Početna stana
 
 
 
     

 

Nauka kao tabloidni žanr

Da li je antidržavno bilo već moje rođenje, uzimajući u obzir ko mi je otac?
Slobodan Antonić se sa svojih analitičarskih visina pridružio gomili vulgarnih napisa koji su se pojavljivali po ovdašnjim tabloidima povodom mog nastupa na emisiji »Da, možda, ne« na RTS-u. Nema se baš šta odgovoriti na pozive na vešanje, streljanje uza zid i pakovanje u kesu (pa na Frušku goru!) koji su mi upućeni od strane »komentatora« takvih tabloida. Međutim, Antonićev tabloidni tekst je sa strana Vučelićevog Pečata1 prenet na sajt Nove srpske političke misli i opremljen fusnotama čime valjda pretenduje na status »naučnog rada«. Kao takav, ovaj tekst postaje za mene vrlo interesantno štivo jer nam se u njemu predstavlja akademska strana Antonićevog lika i dela, ona strana kojom se legitimiše u javnom polju.
Ali, kad ono – sve isto kao i u tabloidnom žanru! Teza ne postoji, tema se zapravo ne zna koja je, sve izgleda da je već ranije i rečeno i prežvakano, pa se i »greh« podrazumeva. Drugim rečima: jedno dosadno, repetitivno štivo, čija je jedina okosnica to da je Antonić, zamislite, skandalizovan!
Prva tema koja je, navodno za »javnost«, a svakako za Antonića kao njenog samozvanog zastupnika, izazvala »društveni i medijski skandal« jeste moj stav da je reforma u SPC neminovna ukoliko crkva želi (a valjda želi?) da povrati i obezbedi ulogu moralnog autoriteta u ovom društvu, upravo zbog istorijske uloge koju je imala. Antonić izgleda nije obavešten da i mnogi unutar crkve (uključujući i neke velikodostojnike) reformu smatraju nužnom, i u krajnjoj liniji Sinod će biti taj koji će potrebne odluke doneti ili neće doneti. I šta je onda u mojoj izjavi skandalozno, posebno uzimajući u obzir (kako i sam Antonić navodi) da sam rekao kako niko van crkve ne može umesto same crkve da donosi odluke o njenom delovanju?
Ali, da li to znači da se ne sme imati mišljenje o ovoj instituciji koja i te kako igra značajnu ulogu u ovom društvu? Gospodin Antonić bi voleo da mi kao pomoćniku ministra kulture zabrani da iznesem takav stav. Štaviše, on smatra da bi na poziv jednog tabloida zbog ovoga čak trebalo da budem smenjen! A možda i više od toga? Nešto iz arsenala njegovih saboraca i dobrovoljnih izvršilaca sa bloga Pressa?
Naravno, osnovni razlog Antonićeve skandalizovanosti nije nikakva »pometnja u javnosti« već njegova sopstvena ideološka pometnja, to što je on već odavno otkliznuo u desni ekstremizam koji više nema nikakve veze sa srpskim nacionalizmom već je, štaviše, internacionalnog karaktera. Takve kao što je Antonić objavljuje desno-ekstremistička štampa i u Americi, i u Velikoj Britaniji, Francuskoj; u Nemačkoj možda i ne jer su oni imali najdrastičnije iskustvo sa fašizmom. Jedina namera Antonićeva je zapravo upiranje prsta u one koji su za njegove regresivne stavove nepodobni. On obavlja funkciju »pokazivača-interlokutora«za potrebe svoje ideološke falange: to je ona figura na renesansnim slikama koja zauzima fiktivni prostor između slike i posmatrača i koja služi da bi se posmatraču ukazala pažnja na naslikani događaj. Zato on toliko insistira u tekstu na sopstvenoj iznenađenosti što se eto pojavio neko za koga nije znala »šira javnost« a, zamislite, usprotivio se u nekoj emisiji »Zvezdinoj« zvezdi iz »najsjajnije generacije«, Duletu Saviću, koji nam je po ko zna koji put ponovio da svi koji ne misle kao on rade za strane sile i »nalogodavce«, samo što ne pomenu Vatikan i Kominternu! U mom strašnom nasrtaju na takvu potvrđenu veličinu »prevazišao« sam »čak i samu Borku Pavićević«! Pa, to stvarno nije u redu. Skandalozno, skandalozno...
