Prećutani mag inspiracije

Zašto su odvraćali pogled – nije nam baš bilo direktno rečeno. Pisalo je u naslovu trećeg ciklusa Tribine Srpskog književnog društva, o Miodragu Miši Stanisavljeviću (21. maja, u Francuskoj 7) i navodilo je na pomisao o nekom famoznom disidentu, što je natuknuo moderator Nenad Milošević, dodavši: »Ako se za nekog književnika može reći da je vrednost njegovog dela u nesrazmeri sa recepcijom u posleratnoj srpskoj književnosti, onda se to najviše i s pravom može reći o delu Miodraga Miše Stanisavljevića, pesnika, dramaturga, novinara i publiciste...« I: »Nije postao miljenik književne kritike. Njegova višeslojna poezija oduvek je tražila ozbiljne tumače, a ona poezija koju je pisao pred kraj života, nije im odgovarala iz sasvim poznatih razloga...«
Miša je, međutim, baveći se poznatim razlozima, više bio u nesrazmeri s recepcijom i u skladu sa nadnaslovom Tribine (»Savremena antiratna...«), nego što je bio disident – u bilo kom današnjem smislu te reči. Surovo kritičan, svakom rečju (s)mislen, na jednoj strani slavljen (na primer, Sterijina nagrada za Vasilisu Prekrasnu), na drugoj Vučelićev otpuštenik iz Televizije, Miša je svojoj čudesnoj imaginaciji i rasuđivanju put našao, između ostalog, i na poslednjoj strani Republike, gde je deceniju i po pisao ’umor u glavi. »Testirao sam prijatelje – šta prvo pročitaju u listu i svi su odgovorili da prvo pogledaju tu stranu...«, rekao je na Tribini književnik Predrag Čudić.
Da je Stanisavljević doživeo ovaj tip razgovora o sebi i svom delu možda bi nešto progunđao, možda bi se lukavo nasmešio, možda bi samo ćutao i bog te pita šta mislio ili smislio. Možda bi našao kontekst nove ideje u ludačkoj gužvi u gradu tog podneva – posle odlaska Bajdena (Tribina je prethodnog dana odložena zbog njegovog dolaska), a baš u toku bombaškog iznenađenja u Predsedništvu Srbije, možda u, recimo, malobrojnoj publici poklonika koji se mahom podrazumevaju, ili odsustvu novinara-izveštača, dnevnih i nedeljnih...
Ovaj omaž piscu, mada bez posebnog publiciteta, ipak nije bio samo odrađen,oMiši Stanisavljeviću i njegovom delu izgovoreno je, čini se, ono što je stručna kritika godinama propuštala ili prećutkivala (»danas ovde biti popularan, odvratno je«, kaže Čudić).

Ljiljana Đurđić se, pomoću svog teksta objavljenog u Književnom magazinu pre dve godine, povodom Mišine smrti, setila ranog drugovanja na Svetskoj, nežnih zanosa i ćaknutih fantazija i poduhvata, neuobičajene Mišine ličnosti:
»Kad mi je jednom rekao da pokušava sam da napravi klavir, shvatila sam da imam posla sa čovekom koji je umislio da je Leonardo da Vinči. Mikec je bio apsolutno najneobičniji primerak ljudske vrste na koji sam u životu nabasala. Počeo je kao pesnik, kao i svi. Ali, Miša Stanisavljević je bio poslednji srpski pesnik koji je pisao na onaj velebni, starinski način, koji se kod nas nije dugo zadržao posle pojave moderne. Učinio je to u svoje prve tri knjige poezije lako, obdaren neverovatno osetljivim čulom sluha, rođeni lirik, onaj koji nije po rečnicima sinonima tražio rešenja za svoje rime. Mikec je docnije, u knjigama naslovljenim Ritmovi I, II i Ritmovi III napustio i kasni romantizam i modernu i ozbiljno se posvetio ispitivanjima zvukova i vasione. Nekako je došao do zaključka da je fizika poezija vasione i počeo je iz perspektive ‘spirale’ da izučava njene zakone. Ne znam kako se to sa fizikom i vasionom završilo – nismo više bili u istoj vremenskoj niši – da bi to ‘umetničko saglasje’ mogao izravno da mi objasni kao nekad, ali, sva je prilika da je celu zamisao vrlo brzo batalio; satira je već uveliko preovladala u svemu što je pisao (...) Od lirskog, romantičnog u prvoj fazi, preko svojih dečjih i kasnih

pesama, te drama/bajki za decu i drama, pa sve do svojih kolumni, pisac Miša Stanisavljević doživeo je ogromnu transformaciju i postao radikalni satiričar kakvog Srbi nikada nisu imali. Imena svih srpskih satiričara, od Sterije do Bećkovića, tu se izvinjavam, i Čudića, blede su senke ovog okrutnog razarača stvarnosti, koji je prezirao i sopstveno fizičko obličje, nalazeći u svetu gljiva – prelaznom obliku između biljaka i životinja – svoje pravo ishodište

