dizanja društva na viši nivo moralnog kapaciteta, koji podrazumeva i viši nivo moralne osetljivosti (skrupuloznosti), i u isto vreme čuva društvo od pada na previše nizak nivo moralnog kapacitet koji može da dovede do destrukcije društva. Da bi se određeni nivo moralnog kapaciteta prevazišao potrebna je transformacija same moralne matice. Naravno, sa njenom degeneracijom moralni kapacitet društva neograničeno se može smanjivati – što je kapacitet na nižem nivou to je i mogućnost degeneracije donje granice društveno prihvatljivog ponašanja veća.
Moralna matica je dobro zaštićena od promena jer je deo pomenutog geštalta koji se teško menja, a time je i moralni kapacitet isto tako u određenim granicama konstantan. I kod značajnih strukturnih promena u društvu moralni kapacitet ne mora da se menja. Na primer, promena društveno-političkog uređenja može da ima smisao promene odela na istoj moralnoj matici, tako da se zadržava isti moralni kapacitet društva. S druge strane, dati moralni kapacitet ima relativnu vrednost u odnosu na određenu istorijsku situaciju. Moralni kapacitet, koji je mogao da odigra adekvatnu ulogu u jednoj istorijskoj situaciji, ne mora da bude dovoljan za drugu. Kao što je i vrednost moralne strukture pojedinaca relativna u odnosu na moralnu maticu i stepen moralne osetljivosti koja u njoj vlada. Ista moralna struktura različito reaguje na probleme različite moralne težine – može da reaguje moralno na jednom nivou moralne osetljivosti a nemoralno na višem nivou.

Moralni kapacitet društva na bitan način utiče na izgrađivanje odnosa u samom društvu i na sve društvene funkcije, pre svega na mogućnost izgrađivanja moralne strukture pojedinaca (na individualni moralni kapacitet i na ličnost pojedinca), ali i na instrumente kao što su pravni sistem i ljudska prava, na stanje društvenih institucija i na odnose među narodima i državama.
Pošto je preko moralne matice povezan moralni kapacitet društva sa moralnim kapacitetom pojedinaca, članova društva, stvara se začarani krug: moralni kapacitet društva utiče i ograničava individualne moralne kapacitete, a oni sa svoje strane utiču i ograničavaju moralni kapacitet društva. Ovo se vidi u svim domenima: i kada se radi o sposobnosti profesora da prenese znanje svojim učenicima, i sposobnosti lekara da se udubi u zdravstveno stanje pacijenata i sposobnosti sudije da sudi itd. Zato je kritički odnos prema moralnoj matici podjednako značajan kao i kritički odnos prema individualnoj moralnoj strukturi. Prirodno je da se svi oni koji su dobro uklopljeni u moralnu maticu suprotstavljaju ovakvom kritičkom odnosu. Njihov stav ima izvesno opravdanje samo u slučaju ako je moralni kapacitet društva ispod nivoa koji pruža moralna matica.
Pravo na razvoj moralne strukture pojedinca verovatno je najznačajnije ljudsko pravo. Moralni kapacitet društva zavisi, u krajnjoj liniji, od razvijenosti individualnih moralnih

struktura. Što je niži moralni kapacitet društva, nivo moralne osetljivosti je niži i relativna granica između morala i nemorala je na nižem nivou. Teži je razvoj moralnih struktura i lakše dominiraju manje razvijene moralne strukture pojedinaca sa fenomenologijom duhovne zatvorenosti, nekritičnosti, samoobmane, dogmatskog pristupa stvarnosti. Dominiraju podeljene

ličnosti (homodupleks), kod kojih je po pravilu jedan deo ličnosti na strani morala a drugi na strani nemorala i kod kojih jedan deo ličnosti služi za opravdanje drugog dela ličnosti koji fabrikuje sredstva kao što su mržnja i agresivnost. Jedinke se organizuju u manje ili veće strukture koje nazivamo klanovima – koji su na ovaj ili onaj način ograničeni ili neograničeni (fašizam, nacionalizam, komunizam, često i političke partije itd.) i u kojima vladaju simbiotski, sadomazohistički, rob–gospodar odnosi, u većem ili manjem stepenu.
Što je moralni kapacitet društva na višem nivou značajniju ulogu imaju odnosi koje zovemo građanskim odnosima – ličnost je otvorena za sticanje moralnog iskustva, kritična je i prema sebi i prema moralnoj matici u kojoj živi. Njena moralna struktura se razvija i sazreva i postaje sve više celovita ličnost.
I mogućnost razvoja i reforme društva zavise od njegovog moralnog kapaciteta a i odnosi među državama i narodima se formiraju na osnovu njihovih moralnih kapaciteta. Ako moralni fenomen predstavlja najbitniji sadržaj čovekovog života, onda je i istorija čovečanstva, u osnovi, istorija moralnog fenomena. Time i duboke društvene krize predstavljaju, pre svega, moralni problem. Od moralnog kapaciteta zavisi da li jedan narod može da dâ adekvatne odgovore na istorijske izazove i da li stvaralački može da se uključi u odnose sa drugim narodima. Društvene zajednice i narodi nedovoljnog moralnog kapaciteta ili se zatvaraju u sebe ili se odnose mehanički, agresivno i destruktivno prema sebi i drugim društvima i narodima.

