Trpite to, dakle,
radosno
Tako, znači: Vuk Karadžić je kriv za sve.
Razgovor sa prijateljem Predragom počeo je »razmenom
informacija« o tzv. novom gripu, a nastavljen
je, sledstveno, našim prebiranjem i izricanjem
misli o strahu. Kako se tu našao »Vuk in fabula«?
Objasniti zaobilaznicom do prečice, ili obrnuto?
Pokušavajući da postavim neku polaznu tačku, citirao
sam Žana Delimoa (
Greh i strah):
»Strah je dvoličan. Shodno slučaju, on može biti
spasonosan ili razoran.
Timeo, ergo sum,
zaključuje ne bez duhovitosti jedan filozof, i
tačno je da je strah, kada se izravno posmatra,
‘poziv na bivstvovanje’. On je ‘tvorac bića’,
a svetu pristupamo kroz ovladavanje strahom. Sam
pojam greha stvara izvestan strah od sebe koji
može biti plodotvoran. Osećanje krivice, življeno
pozitivno, stvara izvesnu napetost, koja oslobađa
elite. Ta napetost može da povede spasu kroz delanje,
da podstakne izvestan stvaralački nemir, da razvije
odgovornost i da uz to, zahvaljujući introspekciji,
otvori riznicu bogatstava skrivenih duboko u nama.
Ali – negativna strana – suviše jak strah i preterano
naglašeni jezik okrivljavanja mogu da parališu,
obeshrabre, rastroje.«
Čoveče, o čemu pričaš, šta će ti sad »strah od
sebe«, ni ti ni ja se sebe ne bojimo – presekao
me je Predrag. Uplašivši se njegove odsečnosti,
malo sam skrenuo i podsetio obojicu na Isidorino
navođenje, u jednom eseju, osnovne Kjerkegorove
postavke da za sve što se radi, i jeste, ima se
davati svedočanstvo i jemstvo za sebe – ne sa
tuđom, nego sa svojom istinom mora se postojati,
egzistirati. Teško onom, kaže Kjerkegor, ko strahovanje
odbaci. Ako neko ide sam kroz život, ali ide s
njim i onaj strah, sve će dobro biti. To strahovanje
mu bolje misli nego najbolji prijatelj...
Ide s njim, kažeš, onaj strah... Dobar, mio, drag,
lep k’o upisan. Kad, a ono: eto rđavog straha?
Nadežda Mandeljštam (supruga pesnika Osipa koga
su, treba li uopšte to da podsećam, zatukli u
staljinističkom logoru) naziva taj rđavi strah,
kako si ga »krstio« – podlim, kojeg je najteže
savladati. Strašan je ovaj njen zapis: »Tek sam
u snu sasvim pobedila strah«.
Ne bih, kaže mi Predrag, o velikim strahovima:
od teških bolesti, od smrti, od lagerskih
|
mučenja, od rata, bombi,
od noževa pod grkljanom. Takođe ne bih
ni o globalnoj i lokalnoj proizvodnji
straha zarad porobljavanja ljudi. Dolaze
Rusi, dolaze Kinezi, antraks u pismima,
veliki brat na svakom koraku, ugradnja
čipova, ne jedite meso od svinja... Te
manipulatorske strukture (biću slobodan
da ovde »primenim« Henrija Džejmsa) iznad
svega, pogađaju čoveka time što o sebi
ne polažu nikakvog računa, ovom neartikulisanom
stanju oni verovatno prave, kolektivno,
najbesprimerniji spomenik – nedokučiva
je tajna šta oni misle, šta osećaju, šta
žele, šta pretpostavljaju da govore. Nego
objasni ti meni naše male strahove!
Daj primer!
Pa evo: nasred Terazija mlada, skupoceno
odevena i našminkana
|
|
|
gospođa, u hodu završava žvakanje pogačice, i
zgužvanu masnu hartiju baca na asfalt. Kažem joj:
gospođice, izvinite, je l’ ovo vama ispalo? Vidiš,
mlada dama me je poslala, znaš već, u...
I to je tvoj »mali strah«?
Ne, ali odatle počinje luk koji se završava »lupusom
in fabula«. Pokušaj susedu da zameriš što kesu
sa đubretom baca na ulicu, što parkira auto na
travnjaku, što te po ceo dan izluđuje preglasnom
muzikom, što noću buši zid bušilicom za beton
i mozak, što seče obližnju šumu da bi proširio
svoju nelegalnu gradnju, što ti u autobusu kija
pravo u lice, da nabrajam još? – Jesi li se, dragi
moj sapatniče, kadgod usprotivio? – Jesam, više
puta! Na pešačkom prelazu, recimo, digao sam ruke
u znak protesta: vozač u punoj brzini samo što
me nije »počistio«. Rezultat: vozač je stao, izašao
sa nekom štanglom u ruci i pošao prema meni vičući
– šta je, pederu, zaklaću te k... – I šta uradi
čoveče zarad puta građanskog oslobađanja? – Oslobodio
sam se naglim udaljavanjem, i nemoj mi samo reći
da je to udaljavanje eufemizam za bekstvo...
Globalni rezultat (to je da sumiram Predragovu
konkretizaciju) jesu saveti mnogih »preživelih«
u sličnim situacijama: ćuti, ni reč, flaster na
usta, a jedan prijatelj mi je čak preporučio,
znalački, da u slučaju potrebe okrenem i drugi
obraz... Dobro, a »Vuk in fabula«?
To objašnjava zašto su Srbi prostaci. Nedavno
je u jednom listu (čiji urednik, inače, piše »Kosovar«
i »sudinica« i u kojem kubure sa slaganjem u rodu,
broju i padežu) izvesni bivši ambasador i »tekući«
pisac napisao: »Ništa drugo nije moglo proizići
iz ideologije Vuka Karadžića (lingvistika je tu
samo izgovor, uostalom »pozajmljen« od Save Mrkalja)
koja je za sva vremena zacementirala populizam,
a prostotu i prostakluk ustoličila kao vrhunsku
vrednost«. Isti taj bivši ambasador i mnogo fin
pisac pre nekoliko godina izjavio je u jednoj
TV-emisiji kako »ima indicija da je Vuk Karadžić
bio austrijski špijun«. I sad mi odgovori, šta
je gore, šta opasnije: pljuvanje po podu, ili
zagađivanje, pljuvanje u duhovnom prostoru...
Bojiš li se, čega više? Nećeš mi valjda deklamovati
Grinjiona de Monfora, zaključak koji
kontemptus
mundi vodi prihvatanju svih društvenih nepravdi:
Kada vam nedostaje ono nužno,
Trpite to, dakle, radosno,
Ne govoreći ništa što je protivno
Najsavršenijoj ravnodušnosti.
O, ne, nikako, neću, možda, kako da kažem, u stvari,
vidiš, to ti je, znači, ima indicija, ima indicija.
Vrve, po narodu.