(A Dušan Savić jeste fudbalska ikona i sećam ga se još od kada sam kao dvanaestogodišnji dečak bio sa drugarima na utakmici »Crvene zvezde« i »Vest bromvič albiona« kada je postigao jedan od onih čuvenih golova koji su ga proslavili tokom osamdesetih. I nemam problem da ovo kažem, kao što nemam problem da kažem da sam krajem osamdesetih digao ruke od odlazaka na »Zvezdine« utakmice kada je fudbal postao poprište opasnih političkih delovanja koja su se potom artikulisala i u Srebrenici, i na Ovčari, kao i tokom »Bljeska«, »Oluje« i sličnih masovnih zločina. A i kakva nam je danas »Zvezda« – znamo. Nažalost, davanje golova u fudbalu je jedno a intelektualni autoritet nešto drugo.)
Antonić skreće pažnju šire javnosti (što nije propustio nijedan skandalizovani dušebrižnik koji se u ovo do sada umešao) na činjenicu da je Vojin Dimitrijević moj otac. Još jedan »greh« za koji sam postao odgovoran već aktom sopstvenog rođenja, a time i moj otac postaje automatski odgovaran za sve što ja kažem. Za ovako nešto ni pozivanje na fašističke prakse ne pomaže, jer ni kod Hitlera nisu potomci odgovarali za »grehe« svojih roditelja. To više pripada korpusu staljinističko-maoističko-polpotovskih metoda i mislim da ovde nemam šta drugo da dodam osim da je pozivanje na nečije roditelje u ovakvoj vrsti rasprava ako ništa drugo onda bar krajnje nepristojno i nekako nisko. U životu nisam nikada pomenuo nečije roditelje kao »argument« u nekom tekstu. Ne znam ko su Antonićevi roditelji, niti me to zanima. Antonić je isključivo lično odgovoran za tekstove koji su mu i inače intelektualno sve prazniji a ideološki već toliko ekstremni da je i pitanje da li se s njim uopšte i može voditi bilo kakav dijalog. Kako je Rastko Močnik zapazio, pitanje savremenog fašizma nije u tome da li ga ima ili ga nema, već u tome koliko ga ima.2 Kod Antonića ga ima mnogo, što najviše pokazuje upravo ona odvratna kleveta koju je pročitao u tabloidu Press, kao izabranom izvoru njegovog informisanja: da sam minimizovao i prećutao ustaške zločine. Antonić dozvoljava sebi da kaže da sam uvredio »onolike Srbe kojima su ustaše poklale porodicu u Jasenovcu«. To znači da sam uvredio i samog sebe i svoju porodicu, naročito onu s majčine strane, čiji su mnogobrojni članovi pali kao žrtve monstruoznog ustaškog terora u Hercegovini, a jedan od njih stradao u Jasenovcu. Kako vas nije sramota, Antoniću? Ko ste vi i šta vas to ovlašćuje da budete tako besramni? Na osnovu moje savesti i odgovornosti, kao državni službenik koji se pri tom bavi međunarodnim odnosima i kulturnom diplomatijom, ne želim da sudim o nečemu što još nisam video. Uostalom, ukazao sam na to da je najveća politička stranka sa srpskim predznakom deo sadašnje hrvatske Vlade i da će biti uputne političke konsultacije oko ovog pitanja, kao i stručna analiza ove postavke pre nego što se zauzme zvaničan stav. Uostalom, voditeljka me nije pitala kakav je moj stav o ustaškim zločinima već šta mislim o postavci koju nisam video. A vi meni pripisujete ustaštvo? E, to je sramno i govori samo o vama. Progon onih na koje ste kao desno-ekstremistički interlokutor uprliprstom je jedina vaša »Biblija« a to zaista nema nikakve veze sa hrišćanskim principima na koje se pozivate.
