Proletarizacija rada ili zaveštanje Neda Luda

Rad je, kaže sociološka nauka, svesna i svrsishodna delatnost pomoću koje čovek proizvodi sebe. Drugim rečima, da nema rada ne bi bilo ni čoveka. Ili, što bi rekli Marks i Engels, rad je od majmuna napravio čoveka. S tim u vezi važno je pomenuti Engelsovo pisanje članka o trima osnovnim formama ropstva. Zbilo se to kako, kažu upućeni, tamo negde početkom treće četvrtine 19. veka. Engelsova namera bila je da tekst objavi u Folksštatu, listu socijaldemokratske provenijencije ali na nečiju sreću ili nesreću članak nije uspeo da dovrši. Ipak, do današnjih dana ostao je sačuvan fragment rukopisa pod nazivom Anteil der Arbeit an der Menschwerdung des Affen iliti Uloga rada pri pretvaranju majmuna u čoveka. Ovaj tvrdi evolucionizam, koji je Engels ubacio međ’ debele korice dijalektičkog materijalizma, živeo je sve dok pošasti savremenog doba – globalne ekonomske krize – nisu krenule da izvrću izvorno značenje rada. Milioni otkaza koji se trenutno uručuju radnicima širom sveta nedvosmisleno svedoče o tom istorijskom obrtu. No, iako je rad tokom vremena evoluirao (autsorsing, insorsing, houmsorsing), uloga radnog čoveka i građanina je involuirala.

Naime, istorija nam kazuje da je čovek u dužem vremenskom razdoblju lagano istiskivan iz radne sfere. Isprva su radnika-proizvođača brutalno istiskivale mašine a onda je vremenom radnik, sasvim dijalektički, počeo da istiskuje samog sebe. Tačnije, proizvođač se preobrazio u potrošača kao što se Gregor Samsa preobrazio u bubašvabu. Ekonomista koji je obeležio epohu hladnog rata, Džon Mejnard Kejnz, nije video ništa loše u toj kafkijanskoj transformaciji, čak naprotiv. Držao je da se društveno blagostanje može ostvariti upravo putem divljeg braka između proizvodnje i potrošnje. Trebalo je samo masovno zaposliti ljude koji će masovno proizvoditi ogromne količine različitih roba a onda te iste ljude pretvoriti u masovne potrošače/konzumente tih istih roba. Pri tom je samo po sebi razumljivo da bi zarad makroekonomske stabilnosti imperativ kupovine osetili i (ne)proizvodni delovi stanovništva.
Prema Kejnzovoj ekonomskoj jednačini, masovna proizvodnja vodi stvaranju društva masovne potrošnje što na kraju, gle čuda, vodi stvaranju društva blagostanja i pune zaposlenosti. Ne treba, međutim, zaboraviti da su se tokom kratkog 20. veka brojni analitičari, više levi nego desni, gnevno obrušavali na pomenuti socio-ekonomski koncept. Tokom burnih 60-ih kritika masovnog potrošačkog društva postaje naučni bestseler broj jedan. Naročito su se u kritikovanju potrošačkog Levijatana koji proždire radničku klasu isticali pripadnici Frankfurtske škole od Horkhajmera i Adorna do Froma i Markuzea. No ni oni drugi nisu zaostajali. Tako je, na primer, uvaženi ekonomski sociolog iliti sociološki ekonomist Džon Galbrajt odvažno poredio potrošača sa bednom kreaturom i objektom manipulacije koju sprovodi sistem. Povrh svega toga su i pojedina sociološka istraživanja raspaljivala tek pripaljenu vatru. Jedno od takvih je čuveno Goldtorpovo i Lokvudovo ispitivanje stavova lutonskih radnika prema radu. Sprovedeno 60-ih godina minulog veka, istraživanje je pokazalo kako engleski