Evropski izazovi i ekonomska
kriza dramatično nas opominju da su nam reformski
preobražaji ponovo nužni i neodložni. Problem
je aktuelniji tim pre što se kod nas već duži
niz godina malo šta suštinski promenilo u ovoj
opštoj regresiji i truljenju u koje nas je bacila
državna politika, i ona Slobodana Miloševića i
ona posle 2000. Nikako da se izvučemo iz inflacije,
siromaštva, opadanja proizvodnje, kulturne stagnacije,
nezaposlenosti i straha od lične nesigurnosti
i neizvesne budućnosti. I društvo i država sve
više nam liče na ustajalu baru gde nema svežih
ideja ni energičnije ambicije za tvorenjem boljitka.
Naravno, kad god se pokrenu razgovori o promenama
odmah iskrsavaju i neizbežna pitanja: imamo li
snage da ih izvedemo i ko bi mogao da prihvati
odgovornost za ovako krupan nacionalni posao?
Najgore je to što vlast, koja je i najpozvanija
da se lati ovog zadatka, i sama ostavlja utisak
da je u najvećoj zabuni. Ona, istina, nešto i
radi na tome,
|
ali bledo i neuverljivo
i uz dosta zbrke koja grana izvršne vlasti
ima primat u tome – Vlada ili šef države?
Zatim tu dolazi i ona zbunjujuća situacija
među samim ministrima – Rasim Ljajić smatra
da je kriza tako ozbiljna da nam je potreban
krizni štab koji bi rukovodio ovim poslovima;
drugi ministar, pa čak i potpredsednik
Vlade Mlađan Dinkić kaže da već polako
izlazimo iz krize. Vlada ćuti i ne izjašnjava
se o ovim razlikama u
|
|
|
sopstvenim redovima. O drugim se izjašnjava, ali
pitanje je koliko to uopšte vredi, kao u slučaju
onog ogromnog povećanja poreza na honorare, što
je poteklo iz Ministarstva finansija. Smesta je
reagovala ne samo javnost nego i sam premijer
odbacujući ovu meru kao veoma štetnu. Sve ovo
pokazuje u kakvom je jadnom stanju upravljanje
javnim poslovima u našoj zemlji.
Ne vlada zabuna samo u vlasti nego i u sindikatima.
Neki od njih su upravo ovih dana dobili svrab
da ove radničke organizacije pretvaraju u političke
stranke. Slučaj je, svakako, bizaran, pogotovu
za ovu zemlju gde radnički sindikati, što je neviđeno
u svetu, nisu uspeli da organizuju ni tradicionalne
prvomajske protestne kolone.
Naša nemoć da se nešto trajnije preduzme najčešće
se pripisuje činjenici da su u toku ove dve poslednje
decenije uništene i srednja i radnička klasa,
što nam je i saseklo vitalne potencijale za ozbiljnije
promene. Mi sada pružamo sliku tragično razmrvljenog
društva u kojem nezadovoljna grupacija (homoseksualci,
Romi, ratnici koji traže neplaćene dnevnice, radnici
iz preduzeća) protestuju svaka za sebe bez ikakvog
izgleda na solidarnost i saosećanje drugih. Zato
su nam i sve akcije mogućnih alternativaca tako
kratkog daha i malog dometa. Umesto autentičnog
dijaloga o pravom stanju stvari i drugačijim rešenjima
imamo samo surogate promena. Stranke i dalje podgrevaju
svoje stare i izlizane predloge kao što je onaj
Tome Nikolića o obrazovanju koncentracione vlade!
Nas do sada nisu zadovoljile ni one jednobojne,
a tek bi nas ove raznobojne stranke, zbog svog
osvedočenog egoizma, bacile u beznađe i haos.
Naši nesporazumi između vlasti i opozicije, s
jedne, i građana, s druge strane, sve su dublji
i tragičniji. Nedavni događaji, kada je jedan
od očajnih štrajkača u Novom Pazaru isekao sopstveni
prst, a drugi pretili samoubistvom skokom sa krova
zgrade, potvrđuju koliko smo mi jedno uzdrmano
društvo u kojem je sve teže da se postigne koliki-toliki
|
konsenzus o mogućim
promenama. Naše se prilike očigledno sve
više varvarizuju, što pokazuje i nedavni
upad čoveka s bombama u Predsedništvo
Srbije.
Zbog ovako opšteg opadanja postajemo sve
ranjivije društvo i za spoljne pritiske.
Poslednjih godina imali smo nekoliko slučajeva
kada su strani ambasadori u svojim javnim
izjavama prešli meru diplomatske pristojnosti
mešajući se u naše unutrašnje stvari.
Ruski ambasador nas je nedavno upozorio
da bi eventualni prijem Srbije u EU imao
i te kako uticaja na naše odnose sa Rusijom.
U tom slučaju, kaže on, prestao bi da
važi Sporazum o slobodnoj trgovini između
dve zemlje. Dodao je i optužbu da uprkos
zvanično proklamovanoj neutralnosti Srbija
»u stvarnosti radi na približavanju NATO
i primeni njenih
|
|
|
standarda«. Na ovu se preteću izjavu malo ko od
naših zvaničnika osvrnuo kao da prećutno, iz straha,
priznaju da ni ovaj pravac promena nije isključen
kod nas.
Pod ovakvim teretom, unutrašnjim i spoljnim, u
javnosti se šire razna i protivrečna osećanja.
S druge strane, istina, sazreva saznanje da ćemo
sa ovakvom vlašću i opozicijom teško izaći iz
krize i da je neodložno redefinisanje načina vođenja
i države i društva. Naš je pad toliki da su nam
izmakle i gotovo sve države u okruženju prepuštajući
nas sumornoj perspektivi da se još takmičimo samo
sa Albanijom. Nažalost, na političkom horizontu
ne ocrtavaju se obrisi neke snažnije reformske
alternative. Ideja promena još ovde traži svoje
autore i izvođače.