Međutim, ne zanimaju Antonića ni hrišćanski principi nimoral. On ne brani crkvu kao značajnu instituciju širenja hrišćanske duhovnosti, milosrđa i praštanja, već crkvu kao ideološki aparat koji je nažalost i suviše često u funkciji ekstremističkih stavova Antonića i njegove desničarske kohorte. Zar zaista jedan »laik« ne sme da komentariše činjenicu da je na Dan pobede nad fašizmom u Sabornoj crkvi u Beogradu održan pomen Nediću, Ljotiću i ostalim kvislinzima? Zar ne sme da se skrene pažnja na dubok fašizam jednog od ključnih ideologa SPC, Nikolaja Velimirovića, čije tekstove možda ne treba nanovo citirati?3 Ključan teorijski ćorsokak po kojem Antonić tumara je to što poistovećuje crkvu s nacijom, te se bilo kakav stav u odnosu prema SPC odmah doživljava kao napad na državu i celokupan narod. (»Dimitrijević ispljuvao Srbe!«; piše tabloid.) E, tu je fundamentalna razlika u svetonazorima Antonićevim i mojim. Svi akteri u društvenom životu moraju biti slobodni da izraze svoje stavove. Antonić ovu tekovinu modernog građanskog društva i te kako koristi i ne bi mi palo na pamet da ga u tome sprečavam. Ali, što je više u javnosti (a ima ga nesrazmerno mnogo u odnosu na njegove intelektualne i moralne kapacitete) on bi to pravo oduzeo drugima. I to ne čak zbog nečega što sam rekao nego zato što nisam zastupao njegove stavove koji su (kako on tako preskromno sebe vidi!), nekako i stavovi čitavog naroda.
Antonića posebno nervira što sam pomenuo Mirka Đorđevića. Pozivajući se na vrapce sa grane, Antonić presuđuje da je Đorđević »autodidakt« (je l’ to za »ispravno obrazovanog« Antonića treba da bude nešto pogrdno?) pa čak i »analfabeta«. I? Kako je Antonić ovo dokučio? Nadao sam se odgovoru bar u nekoj od fusnota kojima je opremio svoj naučni rad u NSPM, ali baš ništa. Đorđević mnogo smeta Antoniću ali mu ipak najviše smeta Borka Pavićević. Krene mu pena na usta, imam utisak da je za Antonića baš najskandaloznija stvar koju sam u pomenutoj emisiji rekao to da je Borka Pavićević patriota, te da je ponajviše zapenušanosti oko mog »skandaloznog« nastupa zapravo izazvano time što uopšte neko ko radi u državnoj upravi prepoznaje aktivnosti Centra za kulturnu dekontaminaciju kao značajne za razvoj slobodnog građanskog duha u vreme ratova ali i relevantne za poboljšanje slike o ovoj zemlji u svetu. Pomenuvši Đorđevića i Pavićevićevu u Antonićevim očima dodirnuo sam nešto kužno, ili bar kakano, prešao sam neku imaginarnu rampu koju su antonići podigli ne bi li se sačuvalo zdravlje nacije o kojoj se toliko brinu da ništa zapravo nisu uradili za nju osim što su u njeno ime čvorovićevski upirali prstom i proglašavali za izdajnike mnoge slobodno misleće građane ove zemlje.