trudbenici doživljavaju rad instrumentalno, otprilike kao ulaznicu za učešće u potrošačkom luna-parku. Takav epilog je, razume se, kod mnogih onovremenih marksista izazvao efekat hladnog tuša. Budući neoliberali su, međutim, zadovoljno trljali ruke. Shvatili su, sa neskrivenim olakšanjem, da radnička klasa ne teži guranju kapitalizma niz liticu socijalizma. U pitanju su, po svemu sudeći, bili daleko prizemniji ciljevi: prelazak na sledeći stepenik društvene lestvice i otvaranje vrata srednje klase ili bar njenih donjih spratova. No za nešto slično je bilo potrebno masovnije trčkaranje radništva kroz šarene institucije potrošačkog društva ili, pak, nova olimpijska disciplina – neprestano prelaženje proletarijata iz sveta rada u svet dokolice i obratno. Uostalom, o toj temi je u čuvenom Belom okovratniku naširoko pisao još čuveniji američki sociolog i kritičar vladajućih elita Rajt Mils. Svakoga dana, pisao je on, ljudi prodaju male deliće sebe da bi na kraju svake nedelje pokušali da ih otkupe novčićima zabave. Lepog li i nadasve aktuelnog opisa raspolućenosti savremenog pojedinca između dokolice i rada. Mnogi, međutim, nisu verovali (i još uvek ne veruju) Milsovim naprednim tezama, možda i zbog toga što je ovaj više nalikovao ozloglašenom Anđelu Pakla negoli univerzitetskom profesoru u kariranom sakou i cilindričnim »pepeljarama«. A poznato je kako ljudi teško izlaze na kraj sa stereotipima koji naknadno aktiviraju nepoverenje.
Sve u svemu, pitanje transformacije rada otvara pitanje položaja savremenog (pod)proletarijata. Mnogi se pitaju da li masovna proizvodnja i potrošnja guraju savremeni proletarijat u globalni ćorsokak? Antonio Negri i Majkl Hard u Imperiji pišu da se proletarijat danas u velikoj meri izmenio pa je shodno tome potrebno menjati i našu predstavu o njemu. Danas, vele Negri i Hard, proletarijat predstavlja široku kategoriju koja uključuje sve one čiji se rad direktno ili indirektno eksploatiše od strane kapitalističkih proizvodnih normi. Ipak, ne bi trebalo zažmuriti na činjenicu da je put u eksploataciju odavno bio popločan dobrim namerama, naročito od vremena industrijske revolucije. Po svemu sudeći, razvoj tehnologije išao je ruku podruku sa razvojem uloge proletera-rmbatora. Podrobniji istoričari rada zapaziće jaku uzročno-posledičnu vezu između automatizacije, produktivnosti i radničke transformacije. Proteklo je, naime, prilično vremena između podele rada u osamnaestovekovnoj fabrici čioda o kojoj je pisao Adam Smit u Bogatstvu naroda i pokretne fabričke trake za štancovanje Forda T,koju je u mičigenskom Hajlend parku postavio Henri Ford početkom 20. veka. A upravo se u navedenom istorijskom intermecu dogodila sudbonosna transformacija proletarijata. I to najviše pod uticajem automatizacije koja je izvan svake sumnje znatno olakšala obavljanje manuelnog rada. A sudeći prema pomenutim Goldtorp-Lokvudovim sociologiziranjima, automatizacija je vodila buržoaziranju radničke klase tokom 20. veka. Sa takvom istinom se marksisti, kao što je poznato, nisu mirili. »Kapitalistički mediji nameću radnicima lažne potrebe«, govorio je Herbert Markuze. Dakle, i navodno buržoaziranje proletera nesumnjivo je bilo lažno.