Nerazdvojni deo morala je moralna odgovornost. Za razliku od krivične odgovornosti koja pokriva samo jedan uzan segment očuvanja ljudskog sveta i vezana je za individualni akt, moralna odgovornost je šira i složenija. Referentna tačka za uspostavljanje moralne odgovornosti jeste očuvanje i unapređenje ljudskog sveta u svakoj njegovoj tački, imajući u vidu i njegovu celinu, i to na nivou moralne osetljivosti koju dati istorijski trenutak omogućava.
Moralna odgovornost je individualna u smislu da su moralni akteri uvek individue i da se najveći deo te odgovornosti odnosi na »bliski susret« dve individue. Ali individua nije odgovorna samo za svoj pojedinačni moralni akt nego je odgovorna za delatnost svih nosilaca uticaja na moralno stanje društva, a ako nije u mogućnosti da na njih utiče odgovorna je i za samo to stanje. Na primer: iako nisu odgovorni za stvaranje moralne matice svog društva, svi pojedinci tog društva su odgovorni za dejstvo koje ona proizvodi, a time i za moralni kapacitet društva kojem pripadaju i za postupke svakog člana društva. (Ovde se često meša kolektivna odgovornost sa individualizovanom odgovornošću svih pojedinaca jednog društva.) Naravno, smanjivanjem uloge moralne matice i povećanjem uloge individualne »moralne istorije«, moralnom maticom posredovana odgovornost se smanjuje.
Zbog povezanosti sveta, moralna odgovornost ima svoj univerzalni smisao. Svi članovi ljudske zajednice odgovorni su za očuvanje ljudskog sveta i svaki član ljudske zajednice može da postavi pitanje bilo čije moralne odgovornosti. Univerzalnošću moralne odgovornosti najefikasnije i najracionalnije se postavlja pitanje očuvanja i unapređenja ljudskog sveta.
Da bi moralna odgovornost i postavljanje pitanja moralne odgovornosti imalo smisla ona mora da se meri na neki način. U svakodnevnoj praksi to se stalno i odigrava time što oni kojima je stalo do funkcije morala prave »moralne bilanse«, tj. procenjuju, manje ili više uspešno, efekte moralne i nemoralne aktivnosti. Sredina u kojoj je moral u defanzivi ovakav račun ne prihvata.
Znanje je isto tako sastavni deo morala, o čemu je još i Sokrat govorio. Pokazuje se da je moral vezan za stepen celovitosti znanja. Potreba za moralom, za očuvanjem i unapređenjem ljudskog sveta, vodi celovitom znanju ili, kako bi filozofi rekli, traži stanovište totaliteta. I nemoral je vezan za znanje, ali se ovde radi o pogledu iz jednog ugla, redukovanom, jednodimenzionalnom znanju.
Postoji međusobna uslovljenost između celovite ličnosti i celovitog znanja. Razvoj moralne duhovne strukture, odnosno »celovita ličnost«, pretpostavlja »celovito znanje« i, s druge strane, nosilac celovitog znanja može da bude samo celovita ličnost. Ista takva međusobna uslovljenost postoji i kada je u pitanju neizgrađena ličnost i nepotpuno znanje. Na taj način se preko celovite ličnosti uspostavlja veza između morala i objektivnog znanja i istine. Može se reći da su istina i objektivnost, u određenom smislu, moralne kategorije, s tim što je to očiglednije za oblasti koje direktnije imaju za predmet moralni fenomen (kao što su istorija, sociologija, politikologija). Moral vodi objektivizaciji i racionalizaciji ljudskog sveta, a nemoral vodi njegovom subjektiviziranju.
Moralni kapacitet jednog pojedinca ili jednog naroda ujedno pokazuje i njegov stvaralački kapacitet. Primena znanja koje teži celovitosti u rešavanju konkretnih moralnih problema je najprisutniji stvaralački posao kojim se ljudi bave. Svaki moralni akt potencijalno predstavlja stvaralački čin, a često traži i vrhunsko stvaralaštvo čovekovo. U stvaralačkom moralnom činu sadržana je, u sažetom obliku, istorija i budućnost čovečanstva i istorija i budućnost moralnih aktera. Međutim, moralna matica stvaralaštvo pretvara u formalizam, a napor moralnog stvaralaštva, čiji efekti su najčešće posredni, vrlo često se zamenjuje bekstvom u nemoralno ponašanje, redukovane totalitete i totalitarne zajednice.

	Ognjen Humo