Antonić zaključuje (valjda na osnovu govora tela, šta li?) da sam »nekako sve vreme odavao utisak nezadovoljstva zbog nereformisanosti crkve«. Da, gospodine Antoniću, ja sam nezadovoljan. Ali ne toliko nereformisanom crkvom, već uočljivim moralnim posrnućem ovog društva (pojavom kojom bi crkva trebalo pre svih da se bavi) u kojem glavnu reč vodi finansijsko-medijska oligarhija dok su nezaposleni prešli ivicu gladi, u kojem se vrednosti isključivo mere silinom nečijeg prisustva i halabuke koju proizvodi u medijskoj sferi, društva u kojem je ksenofobija prihvatljiva emocija (i nemojte misliti da mislim da je Srbija po ovome specifikum, ali ovde se bavimo Srbijom, zar ne?), i u kojem se još nesmetano može povesti najstrašnija hajka na svakog ko ima manjinsko mišljenje uz, nažalost, u nekoliko navrata i ostvarene pretnje likvidacijom. Nezadovoljan sam što živim u zemlji u kojoj je porez na autorski ugovor od juče neverovatnih 70%, za nezaposlene kao nigde u svetu i da je oporezivanje rada ekonomska stranputica. Nezadovoljan sam što je na grbu Republike Srbije onoliko monarhističko obeležje.4 Ali i što je Narodni muzej već skoro deset godina zatvoren, što jeste odgovornost i Ministarstva kulture, i rukovodilaca te ustanove, ali i čitave države.
I sad će Antonić da pita kako smem ovako nešto da kažem a da radim za državu? Da li i zbog ovoga treba da me odmah smene? Da, nezadovoljan sam i što su imena ulica u Beogradu ispisana samo ćirilicom a ne, bar sitnije, ispod, takođe i latinicom (kao što je, na primer, u Atini ili Sofiji, glavnim gradovima zemalja u kojima latinica zapravo i nije pismo u upotrebi), jer to nije dobro za turističke potencijale ovog grada. A razvoj turizma bi, valjda, bio dobar za ovu zemlju, ili bi Antonić možda zabranio da se ovde šeta neki »belosvetski ološ« koji će pokvariti ionako već iskvarenu »genetsku sliku« Srba, na šta je upozorio njegov istomišljenik kompozitor Božić u pomenutoj TV emisiji. I ne vidim da Antonić pozivanje na »nacional-genetiku« smatra sramnom. Niti smatra sramnim pozive na linč koji njegovi istomišljenici svakodnevno upućuju nama, pravim srpskim patriotama, koji smatramo da je Srbija zemlja koja može bolje. Da, čuli ste me: pravim patriotama.
Cinizam desničara Antonića je u tome da on zapravo ne želi ništa dobro ni Srbiji ni Srbima, nema nikakvu ideju šta kao »intelektualac« može u ovom procesu da doprinese i
otuda ne mora ništa drugo da radi do da upre prstom vrišteći kao oni u Ferarinoj verziji filma »Invasion of the Body Snatchers«. Antonić zamenjuje svoju ultradesničarsku ideologiju nekom nazovi brigom za celi srpski narod. Ali od toga nema ništa. Ova zemlja je imala jak antifašistički otpor i bez obzira na sve pokušaje neoljotićevaca ona neguje antifašizam i danas. Antonićevi stavovi, kao i sam fašizam, nisu srpska »postignuća« već upravo »import sa Zapada« koji su u Srbiji bedni epigoni sledili pa i sprovodili u delo.
Ipak, kao istoričaru umetnosti najomiljenija su mi Antonićeva razmišljanja o savremenoj umetnosti! On se i ranije dotakao pitanja »blasfemičnosti« savremenih umetničkih praksi kada se u nekom tekstu iz čista mira obrušio na američke umetnike iz osamdesetih (kao što su Mepltorp i Serano) tako
 
što je prepisao sve teze koje je koristila američka desnica u obračunu s ovim umetnicima. Što je najsmešnije, on nam je ovo otkrio kao nešto što je sam doumio! (Beše li tu neki citat iz tekstova koje je prepisivao?) Kao što rekoh, Antonić koristi iste argumente kao i američki ili francuski ultradesničari a onda ih ucenjivački prezentuje u vidu neke naročite nacionalne brige, kao nešto autentično »srpsko«. No vratimo se na Antonića, umetničkog kritičara.