. Miša je gotovo neprimetno, svesno ili nesvesno, usvojio strašnu devizu svog dalekog književnog pretka Džonatana Svifta: ‘Nek crkne svet!’ Isti put prevalio je i sam Svift: lirska faza, Guliverova putovanja, satire i skatološke poeme«.
Primedbi da je Stanisavljević »mrzeo« Srbiju »koja je sva jedan veliki čučavac«... »a onda i ceo svet, kao što to i dolikuje autentičnom i doslednom mizantropu«, Ljiljana Đurđić dodala je i ovo: »Nije hteo da se zaglavi u srbijanskom blatu, ali ni da se preda u lakomislene ruke svetskih ‘šarlatana’. Pa ipak, ispalo je tako. Mišu, zapravo, niko do sada nije ‘pročitao’. Misteriozna pojava, satiričar bez premca, ostaće izgubljen u šumi književnih tvorevina mnogo manjih vrednosti ali uklopljenih u društveni kliše vremena u kojem su nastajala (...) Miša Stanisavljević nikad nije postao slavan pisac, niti će to ikada biti, iako je mnogo toga uradio za srpsku književnost. Njegov Zec sa govornom manom nikad nije ušao u čitanke kao Plavi zec Duška Radovića, njegove najlepše pesme više ne čitaju devojke sa Svetske, a niko od kritičara nije video da je on bio jedan od najvećih srpskih satiričara. Premda su njegovi prijatelji iz Republike objavili njegova Sabrana dela, koja i danas baš ne spadaju u najveću počast koju može dobiti jedan pisac, ona kao da su zaboravljena čim su se pojavila«.

Predrag Čudić upoznao je Mišu Stanisavljevića kao mladog pesnika, na jednoj književnoj večeri, kada je u modi bilo pisanje »uvezane retorike«, stila Branka Miljkovića: »Iz zgužvanog buđelara izvadio je još zgužvaniji papirić i počeo da čita lirski zapis o vešplavu koji se rastvara u vodi! To je bilo, shvatio sam, jedino što me zanima te večeri. Samo to. Bila je to takozvana nova osećajnost, koju su kasnije neki lepili na svoja dela, ali, prava nova osećajnost bio je u to vreme Miša Stanisavljević... Ubrzo, postao je urednik Vidika i tu su se već videla njegova osećanja i interesovanja. Časopis je objavljivao samizdate, Pasternaka (petnaest pesama Pasternakovih u Mišinom prevodu smatram i danas najboljim prevodom) i druge ruske prozaiste i pesnike, zanimljive zato što su živeli u sistemu sličnom našem i njihova literatura nije bila ‘papirnata’. Imali su reference, koje su postale i naše iskustvo... Bilo je to vreme u kojem se tražila alternativa... Miša je bio među piscima koji baš i nisu mogli sve da objavljuju u Prosveti i Nolitu – jedinim izdavačkim institucijama u to vreme. Nije ih izbegavao, ali... Tako je izašla prva knjižica (Čudić je i pokazao prisutnima – Sl. V.), skromna, sa Damjanovom grafikom na koricama, sa Mišinim stihovima koje smo znali napamet i sada ih znamo! Ubrzo, pojavio se, u ediciji Slobodana Mašića, onaj pravi Pasternak, Mišin, pod naslovom Ja sam na spisku...«
Osim što zapanjujuće dobro, dirljivo čak, zna i govori, pa i na ovoj Tribini, najbolje Mišine pesme naizust, Predrag Čudić podsetio je i na njegova raznovrsna interesovanja i bavljenja – pisaćim mašinama i šapirografima, na primer, koje je sakupljao i na otpadima, sklapao, rasklapao, koristio ih:
»To ga je potpuno ispunjavalo... Tako je, u sopstvenom izdanju objavio Ritmove,sam ih štampao, uvezivao... Uveren sam da je i Zec sa govornom manom nastao na pisaćoj mašini koja nije imala ćirilične znake! Bio je to njegov izbor,nije on tražio ništa, do da bude samosvojan. A što je bio mnogo osoben, jedna je od njegovih vrlina...«
Sve što je radio, podseća Čudić, Miša je radio bez ikakvog ustezanja, »i ja sam se, imajući u vidu šta se desilo sa Ćuruvijom, tokom bombardovanja ozbiljno plašio za njegov život (...) Mag za jezik, u dečjoj poeziji se to vidi, istraživao je po bibliotekama, ali, ako se nešto može nazvati kreativnim, to je ono što je Miša radio... Objavio je i knjigu pesama za malo veću decu, Levi kraljevi koja je, za pojmove branilaca naših ocila, bila nezamisliva parodija na račun Kraljevića Marka i Muse Kesedžije. I to je bilo prećutano!...«
Miša Stanisavljević će, uveren je Čudić, »u budućnosti biti ime koje se ne može izbrisati iz naše književnosti, što vreme bude odmicalo, to više. Ponosan sam što sam ga imao među velikim prijateljima, koji su me u mnogo čemu inspirisali«.

	Slavica Vučković