Adam Smit je, sto godina pre Engelsovog pisanija o pretvaranju majmuna u čoveka, proračunavao mogućnosti podizanja produktivnosti u uslovima fabričkog rada. Ukoliko radi sam, pisao je Smit, radnik će proizvesti jedva 20 čioda na dan. Ukoliko se, međutim, posao razdeli između deset radnika svaki od njih će dnevno proizvesti 240 puta više čioda negoli prilikom manuelnog soliranja. Zaključak: umesto da deset radnika, radeći ponaosob, izbaci ukupno 200 čioda na dan, udruženim radom izbaciće u istom vremenskom periodu čak 48.000 čioda! Mašinizacija je u velikoj meri unapredila Smitove ekonomske teze. Desilo se to vrlo brzo. Tekstilna industrija je bila prva na udaru automatizovanih strojeva. Semjuel Krompton patentirao je 1779. godine (po nekim izvorima 1785) mašinu za predenje koja je, uzgred budi rečeno, potpuno automatizovana 1825. Istovremeno je i berberin Ričard Arkrajt iz Prestona pronašao mašinu za češljanje

pamuka čime je fabrički sistem u potpunosti zagospodario pamučnom industrijom. Ipak,

pojam automatizacije je ušao u masovnu upotrebu tek polovinom 19. veka kada je Amerikanac Kristofer Spenser izumeo automatski strug za izradu šrafova i zupčanika. Ali šta je mašinizacija zaista učinila za radništvo u osvitu modernog doba? Najpre, dovela je do jedne, u to vreme, vrlo nepopularne mere – odvojila je radnika od kuće i pretvorila ga u fabričkog nadničara. Ostaće otvoreno pitanje koliko je mašinska revolucija zaista uticala na znamenitog Neda Luda kome je jednog dana početkom 19. stoleća pukao film te je sav besan čekićem razlupao mašinu na kojoj je do tog trenutka vredno pleo čarape. Bilo kako bilo, zahvaljujući iznerviranom Nedu, ludistički pokret je započeo svoj kratak životni vek, uprkos ili upravo zahvaljujući tome što je engleski parlament propisao smrtnu kaznu za svakoga ko bi popreko pogledao mašinu. No, bez obzira na sve, ludisti su bili ustoličeni kao pioniri borbe protiv vladavine mašina. Znatno pre nego što je tvorcima Terminatora nešto slično palo na pamet. Pokret su činili pletači čarapa, suknari i tkači u pamučnoj industriji i svi su na ovaj ili onaj način bili pogođeni mašinizacijom. Malo je poznato da su posebno jorkširski suknari bili pogođeni gig-milom – uvođenjem potpuno novih mašina za hrapavljenje i rezanje sukna. Kada su se konačno javno obrušili na gigmilovanje, desetkovali su ih Velingtonovi husari. Njihova žrtva ipak nije bila uzaludna budući da su, gledajući iz istorijske perspektive, upravo napaćeni devetnaestovekovni jorkširci omogućili dobar životni standard ležernim dvadesetovekovnim lutoncima? Dok jednima ne smrkne drugima ne svane, čak i u istorijskoj perspektivi.

Devetnaestovekovni jorkširci i dvadesetovekovni lutonci predstavljaju na neki način paradigmu proletarijata dvadeset prvog veka. Jedino što savremeni osiromašeni potproletarijat koji obavlja najprljavije i najneplaćenije poslove ne čini obavezno siromašni jug, kao što uostalom ni dobrostojeći (sajber)proletarijat ne predstavlja isključivo bogati sever. Rečju, centar i periferija su se odavno uhvatili za gušu. Centar putem multinacionalnih korporacija prenosi miris bogatunskog severa na periferiju i obrnuto, periferija putem slamova prenosi (za)dah nemaštine juga u centar. Zato diljem severa i juga i egzistiraju jedni pored drugih osiromašeni i boljestojeći radnici, razume se u stanju žestoke međusobne konkurencije. Zbilja, postoje li suštinske razlike između šumadinskog i teksaškog manuelca? Zar nisu u konačnom zbiru i jedan i drugi bespovratno eksploatisani ili fleksploatisani, kako bi to rekao francuski sociolog Pjer Burdije. Ukrstite nemačkog i indijskog radnika i dobićete finalni proizvod u vidu hibridnog lumpenproletera koji neprestano strahuje od gubitka posla? Uostalom, mnogi tvrde da je današnjoj hibridizaciji radništva u presudnoj meri kumovala globalizacija. Pakistanski radnici odavno su okupirali Britaniju ali su se i britanski kokniji nameračili na nigerijske naftne platforme. Nemci su vredno radili u meksičkim čeličanama sve dok ih nisu istisnuli manje zahtevni Indusi. Traganje kapitala za jeftinom radnom snagom primoralo je ljude da preskaču granice i rade za minimalac. Mnogi smatraju kako je upravo mobilni kapital nepovratno degradirao radnu delatnost upravo skraćivanjem zarada i produžavanjem radnog vremena.
Istorija rada jeste istorija neprekidnog usavršavanja proizvodnih tehnologija ali i povest neprestanog degradiranja radnih odnosa. Ovaj paradoks levičari objašnjavaju činjenicom da savremeni kapitalizam upadljivo postavlja profit iznad ljudi. Neoliberali, s druge strane, povezuju razvoj tehnologije sa poboljšanjem životnog standarda radništva širom planete. Sa aspekta dijalektičkog materijalizma i jedni i drugi su u pravu. Uostalom, zar istina nije uvek negde tamo, što bi rekao Foks Molder. Zar mašinizacija nije uticala na pojavu automatizacije a ova na razvoj industrije? Zar Adam Smit nije uticao na Frederika Tejlora a ovaj na Henrija Forda? Zar nismo pomislili kako je fordizam uticao na pojavu postfordizma iako je izvesnije da je ovaj pre uticao na pojavu volmartizacije – unajmi i otpusti kulture rada koja svetom hara. Zar se, na kraju krajeva, zaveštanje Neda Luda ne odnosi, metaforički rečeno, na proletarizaciju samog rada upravo sada, početkom novog milenijuma? Francuski sociolog Andre Gorc predvideo je početkom 80-ih godina 20. stoleća da će se čovek u budućnosti osloboditi rada; pogrešio je – rad se oslobodio čoveka.

	Boris Jašović