Iako je na početku teksta izgledalo da je Antonić kao samozvani interpretator »šire javnosti« prvi put čuo za mene, kad se ono u drugom delu teksta ispostavlja da je Antonić čitao skandalozne tekstove »mlađanog Dimitrijevića« i ranije (kao četrdesetodvogodišnjak zahvaljujem mu na komplimentu!). Radi se o tekstu o instalaciji Živka Grozdanića »Meteorska kiša« koja je zapravo replika jednog poznatog rada italijanskog (katoličkog!) umetnika Mauricija Katelana pod nazivom »La Nona Ora«. U ovom radu Katelan je prikazao papu Jovana Pavla II priklještenog velikim meteorskim kamenom koji je pao na njega kroz tavanicu galerije. Papa je priklješten ali je prikazan kao i dalje živ grčevito se držeći za svoj skiptar. Kada je ova instalacija izvedena u Galeriji Zacheta u Varšavi, poljski antonići su se na isti način obrušili na ovo; kao što rekoh, Antoniću je bliži svaki svetski ultradesničar nego bilo koji Srbin, izuzev valjda Ljotića, Velimirovića i njihovih ipak malobrojnih sledbenika.
Grozdanić je svakako napravio svesnu provokaciju tako što je Papu zamenio figurom patrijarha Pavla. U tekstu koji je i Antonić čitao, pisao sam o ovom umetničkom radu kao projektu koji ni na koji način ne krije želju da izazove skandal – odnosno da upravo progovori iz ozloglašene pozicije za koju bi mnogi obazrivi čistunci rekli da je »dnevno-politička« – i o radu za koji se slobodno može reći da je plagijat, puko ponavljanje, preuzimanje, kopiranje već postojeće umetničke ideje. Ovo je jedan od performativa ovog projekta (za koji se ne može reći da sam mu pisao panegirik), sam po sebi problematičan te se otuda i pojavljuje u kontekstu savremene umetnosti kao polju paradoksa, preispitivanja, traganja, izazivanja, slobodnog manevrisanja i, što je najvažnije, procesa »postajanja«.5 Nacistima je ovakav performativ umetnosti bio takođe neprihvatljiv pa su njene autore progonili a na nju stavili beleg »izopačenosti«. Moj tekst o ovom radu upravo ističe ambivalentnost, kao važnu značenjsku karakteristiku umetnosti (i to ne samo moderne umetnosti koju Antonić kao i svi svetski desničari prezire). S jedne strane, ovaj rad se može čitati kao blasfemičan, a s druge kao pobeda vere, jer ni papa ni patrijarh nisu stradali od ovog fiktivnog udara kosmičkog tela. Osnovna teza mog teksta o ambivalentnosti ovog rada, koju Antonić prećutkuje, je sledeća (dozvolite da citiram):
»Da li je meteorska kiša koja je za sada pogodila Papu i Patrijarha (a ko zna kome sve se ovo još može dogoditi) rezultat božje volje ili čiste slučajnosti? Da li Grozdanić i Cattelan progovaraju iz pozicije hrišćanskog kreacionizma i tako nam saopštavaju da je pad meteora neka vrsta božje kazne ili pak govore iz suprotstavljene materijalističke/evolucionističke pozicije i saopštavaju nam da su Papa i Patrijarh samo slučajne žrtve jednog opšteg haosa koji se događa u kosmosu nad našim glavama? Uzeti prvu poziciju kao determinantnu upravo bi značilo strašnu osudu božjih predstavnika na zemlji, dok zauzimanje druge pozicije svedoči o nemanju nikakvog posebnog plana, o pukoj koincidenciji. Nije li zanimljivo da i Papa i Patrijarh kao da uspevaju da podnesu težak teret na leđima, da prkose sili puke materije grčevito se držeći za svoje crkvene insignije čime njihova vera nadjačava sva iskušenja prirode i kosmosa?«6
Umetnost, srećom, nije tako jednosmerna i simplicistička kakvu je nazire Antonić u svom ideološkom slepilu. Zaista je bolje za Antonića da ubuduće ne piše bar o savremenoj umetnosti jer u ovoj oblasti nije ni »autodidakt«, a nema ni elementarnu senzibilnost za značenjske nijansiranosti i zagonetnost umetnosti čime samo pokazuje sopstveno duhovno siromaštvo.
I, na kraju, hoće li nam Antonić obrazložiti šta je to antidržavno u bilo kom mom stavu? Možda spekulacija na temu ulice za Josipa Broza u Beogradu, kada u nekim srpskim gradovima i dalje postoje ulice sa ovim imenom? (Hoće li Antonićevi dobrovoljni izvršitelji sravniti sa zemljom ova legla komunizma?) Da li je antidržavno isticanje bogatstva naše kulture, to da smo jedina evropska zemlja u kojoj su u opticaju dva pisma i da treba negovati upravo onu tradiciju u kojoj je specifičnost našeg identiteta u sintezi vizantijskih i latinskih tradicija? Onih tradicija koje sežu do prvih Nemanjića i Bogorodičine crkve u Studenici, tog bisera sadejstva romaničkog graditeljstva i vizantijskog živopisa? Da li je antidržavno slaganje s onim što su rekli Borka Pavićević ili Mirko Đorđević kao u Antonićevim očima već osvedočeni srbomrsci? Da li je antidržavno bilo već moje rođenje, uzimajući u obzir ko mi je otac?
Da li je antidržavno što smatram da Albance ne treba uvredljivo nazivati Šiptarima, posebno ako želimo da te ljude vidimo kao sugrađane, a to je upravo u skladu sa državnom politikom? Nisam čuo da zvaničnici ove države više govore »Šiptari«. Da li su onda svi oni, pa i sam predsednik, zapravo antidržavni elementi? Dakle, ima li tu još nešto antidržavno? Osim što bi zaista bilo antidržavno da sam izjavio da Jasenovac nije koncentracioni logor i da u njemu nije mučen i ubijan zastrašujući broj Srba, Jevreja, Roma i hrvatskih antifašista? Ako bih ovo mislio i ako sam ovako nešto rekao, trebalo bi me zaista odmah smeniti. Međutim, reč je o tipičnoj insinuaciji po kojoj je tabloidna štampa poznata i zaista sam mislio da Antonić, koliki god bio na krajnjoj desnici, ipak ima bar malo obraza (Obraz!) da ne koristi ovako nešto u svom »naučnom radu«. Pažnja koju mi je Antonić posvetio je dirljiva, ali ne mora dalje da se trudi. Ja se njegovim pisanijama nisam bavio, i inače nikada i ne bih, jer je to zaista gubljenje vremena koje mi je potrebno kako bih stručno, savesno i odgovorno obavljao trenutno povereni posao u Ministarstvu kulture, s čim se takođe Antonić sprda jer su za njega pojmovi stručnosti, savesti i odgovornosti veoma strani, možda i skandalozni! Toliki je on Srbin, a mi koji se ne slažemo s njegovim ekstremizmom, pošto nam ne može reći da nismo Srbi, Srbi smo nekog »manjeg boga«, greška u genetskoj karti.
I tako. Tabloidni urednik po zadatku, TV kuvarica od sveg srca, a vi Antoniću, onako, »naučno«!
Branislav Dimitrijević

1 Slobodan Antonić, »TV-galop evrousrećitelja«, Pečat (naučni tabloid), 1. maj 2009.
2 Rastko Močnik, Koliko fašizma?,Studia humanitaris minora, Ljubljana 1995.
3 Ali pošto je ovde reč o kulturi, jer Antonić nije samo zastupnik šire javnosti već i celokupne srpske kulture, citirajmo vladičina razmišljanja o kulturi: »Nikada sveštenik naš nije prosio u Gospoda kulturu ili civilizaciju, niti je ikad svesni i pametni narod vikao k Bogu: Podaj Gospode! Isti je slučaj i sa ostalim molitvama. U knjigama crkvenim postoje molitve za zdravlje ljudi, za starešine državne, za plod u stoci i rod u njivi, za napredak dece, za napredak đaka i pčela, za blagoslov prvih plodova u svemu, za pravdu u svetu, za pokajanje grešnika, za uspeh branioca Božje pravde, za putnike, za tužne i ožalošćene – samo nema molitve za kulturu i civilizaciju. Onda postoje molitve protiv zlih duhova, protiv satane i njegovih slugu, protiv našestvija inoplemenika, protiv jeretika i bezbožnika, protiv agarjana i varvara, protiv crvi i gusenica, protiv zmija i skakavaca, protiv zlih vetrova i poplava – samo što u red ovih odbrambenih molitava još nije zvanično uvrštena još molitva Bogu protiv kulture i civilizacije. Za moga veka nije. A vi mlađi možete doživeti, da sav pravoslavni narod u crkvi uznosi Gospodu Bogu svome molitvu protiv kulture i civilizacije. I to neće biti nikakvo čudo ako crkva propiše molitvu protiv kulture kao zbira svih zala. Jer kad ima molitvu protiv gordosti, i protiv mržnje i divljaštva i bezboštva i krivoverstva i nasilja i grabeži i svakoga bogohulstva i svakoga nečoveštva, zašto ne bi imala molitvu protiv kulture kao zbira svih tih zala? Ne samo da bi takva molitva bila i opravdana i potrebna, nego mislimo da bi trebalo odrediti jedan državni molitveni dan u godini, kad će se sav narod sa svojim starešinama moliti Bogu i Gospodu da ga spase od kulture. Jer kultura je novo neznaboštvo, novo idolopoklonstvo. Kad se zamađijani od đavola narodi spasu od te najnovije idolatrije, onda će tek početi skrušeno i uzdisajno moliti se jednome živome Bogu u Trojici, Ocu i Sinu i Svetome Duhu. Amin«. Vladika Nikolaj Velimirović, iz spisa »Kroz tamnički prozor«. (Zahvaljujem Stevanu Vukoviću što mi je skrenuo pažnju upravo na ovaj citat.)
4 Koliko god heraldičar Acović tvrdio da »Kruna u grbu Srbije nije znak monarhije već je znak suvereniteta jer nad krunom postoji samo Bog«. Konačna potvrda da smo božji narod!
5 Ovde pre svega upućujem na onu filozofsku poziciju koju je artikulisao Alfred Nort Vajthed. U njegovom najuticajnijem delu Proces i stvarnost,»procesna metafizika« koju je razradio postulira ideju da su fundamentalni elementi univerzuma iskustvena događanja. Prema ovoj ideji, ono što ljudi obično zamišljaju kao konkretne predmete zapravo su nizovi iskustvenih događanja. Iskustvena događanja javljaju se ili formiraju postajanjem,umesto da naprosto budu dijalektički određena na osnovu prethodno postuliranih determinanti. Pojam »postajana« su kasnije elaborirali filozofi poput Deleza, Agambena i drugih.
6 B. Dimitrijević, »E = 1M x V1 (ili Samo Bog sveti zna)«, Živko Grozdanić, Meteorska kiša,CKZD, Beograd 2005.

 
Prećutani mag inspiracije
1-30. 06. 2009.
     


Danas

 
 
 
 
Copyright © 1996-2009